Učitavanje mogućeg smisla – MOĆ SVETSKE LAŽI

Naše prilike i zbivanja prikazivani su u krivom svetlu, u funkciji pripremanja agresije, gde su glupost i bahato neznalaštvo delovali udruženo, onako kako moćnici i inače gledaju na male narode i slabomoćne države. Dakako, u pozadini operacije klevetanja i ocrnjivanja naziralo se racionalno jezgro – geostrateški planovi Imperije na čijem smo se putu, kao fizička prepreka, po ko zna koji put našli

Kad pođe reč o ofanzivnom dejstvu Laži na čijem se udaru nalazimo već trideset godina, treba razlikovati dva nivoa, dva oblika u kojima ta sila nastupa. Na jednoj strani, imamo konkretne domete laganja i podvaljivanja (Račak, Markale, 100.000 silovanih Muslimanki, ljudožderstvo u istočnoj Bosni) a na drugoj mentalnu i ideološku strukturu Svetske Laži, lažoljubivost kao ustrojstvo vladajućeg načina mišljenja, kao vanživotnu konstrukciju elite, kao bolesno stanje srca i uma u civilizacijskim razmerama. Naše prilike i zbivanja prikazivani su u krivom svetlu, u funkciji pripremanja agresije, gde su glupost i bahato neznalaštvo delovali udruženo, onako kako moćnici i inače gledaju na male narode i slabomoćne države. Dakako, u pozadini operacije klevetanja i ocrnjivanja naziralo se racionalno jezgro – geostrateški planovi Imperije na čijem smo se putu, kao fizička prepreka, po ko zna koji put našli. Bili smo kolateralna žrtva samouverene Laži koja, srljajući iz krize u krizu, samu sebe razotkriva i razjeda.
Posebno efikasan izum vladajuće Svetske Laži je ustanova zvana politički korektno mišljenje. Naš je slučaj uvršten u krug tema o kojima se nema šta raspravljati, gde je sve jasno, i jasno na našu štetu. Pokušaj novinara Žaka Merlinoa da saopšti neke druge istine o Jugoslaviji koštao ga je karijere. Potvrđuje se marksistička ocena da je vladajuća ideologija skup želja i samoobmana što ga upravljački sloj o sebi neguje, projekcija srećnih zamisli na poderanom ekranu životne zbilje, uz nastojanje da se ta slika nametne podaničkoj masi potrošača, kao i pokorenim zemljama i narodima. Svest o svom izabraništvu služi kao moralno opravdanje osvajačkih pohoda čiji je cilj gola pljačka. Ta svest je uzdigla samopouzdanje do vrhova divlje arogancije. Ko danas, i pred kim, odgovara za uništenje Libije, ili za višegodišnje upropašćivanje Sirije? Bili su to, zaboga, pokušaji uvođenja demokratije i osnovnih ljudskih prava, multikulturalnosti i multietničnosti po jedinom mogućem, zapadnjačkom obrascu… Arapska proleća i narandžaste revolucije, opiti iskušavani u senci naftnih postrojenja, dali su mršave plodove. Nepoštovanje ravnopravnosti polova još kako se oprašta zemljama koje raspolažu bogatim naftnim rezervama: njima se gleda kroz prste za kamenovanje žena-preljubnica. Slobodan protok ljudi, ideja i novca važio je do trenutka kad su stotine hiljada nevoljnika oteranih sa rodnih ognjišta pohrlile ka zemljama svojih oslobodilaca i usrećitelja. Čovekoljubivi ideolozi su, pred tom navalom, okrenuli drugi list. Verni Svetoj Laži počeli su napadati mađarskog predsednika i italijansku vladu zbog odbrambenih mera, puštajući, pritom, hiljade beskućnika da se smucaju po plažama i šumarcima pokraj Lamanša: sa ove strane im ne daju da pređu kanal, a sa druge strane im ne daju da uđu. Frau Merkel se, kao vernica vladajuće ideologije Slobodnog Sveta, zaletela i otvorila granice, čime je oslabila svoj položaj, a ojačala nemačku ekstremnu desnicu. U jednom ranije suočavanju sa istinom morala je priznati da je multikulturalnost nemoguć eksperiment. Taj krik je ostao bez odjeka, odbio se od zidina Velike Laži.
