Dimitris Sotakis – U potrazi za horizontima

Ekskluzivno

Za „Pečat“ iz Atine Aleksandra Kuljanin

Postoje ljudi koje zovemo vivliofagosi – oni fanatično prate književnu scenu. Međutim, postoje i ljudi koji nisu pročitali nijednu knjigu u životu. To je nezamislivo

Pisanje ne doživljavam kao misiju. I ne osećam se dužan da pišem, možda nikad više neću pisati sve do dana kada umrem. Pisanje je samo način da budem prisutan među ljudima; to je način da dam svoju ličnu stigmu o tome kako vidim svet. Moje knjige se mogu posmatrati kao komentari na to kako se savremeni čovek bavi svojim životom, i oni su uglavnom simbolični i predstavljaju mene i samo mene, bez potrebe da negde pripadam – kaže u razgovoru za „Pečat“ savremeni i nagrađivani grčki pisac Dimitris Sotakis, koji je ove godine objavio svoju drugu knjigu na srpskom jeziku „Priča o supermarketu“ i ponovo privukao veliku pažnju srpskih čitalaca.

Kada su počeli vaši kontakti sa Srbijom?

Prvi put sam posetio Srbiju septembra 2011. kao gost društva književnika i učesnik u jednom programu gde su gosti bili pisci iz celog sveta. Napravili smo turneju po celoj zemlji u više gradova. Baza nam je bila u mestu Andrevlje, a kasnije smo posetili Novi Sad, Sombor, Beograd. Tada sam, dakle, prvi put posetio Srbiju, ali u tom trenutku nisam imao u planu da tu objavljujem knjige. Postepeno, razvili su se odnosi sa izdavačima, drugim piscima, novinarima. Moja prva knjiga „Čudo disanja“, ranije izdata u Grčkoj, u Srbiji je izašla u izdanju „Klia“ 2014. a pod naslovom „Bez daha“. „Priča o supermarketu“ je druga knjiga izdata u Srbiji. Imam bogate odnose sa Srbijom, privatne i poslovne, i sa zemljom i s ljudima. Beograd za mene nije samo jedan egzotičan grad, kako sam ga ranije doživljavao. Osećam toplinu, nisam stranac u tuđoj zemlji.

Očekujete li da se još neka vaša knjiga objavi u Srbiji?

Interesovanje je veliko u svim zemljama u kojima su se moje knjige izdavale i lepo je što nije reč o samo jednoj knjizi. Važno je da gradiš odnos sa čitaocima, s ljudima koje interesuje tvoje pisanje. Iako mi je to velika želja, trenutno ne postoje uslovi za treću knjigu. Svejedno, poslednja je izašla ove godine. To je bio dug put. Došao sam u Srbiju radi promocija, najpre u Kulturnom centru u Beogradu, a posle i u udaljenijim područjima, Boru, Velikom Gradištu… Ljudi su pročitali knjigu, razgovarali smo, bila su to lepa iskustva.

Kina zauzima posebno mesto u vašem interesovanjima bogatom opusu. Niste razmišljali da možda ona posluži kao inspiracija za neki budući naslov?

To je skoro nemoguće. Za to postoji funkcionalni razlog – moje knjige nemaju vezu s realnošću i ni u jednoj knjizi nemam geografske odrednice. One nemaju vezu s realnim životom ili određenim mestom na planeti. Moja literatura je povezana s funkcionisanjem ljudske prirode. Zbog toga se i objavljuju u drugim zemljama, jer nisu zarobljene ili ukalupljene u Grčkoj. Zato ne mogu da pišem o Kini. Naravno, nikad se ne zna, možda jednom može da se desi.

Odakle potiče fascinacija Kinom?

Fascinacija Kinom potiče iz samog jezika. Volim kulturu Kine, ali nemam neku posebnu strast za nju. Jezik me je posebno privlačio. To je tako čudan jezik. Mogu reći da je to bila lingvistička ljubav.

Čitaju li Grci? Koliko je književnost zastupljena u Grčkoj u poređenju sa Srbijom?

Mislim da postoji globalni problem s današnjim čitaocima. U skoro svakoj zemlji koju sam posetio opšte je mišljenje da se knjige ne čitaju dovoljno. Ako moram da odgovorim – ne, ne čitaju se dovoljno. Ali postoje ljudi koje mi zovemo vivliofagosi – knjiški moljci, zbog kojih tržište knjiga opstaje. Oni kupuju knjige, prate fanatično. Takvih ljudi ima u Grčkoj, ali i svugde u svetu. Međutim, postoje i ljudi koji nisu pročitali nijednu knjigu u životu. To je nezamislivo.

Na koliko jezika su prevedene vaše knjige?

