Sve će biti drugačije da bi bilo – isto

Filmska godina i decenija na izmaku

U narednom periodu, a u skladu s drastičnim promenama koje su se dogodile ili su najavljene na izmaku ove godine, može se reći da će sasvim sigurno osnovni takt rada u šou-biznis industriji davati s jedne strane napredak tehnike, a s druge diktati političkih pokreta. Svakako, merilo svega će i dalje biti profit, samo će se menjati put i sredstva uz pomoć kojih će se najlakše i najbrže i, dakako, u najvećem mogućem obimu, do njega stizati

Na izmaku smo izuzetno naročite godine kada je u pitanju postavljanje nove platforme u najpre proizvodnji i distribuciji filmova. Po svemu ostalom, za nama je obična godina, što zapravo znači da je trend drastične degradacije kvalitetne ponude i dalje u toku i da svi vrednosni (filmski) elementi koji su se nekada podrazumevali još ustupaju mesto najpre novim politički-korektnim stereotipima, a onda i insistiranjima na onome što holivudska produkcija, ali, nažalost, i dobar deo svetske produkcije koja je i dalje slepo kopira, smatra komercijalnim. Osim nekoliko izazova za filmske ljubitelje („Džoker“, „Bilo jednom u Holivudu“, malo je reći bizarno fascinantni „Parazit“…) sve vredno, novo i čak, da se usudimo da u tom kontekstu upotrebimo i teške reči, revolucionarno, i ove godine se dogodilo na televiziji, odnosno, tačnije, internetu. I tu se zapravo nalazi osnovni utisak koji obeležava proteklu godinu, ali i skoro celu deceniju u čiju završnicu stupamo. Odnosno koji pokazuje da su se dogodile drastične promene posle kojih sigurno više ništa neće biti isto. I da će naredni period biti obeležen tim promenama. Za sada se auto-strada u mreži tih novih puteva kojom bi svi da krenu zove „Netfliks“, mada mu se ubrzano, takmičarski najpre, pridružuje i „Amazon“ i rastući broj zasad skromnih kopija, ali čak i jedan veliki holivudski gigant, „Dizni“, koji je protekle godine lansirao sopstvenu striming platformu.

FILMOVI VIRTUELNE REALNOSTI Kao da masovna pojava striming platformi koje se prebacuju na sopstvenu produkciju nije dovoljna, a filmska proizvodnja je dobila nove takmičarski priznate i žanrovski pozicionirane filmove snimljene mobilnim telefonima i, najnovije, dronovima koji se, doduše, uveliko koriste i u konvencionalnoj produkciji za snimanje zanimljivih perspektiva i akcionih kadrova. Na poslednjem Festivalu u Veneciji svoj ogranak je sve s nagradama u tom segmentu imala još jedna brzo rastuća tehnološka novotarija, takozvani filmovi virtuelne realnosti (VR) koji najverovatnije imaju najviše šansi da u narednim godinama preuzmu primat u unošenju naučne fantastike u svakodnevni život i da eventualnim daljim razvojem odvedu filmsku produkciju u trenutno nesagledive prostore.

