STATUS KOSOVA I METOHIJE I SRPSKO NACIONALNO PITANJE

Prenosimo izlaganje bivšeg šefa diplomatije SR Jugoslavije Živadina Jovanovića s tribine Srpskog nacionalnog vijeća Crne Gore, održane 29. novembra na u Srpskom domu u Podgorici

Ove godine smo zajednički obeležili 20. godišnjicu od oružane agresije NATO-a i zavetovali se da nikada nećemo zaboraviti nedužne žrtve tog nezakonitog, zločinačkog pohoda. Zaista, to nije bila nikakva „kampanja“, „humanitarna intervencija“, niti „mali kosovski rat“ već osvajački pohod u okviru proklamovane strategije širenja na Istok. Nemački političar Vili Vimer u pismu kancelaru Gerhardu Šrederu od 2. maja 2000. godine ovako je zabeležio stav predstavnika SAD kao vodeće sile NATO-a: „Rat protiv Jugoslavije (1999) vođen je da bi se ispravila greška generala Dvajta Ajzenhauera iz Drugog svetskog rata. Zato se tamo moraju naknadno stacionirati američke trupe.“ Najveće, direktne žrtve agresije bili su narod, obični ljudi, uključujući đake iz Murina i Varvarina, putnike međunarodnog voza u Grdelici, desetine ljudi u traktorskoj koloni kod Koriše i mnoge druge.

TAČKA PREOKRETA Istovremeno, to je bio napad na sistem bezbednosti u Evropi, na Završni dokument iz Helsinkija, na Povelju UN – presedan za globalizaciju intervencionizma. Bila je to tačka preokreta u globalnim odnosima ka dominaciji sile i hegemonizma umesto vladavine prava i poštovanja suverene ravnopravnosti. Balkan, Evropa i svet još se nisu oporavili od posledica. Štaviše, tenzije su globalizovane, intenziviraju se ratnohuškačka propaganda, ekonomski ratovi, militarizacija politike, ekonomije, medija, obrazovanja. Ubrzano se sprovodi revizija rezultata Prvog i Drugog svetskog rata. Sve to zabrinjava, ali ujedno pobuđuje energiju i napore da se sačuva mir, ubrza proces multipolarizacije globalnih odnosa i povrati vrednost osnovnih principa međunarodnog prava.
Agresija NATO-a 1999. prerasla je u okupaciju, a okupacija 2008. u jednostrano nezakonito proglašenje otcepljenja srpske pokrajine Kosovo i Metohija. Time je na najgrublji način ignorisan SB UN, pogaženi su međunarodno pravo, Povelja OUN i Završni dokument OEBS (KEBS) iz Helsinkija (1975). Danas se ciljevi agresije nastavljaju tako što se vrše najgrublji pritisci na Srbiju da legalizuje agresiju, otimanje državne teritorije, da prizna ilegalnu tvorevinu „Republiku Kosovo“, da se odrekne svojih državnih, nacionalnih i istorijskih prava. Vlade najmoćnijih zemalja Zapada i njihove integracije zahtevaju da se Srbija odrekne najvažnijeg beočuga svoga postojanja i trajanja, izvora i temelja nacionalnog, kulturnog i duhovnog identiteta srpskog naroda. Doduše, tu su i izvesne ponude za „nagodbu“ u stilu – priznanje za obećanje članstva u EU, za investicije, zapošljavanje, „finansijske pakete“, za „bolji život“ i sve drugo što se ponuđačima čini prijemčivim za pometeni, izmučeni i osiromašeni narod!
Kompromis za budući status Kosova i Metohije zapisan je u Rezoluciji SB 1244. U suštini, taj kompromis ima dva elementa: na jednoj strani, potvrđivanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta SRJ, odnosno Srbije kao pravne naslednice SRJ, u međunarodno priznatim granicama, a na drugoj, predviđanje suštinske autonomije, odnosno samouprave Albanaca na Kosovu i Metohiji, razume se, u okviru SRJ, odnosno Srbije. Imajući to u vidu, logično je zaključiti da predmet pregovora treba da budu konkretizacija, modaliteti i oživotvorenje suštine zapisane u odluci SB UN, a ne njeno zaobilaženje, umanjivanje značaja, ili negiranje. Radi se o pravnom aktu svetskog tela odgovornog za mir i bezbednost koja ima najveću pravnu snagu u međunarodnom pravnom poretku.