Mislim na 11. Francuski, turski, srpski, severnomakedonski, havajski, korejski, kineski, rumunski, finski… Recimo, u Turskoj, Srbiji i Francuskoj moje knjige su dosta čitane. U Turskoj posebno.

Kada je u pitanju kulturna saradnja između Srbije i Grčke, šta se može uraditi da situacija bude bolja, i koliko kulturni radnici mogu tome doprineti?

Postoji prostor da se to dogodi. Bez obzira na međusobnu ljubav između naša dva naroda, blizinu i dobre političke odnose, nedostaje strategija na obe strane za veću kulturnu saradnju. Većina Grka je čula za Kusturicu ili Andrića, kao što je većina Srba čula za Kazancakisa ili Teodorakisa. Za to smo odgovorni mi, kulturni radnici. Mora postojati bolja strategija razmenjivanja knjiga, sastanci, putovanja na obe strane, otvorenost za sugestije i predloge. Postoje zemlje koje su specifične i više disciplinovane. Grčka to nije.

Da li je u pitanju jezička barijera?

Ne, to važi za sve jezike. Sve se može prevesti uvek. Samo je u pitanju želja i organizacija.

Da li školski sistemi stvaraju ljude koji su nedovoljno zainteresovani za čitanje, ili je to rezultat savremenog načina života?

Nije samo u pitanju škola nego i način na koji se pristupa književnosti kod dece. Ako je književnost obavezan i težak predmet u školi, to se mora raditi odgovorno. U školi nisam hteo ništa da čitam, jer sam osećao to kao obavezu. A deca se moraju učiti da je književnost uživanje. Nešto što ti otvara horizonte, donosi zadovoljstvo. Znači nije u pitanju samo škola nego i način i sistem na koji se uči.

U svojim romanima opisujete savremenog čoveka. Kuda ide i šta želi današnji čovek?

Većina mojih knjiga napisanih u poslednjih 15 godina, 5-6 knjiga ima to za glavnu temu. Čovek je u neprekidnoj potrazi za srećom. Žrtvujemo se da bismo nešto ponovo stekli, da bismo pobedili, kako bi naš život bio bolji. Moje knjige su simbolične. Ali svakoj je zajednička upornost glavnog lika u lovu i potrazi za srećom. On pokušava to sve načine a kako bi osetio da uopšte postoji, pošto nije u stanju da oseti punoću života. Svi mi često pribegavamo pogrešnim načinima da dopremo do sreće.

Atmosfera u vašim romanima je, čini se, kafkijanska.

Neki grčki mediji jesu ranije pisali da je atmosfera kafkijanska, ali ne bih rekao. Naravno da ima nekih dodirnih tačaka. Jednom sam napravio šalu na promociji u Atini. Rekao sam da sam čitao samo jednu knjigu te vrste, „Stranca“ od Kamija. Ali postoji jedan element, klaustrofobički, kada se junak kreće kao marioneta, to jeste kafkijanski. Ali s druge strane, to je samo jezgro, priče nemaju tu vezu, možda one ranije više nego nove. Savremeni čovek može normalno da živi u savremenom društvu, ali može i da propadne psihički, moralno, ili intelektualno. Savremeni čovek pati od bolesti koja se javlja brzo, a to je samodestruktivnost, postavljanje preteških ciljeva ili sopstvena sabotaža. Mi pokušavamo da se dokazujemo i sebi i drugima. Nisam to još uvek razumeo. Da, postoje i ljudi koji su pametniji od većine. Žive slobodnije od nas, infiltrirali su se u životu i savladavaju stvari na pametniji način.

Upoznala sam mnogo Grka i svakom je sloboda glavna preokupacija. Ili o čemu bi Grk pisao, ako ne o slobodi? Kako vidite slobodu?

Verujem da je sloboda lična stvar i da je duboko povezana s našom etikom. Sloboda je preduslov za postizanje onoga što želimo, mentalno ili praktično. Moji heroji čeznu za slobodom, to im je zapravo glavni cilj, da dostignu tačku gde će biti oslobođeni čak i od sebe. Mislim da to nema veze s nacionalnošću, to je više povezano s načinom funkcionisanja ljudske prirode. Ne bih mogao da živim svoj život da nisam slobodan ili bar da nisam imao iluzija slobode.

U knjizi „Bez daha“ interesantno je poglavlje „Proba života“. Vrlo upečatljiva je poruka da je ceo život, u viziji zarobljenog glavnog junaka, bio generalna proba. Otkuda ta ideja?

„Proba“ bi mogla da posluži kao minijatura čitavog romana. Ona odražava filozofiju knjige, ispraznost naših života i sve ono što žrtvujemo za dobijanje budućnosti koja za većinu nikada neće doći. To je poput kratke priče unutar knjige, s velikom dozom lirizma, različitog stila u poređenju s ostatkom romana.