Razmišljanja o Božiću: O povratku sebi

Kako je slavni glumac Ljuba Tadić „skoro sve zaboravio sa veronauke, ali jednu pouku nosio kroz ceo život“

Kad čovek zna da svake godine pedeset hiljada Srba ode van zemlje, a pedeset hiljada pod zemlju, ako ima bar malo metafizičkog čuvstva, počinje da razmišlja: „Zašto nam se ovo događa?“ Na pamet može da mu dođe i „zastareli“ pojam: kazna Božja. A kazna Božja je kad se Bog povuče i pusti ljude da žanju ono što su s đavolom sejali. Jer: „Ko s đavolom tikve sadi, o glavu mu se lupaju.“ I još kaže narod da Bog dugo čeka da se ljudi pokaju, ali ne čeka beskrajno. „On ne plaća svake subote, ali plaća.“
„I Bog je digao ruke od njih“, tako se kaže za one koji na svaki način prelaze granice zakona života kad propadnu od bezakonja koje su činili.
Potpisnik ovih redova, bivši veroučitelj pri Hramu Vaznesenja Gospodnjeg u Čačku, slušao je često mudrog episkopa žičkog Stefana (Bocu). Vladika je, kao mlad đakon, predavao katihizis u Gimnaziji u Kragujevcu. Đak mu je bio i slavni glumac Ljuba Tadić, koji mu je jednom rekao: „Skoro sve sam zaboravio sa veronauke, ali jednu vašu pouku nosim kroz ceo život: Deco, zapamtite: šta god radite, Bog vas vidi, i šta god pričate, Bog vas sluša!“ Za takvu pouku, očito, nisu marili oni koji su, u našoj Srbiji potkradali državu, varali narod, prodavali i predavali zavet, služili tuđinu, zakidali radniku, prezirali seljaka, razarali porodicu, rugali se moralu… I koji sve pomenuto rade i danas, maskirani u narodne vođe, biznismene, javne ličnosti…

POVEST O DRVEĆU Mi se, avaj, kao narod, još nismo pokajali za posleratno odstupništvo od Boga i ruganje svetinji, koje nam je, u ime „svetlije budućnosti“, doneo komunizam, s idejom o skoku iz carstva nužnosti u carstvo slobode, pri čemu nije bitno koliko će skakača slomiti vrat. Nisu sahranjene žrtve bezbožničke bune, nisu imenovani, a kamoli procesuirani, oni koji su, bez suda i suđenja, presuđivali ne samo zločincima (zločinaca je bilo, naravno) nego i tolikim nevinima, čiji je jedini greh bio što nisu hteli „Tita i partiju“. Nije bilo pokajanja za rat protiv Boga i vere. Na primer, neposredno posle rata, u selu Poljni kod Trstenika, komunisti su organizovali „sahranjivanje“ Boga – zakopali su, u sanduku, mrtvog psa, i rekli da Boga više nema. Neizbežno je da takvi postupci imaju posledice. I mi ih gledamo, i mi ih danas osećamo.
Godine 1991. novinar i književnik Nikodije Spasić objavio je knjigu posvećenu dokumentima o seči svetog drveća – litijskih zapisa u jagodinskom kraju. Primeri potresni i jasni. U selu Vrbi, na mestu zvanom Plandište, bio je zapis – cerovo drvo. Svedočio je o tome onaj koji je drvo posekao skupa sa zetom: „Otkako isekoh zapis, onemoćah, i štap mi sam dođe u ruke, pa nigde ne mogu bez njega. Iščile snaga iz mene. (…) Niko ne zna gde će kazna da ga zatekne. Mog zeta snađe duboko pod zemljom, u tuđem bunaru. Spustio se dole i ugušio od gasova. Nije mogao od smrti da se odbrani. Kao što zapis nije mogao da se odbrani od njegove sekire.“

DA SE PROROČANSTVO OBISTINI Reč „greh“ je od starog našeg glagola „gresti“, što znači „ići“. Greh je „ogreh“, promašaj cilja: ideš, zalutaš, i, ako se ne vratiš na pravi put – padaš u provaliju. A baš pokajanje je povratak na pravi put, svecela obnova uma i srca, utemeljenje u veri, nadi i ljubavi; jer bez ljubavi u svet u kome živimo prodire ništavilo.
Vladika Nikolaj je, u proročkoj pesmi „Nebeska Liturgija“, najavio doba u kome će na vlast u našoj zemlji doći ljudi „kojih bi se marva zastidela i veprovi divlji posramili“, koji podvlašćenim Srbima neće dati da svoju decu zovu svojom, niti da slobodno dišu i misle. U to doba biće „tesna groblja, a malo grobara“. I još kaže: „Grobarima otežaše ruke.“ Pa ipak, u istoj pesmi, Sveti Nikolaj Žički je prorekao da će se, posle svenarodnog stradanja, molitvama Svetog Save, Srbi vratiti sebi, i da će se svuda oriti: „Aliluja!“
Ostaje nam da se trudimo da se ovo proročanstvo obistini, koristeći svoju slobodu na pokajanje i stvaralaštvo.