Rezolucija SB UN 1244 je rezultat teških pregovora za okončanje ilegalne, oružane agresije NATO-a protiv Srbije (SRJ). Ti pregovori samo u Beogradu su imali pet rundi. Pod NATO bombama. Pregovorima u Beogradu uvek su prethodili, i sledili ih, razgovori na vrhu u svetskim centrima kao što su Njujork, Moskva, Berlin, Pariz, Helsinki, Brisel. Dakle, ništa od zapisanog u dokumentu Ahtisari–Černomirdin–Milošević od 3. juna 1999, a potom integrisanog u rez. SB UN 1244 od 10. juna 1999 – ni garantovanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta SRJ (Srbije), ni pravo na vraćanje kontingenata srpske vojske i policije u Pokrajinu, ni bezbedan povratak oko 250.000 proteranih Srba i drugih nealbanaca – nije dato zbog benevolentnosti NATO-a, Bila Klintona, Tonija Blera, Gerharda Šredera ili Havijera Solane prema Srbiji već zbog realizma i nužde.
Rusija je u tim pregovorima igrala važnu ulogu posrednika. Njena uloga bila je nezamenljiva. Ona je, takođe, bila i izraz realizma, ne samo Srbije (SRJ) već jednako i realizma NATO-a, SAD i EU.
Danas je sasvim jasno – da 78-dnevno bombardovanje uz korišćenje strateških bombardera i najmodernijih raketa, uz razaranje civilne infrastrukture, uz upotrebu oružja s osiromašenim uranijumom, grafitnih bombi i drugih oružja za masovno uništavanje nisu bili ni „kampanja“, ni „humanitarna intervencija“, ni „mali kosovski rat“, već osvajački rat u okviru globalnog pohoda SAD (NATO) na Istok, na ruske granice. Razume se da je okončanje agresije, ubijanja i razaranja bio prevashodni interes Srbije. Zaustavljanje daljeg razaranja evropskog i svetskog sistema bezbednosti zasnovanih na Finalnom dokumentu OEBS iz Helsinkija, odnosno na Povelji UN – bilo je u interesu svetskog mira i bezbednosti, u interesu miroljubivih zemalja, naroda i civilizacije. Izbijanje ozbiljnih razlika u Alijansi tokom same agresije, posebno u lancu komandovanja, bio je takođe razlog što je 10. juna 1999. oružana agresija okončana rezolucijom SB UN kao jedino nadležnog organa za pitanja mira i bezbednosti u svetu.
Imajući u vidu važnu ulogu Rusije u okončanju agresije, ne može biti logično da neko danas drži Rusiju po strani od pregovaračkog procesa čiji cilj treba da bude otklanjanje posledica te agresije. Jednostrana secesija Kosova i Metohije, jednostrano proglašenje nezavisnosti 2008, kršenje evropskog i svetskog pravnog i bezbednosnog poretka su posledice agresije. Da li je uopšte zamislivo da te posledice mogu otkloniti vlade i integracije zemalja koje su izvršile agresiju, da li je realno da oni budu garanti mirnog, pravednog i održivog rešenja? NEREALNI CILJEVI AGRESORA Pregovori u Briselu, pod okriljem Zapada, vode se isključivo u skladu s geopolitičkim interesima Zapada. To su isti interesi zbog kojih je 1999. pokrenuta oružana agresija: smanjiti i oslabiti Srbiju; iscrtavanjem novih granica još više isparcelisati srpsku naciju, podstaći asimilaciju Srba u bivšim jugoslovenskim republikama, sprečiti slobodan i bezbedan povratak proteranih Srba u njihove domove i na njihova imanja; silom, pretnjama i ucenama primorati Srbiju da prizna novu albansku državu; ohrabriti stvaranje tzv. Velike Albanije od delova teritorija Srbije, Crne Gore, Severne Makedonije, Grčke; Balkan, bez ostatka, gurnuti u NATO članstvo, uključujući Srbiju i BiH; i okrenuti Srbiju protiv Rusije.