Slučaj „Netfliks“ Zanimljivo je da je „Netfliks“ svoj prvi film producirao tek 2015. godine i da je u međuvremenu uspeo da stvori internacionalnu produkciju na skoro svim kontinentima i svim velikim jezicima, ali je i revolucionarno izmenio propozicije prilikom kandidovanja za prijem u takmičarski program najvećih filmskih festivala i još je pride otvorio svojim ostvarenjima vrata za najznačajnija filmska priznanja uključujući i „Zlatni globus“, za koji je ove godine osvojio čak sedamnaest nominacija! Time su praktično prihvaćene istinski revolucionarne promene u filmskoj produkciji. Jer ne samo da je dosadašnja, činilo se nepromenljiva i svakako rigidna tehnološka, proizvodnja takozvanih bioskopskih filmova okrenuta na očigledni put u penziju već su otvorena nova tehnološki u ovom trenutku potpuno nesaglediva i nepredvidljiva stremljenja koja će neprestano menjati pravila igre zahvaljujući napretku tehnike, i trenutnim trendovima koji su aktuelni „na mreži“. Jer „Netfliks“ i svi njegovi klonovi i rivali dolaze upravo iz sajber sveta. Otuda nije čudno da su u pomenutim nominacijama za „Zlatni globus“ ove godine i filmovi u kojima su glumili digitalizovani glumci, da kažemo najprostije, kao što je „Irac“ Martina Skorsezea. Možda se čini kao nevažni trik koji omogućava moderna tehnologija, da, recimo, vidite mlađa i starija izdanja nekog glumca u jednoj ulozi, ali je takav način „maskiranja“ glumaca, mada i skoro svih drugih detalja u filmskom kadru, uneo svojevrsno praksu kombinovanja „žive“ i kompjuterski animirane slike u kojoj će uskoro postojanje živog glumca biti prevaziđeno. Otuda nije neobično da je najavljeno da će uskoro biti snimljena vijetnamska ratna drama u kojoj će „glumiti“ kompjuterski generisana legenda Džejms Din! A kada se to desi i ako prođe kod publike, aktuelni glumci od krvi i mesa će morati ozbiljno da se zabrinu za svoj posao pošto je od većine još potpuno neafirmisanih glumaca filmska industrija napravila lako potrošnu robu koja se koristi i odbacuje praktično iz filma u film. Posebno se to odnosi na glumice. Koja od njih danas može da se poredi s jednom, recimo, Ketrin Hepbern, Marlen Ditrih, Odri Hepbern i desetinama drugih superzvezdi iz prošlosti koje bi kompjuterskim „oživljavanjem“ ponovo osvojile ljubitelje filma? A to je definitivno najavljeno i s „Ircem“ i s nekolicinom drugih ostvarenja koja su obilno koristila mogućnosti moderne tehnologije („mladi“ Arnold Švarceneger u novom „Terminatoru“, takođe na isti način podmlađeni Vil Smit u „Blizancu“…).
Toliko o potpuno nepredvidljivom uticaju neprestano fluidne strukture navodnog napretka tehnologije koja nikada tako brzo i drastično nije uticala na procese filmske proizvodnje kao ovih godina. Postoje, međutim, i jednako snažni uticaji političke prirode, takozvane političke korektnosti koja se diktira iz dva najveća centra moći – gej kominterne i generatora tzv. rasne jednakosti koja u praksi podrazumeva potpunu marginalizaciju bele rase i, zapravo, njeno zaključavanje u poziciju nemog krivca za sve nepravde u istoriji naše civilizacije. Otud nije rasizam kada Holivud ističe da je tokom poslednjih godina stvoren takozvani „crni film“ (filmovi sa isključivo crnom glumačkom podelom i uglavnom potpisani od „afro-američkih“ autora) i da su konačno prepoznate vrednosti ovog segmenta autorskog potencijala pa su naprasno bez mere i pravog osnova preplavljene nominacije za najznačajnije nagrade najpre na ovaj način odabranih glumca i autora. Prelomna godina u tom smislu je bila 2015. I ona čuvena dodela Oskara koja je umalo izazvala rasne nemire u Holivudu jer su obojeni glumci i autori tu dodelu, na kojoj po njima nije bilo dovoljno rasne raznolikosti, proglasili rasističkom. Odmah je pokrenuta kampanja „Tako beli Oskar“ koja je već na narednoj dodeli, a do danas još više, uvela rasnu pripadnost kao glavni kriterijum za nominovanje filmskih zvezda i radnika za Oskara. Tako se budućnost filma pre svega ogleda u tome da će ona za ovu granu industrije zabave najpre biti još manje „bela“! I, razume se, još više pro-gej u svim mogućim i još, zakratko, nemogućim varijacijama.

