Erazmus – generacija robova bez stalnog mesta rada i življenja

Građanin sveta obdaren je open mind-om (otvorenim umom – prim. prev.), odnosno lišen je sopstvenog kulturnog identiteta, dakle „otvoren“ je za sve ono što će potrošački sistem i diktatura reklamiranja želeti da mu nametnu

Potaknuta postmodernim anarhizmom neograničene želje i ćudljivosti bez mere, Erazmus¹ generacija pronalazi svoju antropološku referentnu figuru u homo novus-u. On je građanin sveta, to jest lišen svakog državljanstva. On je svuda kod kuće, to jest lišen bilo kakvog fiksnog doma. Ukorenjen je na svakom mestu podjednako, odnosno lišen je bilo kakvog ukorenjenja. Obdaren je open mind-om (otvorenim umom – prim. prev.), odnosno lišen je sopstvenog kulturnog identiteta, dakle „otvoren“ je za sve ono što će potrošački sistem i diktatura reklamiranja želeti da mu nametnu.
Iz Aristotelove „Politike“ saznajemo, inter alia (između ostalog – prim. prev.), i činjenicu da je rob onaj koji nema društvene veze i stalni posao, što rezultira upotrebljivošću svuda i na svaki način. S druge strane, slobodni čovek je – po Aristotelu – onaj koji sklapa mnoge društvene veze i ima brojne obaveze prema drugima, prema polisu i mestu u kojem živi.
Fabula docet (pouka – prim. prev.) jeste da se sloboda ne gradi kao neka vrsta autonomije nestalnog atoma, lišenog etičkih korena i teritorijalnog ukorenjavanja. Pojam ropstva pripada nekome onda kada su mu i njegovi lanci nevidljivi. To je potčinjavanje novog sitnog praha kosmičkih egoizama i ciničnih monada u svetu koji je dezorijentisan i bez težišta. Sloboda se gradi, međutim, kroz veze s mestima i ljudima. Ona uvek postoji kao relacioni spoj, a ne kao vlasništvo svakog Robinzona Krusoa pojedinačno.
Takođe iz Aristotelove lekcije proizlazi lažnost današnjeg kosmopolitskog diskursa, koji slavi kao posebnost slobodnog čoveka ono lutanje, ono iskorenjivanje i ono odsustvo ograničenja koji su, u stvarnosti, najkonkretnija svojstva ropstva i njegove transformacije pojedinca u apstraktno svemogući atom, jer je bez društvenih veza i konkretno nemoćan, a potpuno je podređen poretku proizvodnje i razmene.
Još jednom, kapitalistička logika stvara privid da je povoljnost i emancipativna prilika ono što je u stvari osuda i prokletstvo za besklasne slojeve mondijalizacije, za tu decu nekog nižeg boga. To je ono što s pravom možemo da označimo kao „paradoks Endrjua Urea“. On je osporavao, kako Marks na to podseća nemilosrdnim sarkazmom, na stranicama svoje „Filozofije manufakture“ (1835), predlog o smanjenju radnog vremena za dečake i hteo je da „naučno“ pokaže da su dečaci postajali zdraviji i jači radeći dvanaest sati dnevno u mlinovima.
Savremeni Endrju Urei novog svetskog poretka su oni koji danas osporavaju bilo kakvo predloženo smanjenje radne i egzistencijalne fleksibilnosti, ali i globalne konkurentnosti, navodeći kao licemerni „naučni“ dokaz i navodnu štetu koja iz toga proizlazi po vladajuće klase i, naročito, po nove generacije.

Erazmus¹¹ je program Evropske unije koji obezbeđuje finansiranje projekata u oblastima mladih i sporta. Dogmatski je usmeren na indoktrinaciju mladih u ključu neoliberalnog građanizma, a ne univerzalnog znanja. Lišen je humane dimenzije i didaktički orijentisan na indoktrinaciju mladih na temelju alijenacionih odnosa u kojima materijalno eliminiše duhovnu dimenziju čoveka. Pretpostavlja „mobilnost“ mladih, studije u drugim zemljama i putovanja, ali se to očituje samo na deklaracionom nivou, dok se u praksi ostvaruje na niskom nivou, jer se ne daju dovoljna sredstava za razmenu mladih, zbog čega siromašniji slojevi društva nemaju praktično nikakvu korist – prim. prev.

Prevod s italijanskog Dragan Mraović