Takvi ciljevi, bez obzira što nisu realni, odnosno baš zbog toga, vode produbljivanju nestabilnosti Balkana i ubrzanom akumuliranju konfliktnog potencijala u Evropi, udaljavanju od razvoja, zaostajanju. Novi konflikti ne mogu se isključiti. Na to nas upozorava istorija, kako novija, tako i iz vremena uoči Drugog svetskog rata.
Dijalog o Kosovu i Metohiji u dosadašnjom formatu teško može dovesti do održivog rešenja zato što je taj format odraz geopolitike ekspanzije NATO-a (SAD) na Istok. Da bi rešenje bilo održivo i u interesu mira, potrebno je vraćanje rezoluciji SB UN 1244, Povelji UN i Finalnom dokumentu iz Helsinkija.
Srbija ne može prihvatiti dalje drobljenje svog nacionalnog korpusa i udaljavanje od zahteva za pravednim i održivim rešenjem srpskog nacionalnog pitanja na Balkanu. Drastično pogoršanje položaja srpskog naroda na Balkanu tokom proteklih decenija nije i ne može biti posledica srpskog nacionalizma ili navodnog velikodržavlja, još manje posledica navodnog nerazumevanja značaja pada Berlinskog zida. Fragmentisanje, slabljenje i kažnjavanje srpskog naroda rezultat je osmišljene ekspanzionističke geopolitike zapadnih centara moći koji su dugoročno, sistematski ohrabrivali, finansirali, čak i direktno naoružavali separatizme u bivšoj SFRJ. Revizija istorije i rezultata Prvog i Drugog svetskog rata, pa čak i rezultata Balkanskih ratova, rast neofašizma, neonacizma i neoustaštva nisu stihijske, spontane pojave već geopolitički izdanci.
Povezanost nastojanja zapadnih centara moći da Srbija prihvati, legalizuje i legitimizuje otimanje Kosova i Metohije i politike hegemonizma i ekspanzionizma na globalnom planu zahteva strateški dijalog u četvorouglu Rusija – Kina – Vašington – EU. Bez tog dijaloga slabi su izgledi i za uspeh dijaloga Beograda i Prištine, ako se i kada se nastavi. Zamena nisu ni „šargarepe“, ni „fazni“ postupci, ni „paketi“ investicija i „boljeg života“. Igra je globalna geopolitika, a igralište teško da može biti samo Balkan. Dok je EU u košmaru a SAD između izbora i impičmenta, dok se kao posledica sankcija, protekcionizma i trgovinskih ratova nadvija opasnost od nove globalne recesije, teško je računati na uravnoteženo, pravedno i održivo rešenje bilo kojeg ozbiljnijeg problema. To ne znači da treba odustajati od napora da se mirnim putem i pregovorima reši i pitanje budućeg statusa Kosova i Metohije, ali uz poštovanje osnovnih principa Povelje UN i OEBS i kompromisa zapisanog u rezoluciji SB UN 1244.
Vaši ciljevi za ostvarivanje ravnopravnosti i očuvanje nacionalnog, kulturnog i duhovnog identiteta srpskog naroda, za ostvarivanje srazmerne ravnopravne zastupljenosti u državnim institucijama, javnim službama, javnom sektoru, zapošljavanju su potpuno legitimni i zaslužuju punu podršku. Vaši zahtevi za slobodu obrazovanja, informisanja i kulturnih aktivnosti na srpskom jeziku i ćiriličnom pismu u skladu su s evropskim standardima i zasnovani na konvencijama Saveta Evrope. To isto odnosi se i na vaše napore da očuvate pravo na slobodno ispovedanje pravoslavne vere koje ste nasledili od svojih predaka, da sačuvate dostojanstvo, integritet, imovinu i svetinje Srpske pravoslavne crkve. Uslovi za to su sloga, postojanost, podrška matice, samopouzdanje i pogled unapred.
Srbija kao matična država biće uspešna u svojoj politici zaštite prava Srba u regionu onda kada se delovima srpskog naroda povrate oduzeta prava konstitutivnog naroda tamo gde su ih poodavno stekli i uživali, kada Srbi u regionu u stvarnosti budu uživali sva prava kakva uživaju pripadnici drugih nacionalnih zajednica u Srbiji.