VREME STRIPA Decenijom na zalasku je bez konkurencije dominirala ekranizacija stripova. Bukvalno nema nijednog superheroja iz stripova koji nije dobio svoje mesto na velikom platnu, ali i malim ekranima, i to u više nastavaka, takozvanih „franšiza“. To je otišlo toliko daleko da su već godinama top-liste najkomercijalnijih filmova u svetskim bioskopima ispunjene isključivo filmovima sa superherojima iz stripova. Da je u pitanju izuzetno lukrativni trend, dokazuju i godišnje liste zarade koje se kreću u iznosima od nekoliko milijardi dolara gotovo u potpunosti ostvarenih od distribucije ovakvih filmova. Mada, deo kolača je ugrabio i „Diznijev“ studio koji je i ovaj period prošao veoma uspešno liferujući svoje animirane hitove širom sveta. Čak do te mere da se pominje da su prošli kroz jedan od najuspešnijih perioda u poslovanju. Ko zna, možda su se baš zato ohrabrili na gorepomenuto, za mnoge baš iznenađujuće i sasvim neočekivano, pokretanje striming platforme na kojoj poslednjih nedelja nude svoj prvi „onlajn“ serijal, „Mandalarion“.

Revolucionarno menjanje pravila Još jedna kampanja je urodila plodom u menjanju odnosa unutar šou-biznis industrije u najširem smislu. Pad „Sotone Holivuda“, čuvenog producenta, jednog od najmoćnijih poslednjih decenija u Holivudu Harvija Vajnstajna, doneo je još jedno revolucionarno menjanje pravila unutar same konstitucije poslovnih odnosa u industriji. Pomenuti producent, koji je, recimo, doslovno stvorio karijere mnogih zvezda i podržao sve filmove Kventina Tarantina, optužen je da je seksualno zlostavljao i iskorišćavao većinu glumica koje je uvodio u posao, a od kojih su mnoge danas velike zvezde. Jedna po jedna, kako to tamo uz pomoć masovnih medija obično ide, u pravoj lavini su „otvorile srca“ i otkrile najveću javnu tajnu – da se u Holivudu preko kreveta dolazi do važnih prilika i poslova. Sistem medijskog masakriranja na ovaj način javno prozvanih „seksualnih manijaka“, sa drastičnim posledicama na sve aktere u tom procesu, koji izuzetno podseća na političku harangu iz nabrutalnijih apsolutističkih sistema, opisan je u trenutno aktuelnoj TV seriji „Jutarnji šou“ u kojoj se čak i pominje revolucionarni „Harvi Vajnstajn slučaj“. Otkrivanje ovog manijaka i vezano s njim podrazumevajuće seksualne eksploatacije žena u Holivudu iniciralo je dva velika politički izuzetno uticajna pokreta, „I ja“ i „Vreme je“ koji su zajedno otvorili širom vrata tajnama iza holivudske scene s namerom da se ne samo spreči dalje seksualno uslovljavanje nečije karijere već i ostale polne nejednakosti zastupljene u ovoj industriji kao što je kvalitetna ponuda poslova u jednakoj srazmeri između muškaraca i žena i, najvažnije, jednako vrednovanje rada. Za sada je najvidljiviji rezultat u primeni polne jednakosti to što je holivudski akcioni film doslovno preplavljen ženskim akcionim likovima u glavnim ulogama i njihovim do apsurda i van svake mere fizičkim sposobnostima izjednačavanjem s muškarcima. Na bolje plate i kvalitetnije poslove s obe strane kamere žene će morati još da sačekaju.
Sumiranje utisaka povodom svega rečenog i u skladu s njima predviđanje budućih trendova dovodi nas do zaključka da će sasvim sigurno osnovni takt rada u šou-biznis industriji davati s jedne strane napredak tehnike, a s druge diktati političkih pokreta. Svakako, merilo svega će i dalje biti profit, samo će se menjati put i sredstva uz pomoć kojih će se najlakše i najbrže i, dakako, u najvećem mogućem obimu do njega stizati.

Tekst se objavljuje kao deo projekta koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva