Kosmopolitizam je individualizam

„Pečat“ ekskluzivno objavljuje odlomak iz najnovije knjige italijanskog filozofa Dijega Fuzara „Glebalizacija – klasna borba u vreme populizma“, koja je od septembra 2019. doživela i drugo izdanje. GLEBALIZACIJA  (Glebalizzazione) jeste originalna kovanica autora kojom se razobličavaju floskule zvane „globalizacija“ i „mondijalizacija“ u njihovoj pravoj nameri ukidanja ljudskih prava na planetarnoj skali. „Glebalizacija“ otkriva da je globalizacija u stvari serijska proizvodnja savremenog roblja, slabo plaćenog, u privremenom radnom odnosu, u stanju nesigurnosti. Zahvaljujemo ne samo Dijegu Fuzaru već i izdavačkoj kući „Ricoli“, posebno Donateli Đankoli iz Službe za odnose s medijima ovog izdavača koja nam je ljubazno poverila ovo ekskluzivno objavljivanje.

Kosmopolitizam je dominantna volja postojanja ljudske rase koju ona mora da sledi u ljudskom rodu. Patriotizam je volja koju ta svrha mora slediti prvenstveno u naciji čiji smo članovi. Iz tog razloga, prema Fihteu, kosmopolitizam bez otadžbine – onaj koji odgovara ekonomskoj globalizaciji – „ide u suprotnom smeru, bespredmetan je i besmislen“

Leopardijeva lekcija

 

A evo još jedne lepe zanimljivosti savremene filozofije. Ova dama je gajila iluziju ljubavi prema otadžbini. Želela je da celi svet bude domovina, a ljubav univerzalna za sve ljude. (…) Rezultat je bio da u stvari nema više ljubavi prema otadžbini, ali umesto da svi ljudi priznaju svet za otadžbinu, sve otadžbine su podeljene u onoliko otadžbina koliko ima i ljudi, a univerzalni sabor koji je podsticala filozofija pretvorio se u individualnu izdvojenost“ (Đakomo Leopardi, Zibaldon).

* * *

Diktatura tržišta je postala robijašnica mišljenja. Hoće li populizam ponovo raspaliti borbu protiv kapitala?

* * *

Prema rešenju koje je ponudio Fihte, da bi se emancipacija čovečanstva mogla ostvariti u obliku prevazilaženja ekonomskog fanatizma i uspostavljanja horizontalno demokratskih odnosa između slobodnih i jednakih pojedinaca, treba slediti komunitarni internacionalizam ili, ako neko tako više voli, univerzalistički patriotizam. Fihte kaže na temu univerzalističkog patriote da „ljubav prema otadžbini i njen kosmopolitski smisao su blisko sjedinjeni i to dvoje je zapravo u određenom odnosu“.
Zaista, „ljubav prema otadžbini“ je delovanje tog odnosa, a kosmopolitski smisao je njegova misao. Ovo prvo je pojava, a ono drugo je unutrašnji duh te pojave, „nevidljivo u vidljivom“. Drugim rečima, standardni nosilac kosmopolitskog komunitarizma, univerzalistički patriota je pozvan da svoju domovinu uvek smatra delom čovečanstva. Prema tome, ne kao teritoriju koja se širi na štetu drugih naroda već kao jedinstvenu i neponovljivu stvarnost koja je u svojoj neodvojivosti bogatstvo za celo čovečanstvo, shvaćeno kao mnoštvo razlika u kojima se izražava jedinstvo ljudskog roda. Tako piše Fihte na sličan način koji ćemo pronaći i kod Macinija.
Kosmopolitizam je dominantna volja postojanja ljudske rase koju ona mora da sledi u ljudskom rodu. Patriotizam je volja koju ta svrha mora slediti prvenstveno u naciji čiji smo članovi.
Iz tog razloga, prema Fihteu, kosmopolitizam bez otadžbine – onaj koji odgovara ekonomskoj globalizaciji – „ide u suprotnom smeru, bespredmetan je i besmislen“. Zapravo, lažni kosmopolitizam tog tipa, na teorijskom nivou, ostaje potpuno apstraktivan i ne deluje na praktičnom nivou.
Jedini način da budemo zaista kosmopoliti jeste promovisanje univerzalizma emancipacije polazeći od sopstvene posebne nacionalne zajednice, dakle počevši od sopstvenog samosvojnog komunitarnog ukorenjivanja.
Kapitalistički kosmopolitizam teži da se nacionalne države rastvaraju, jer su bastioni ekonomskog suvereniteta, ali potom i tvrđave kolektivnog identiteta, veza u zajednici i spona građanstva. Umesto nacionalnih država on apstraktno obećava najveću i najzanimljiviju stvarnost jedne primamljivije otadžbine velike kao celi svet i, konkretno, pretvara svakog monadskog pojedinca u vlastitu sebi samodovoljnu otadžbinu, u nepovezani solipsistički univerzum. Tu leži zamršena veza između kosmopolitizma i individualizma, što je Leopardi već naslutio kada je napisao 3. jula 1820 godine: „A evo još jedne lepe zanimljivosti savremene filozofije . Ova dama je gajila iluziju ljubavi prema otadžbini. Želela je da celi svet bude domovina, a ljubav univerzalna za sve ljude. (…) Rezultat je bio da u stvari nema više ljubavi prema otadžbini, ali umesto da svi ljudi priznaju svet za otadžbinu, sve otadžbine su podeljene u onoliko otadžbina koliko ima i ljudi, a univerzalni sabor koji je podsticala filozofija pretvorio se u individualnu izdvojenost.“
Ukratko, vrhuncem kosmopolitanizacije čovek ne postaje fantomski „građanin sveta“, u skladu s himerama duša zaljubljenih u globalizam. Naprotiv, pretvara se, pošto je monadski pojedinac, u republiku za sebe, u konkurentskom sukobu sa svim drugima.
Pomračuje se „ljubav za otadžbinu“ i otadžbine, umesto da se nastane u naciji velikoj kao cela planeta, „podeljene su u onoliko otadžbina koliko ima pojedinaca“: univerzalno ujedinjavanje čovečanstva, koje je obećao diskurs kosmopolita, dijalektički se pretvara u individualno izdvajanje, koesencijalno sa atomizmom društva slobodnog tržišta.
Štaviše, neprijateljstvo između otadžbina nestaje, ali ne u smislu njegove neutralizacije: ono se jednostavno prenosi na individualnu ravan, prema uzoru hegelovskog „atomističkog sistema“ i Hobsovog pojma belum omnium contra omnes (rat svih protiv svih – prim. prev.), dakle protiv svih atoma koji se takmiče na glatkoj ravni jedinog tržišta bez granica. Tako shvaćen kosmopolitski prostor nije „dom za sve već tržište za svakoga“.
Ne poništava se sukob već on jednostavno sklizne ka individualnoj dimenziji svojstvenoj liberalističkoj konkurentnosti, pa se poništava društvena i politička stvarnost – tačnije nacija – koja se jedina pokazala sposobnom da u avanturi moderne prevaziđe individualne identitete (religijske, ideološke, etničke) i stvori lik kolektivnog identiteta. Taj kolektivni identitet je omogućio – temeljeći se na viziji društva, s mnogo prava i dužnosti, na učešću i na zajedništvu ideala i saglasnih naracija – kako transcedenciju sebičnog individualizma ,tako i stvaranje oblika demokratskog učešća vladajućih klasa koji se uvek mogu usavršavati.
Prema teorijskom čvoru koji je već bio jasan francuskom istoričaru Ernestu Renanu, počev od Francuske revolucije ideja nacije različito je povezana s oblicima jednakosti, građanstva i predstavništva. Lišeni nacionalnih korena i pripadnosti zajednici, globalni ljudi su osuđeni na perpetuum mobile lutanja koje određuje fleksibilni kapitalizam: apstraktno oni su građani sveta, a konkretno, pošto su oslobođeni nacionalne veze, oni više nemaju državljanstvo i osuđeni su, kao i svaka roba, na neprestano kretanje deregulisanog tržišta u skladu s poimanjem škotskog filozofa Tomasa Brauna. Štaviše, jedino obećanje slobode za koje je liberalistički kosmopolitizam sposoban odnosi se na pojedinca i njegovo oslobađanje od bilo kakvih prepreka koje mogu ograničiti njegova kretanja, na njegov akviziterski egoizam i na želju za potrošačkom moći.

Prevod s italijanskog Dragan Mraović