Laž je istina funkcionisanja tog samouverenog i samozaljuljanog poretka, njegova intelektualna i filozofska osnova, uspavljujuća mantra. Ona je prodrla u sve pore mišljenja i opštenja, postala uslovni refleks gledanja i izražavanja, znak raspoznavanja prosvećene elite suprotstavljene prostom puku i populizmu, na čijem se čelu, u Americi, našao jedan milijarder! Ona je, prirodno, morala prezreti istorijsko iskustvo i istinu srpskog postojanja. Po njenim merilima, postoje korisne i nekorisne istine, upotrebljive i neupotrebljive činjenice. Vest da su Srbi srušili stari most na Neretvi dočekana je sa razumevanjem: od nas se tako nešto i moglo očekivati. Ispravka da je to počinio neko drugi prošla nezapaženo. U tome je važnu ulogu igralo neznanje, koje ovde nije slučajno: reč je o načelnom neznalaštvu, odgajenom na uverenju da se ne vredi baviti malim narodima. Nasilnici i kad očigledno greše, nisu spremni da priznaju pogrešku. Njihova zaslepljenost je zastrašujuća.
Sećam se intervencije TV voditelja Elkabaša iz godina građanskog rata u Bosni. Jedan od učesnika debate je pomenuo sukobe Hrvata i Muslimana negde oko Travnika, na šta je voditelj očajnički zamahao rukama: „Nemojmo o tome, to unosi zbrku u emisiju!“ Vladajuća Laž je sročila svoj scenario, podelila pozitivne i negativne uloge, i po tom scenariju Srbi su morali biti krivi za sve što se na Balkanu zbiva: ta se slika nije smela senčiti i ublažavati.
Neznanje i intelektualno nepoštenje, ropska poslušnost Velikom Bratu, donosili su, i donose, hitne a izvršne presude. Sudija je uzeo na sebe i dužnost tužioca kao i glavnog svedoka, odbrana je isključena, Laž se obezbedila sa svih strana. Ona nema kuda iz sebe, podržana od vrhovne vlasti, od medija, od lenosti i površnosti. Prodrla je u vazduh koji se diše, zauzima lepo mesto u genetski modifikovanoj hrani i u veštačkim pićima. Vuče se kao lena, razlivena plazma, kao sveprisutna puzajuća masa.
Poganu snagu njene uobraženosti iskusili su, svojevremeno, sovjetski disidenti izbegavši u zapadne zemlje. Slobodni svet se grdno razočarao čuvši šta Solženjicin i Zinovjev misle o duhovnoj dimenziji neoliberalnog kapitalizma. A njima, opet, nije trebalo mnogo vremena da u primeni demokratskih načela prepoznaju elemente hipokrizije, praznoglavog formalizma i razduhovljenosti. Pročitavši Solženjicinov govor sa Harvarda, sveštenici zvanične Laži su se razbesneli. Oni su se nadali da su stekli saveznika u borbi protiv komunizma, a dobili su nezahvalnika koji pronalazi mane u cvetnim baštama neoliberalnog Raja. Puni sebe, domaćini ruskih dobeglica su smetnuli s uma da onaj ko se bori protiv domaćeg zla, ne mora zbog toga previđati tuđa nepočinstva. Jednom pobunjenik, uvek pobunjenik, a disident u svakom nasilničkom poretku.
Napomenimo da je, pre pada Berlinskog zida, zapadna propaganda vodila računa o slici koju u istočnoj Evropi ostavlja, te da se, nakon rasturanja sovjetskog bloka, na idejnom planu Zapad raspojasao i počeo pokazivati svoje pravo lice. Odbojnost prema drukčije mislećima nije, doduše, dostigla Orvelova predviđanja. Ako nema drastičnih primera progona slobodnog mišljenja, duhovna atmosfera je sa svojim blažim i pitomijim mehanizmima više nego zagušljiva.
Ne, ne mogu da zaboravim vreme kada sam sa pobožnošću ulazio u muzeje, biblioteke i knjižare Pariza, Londona i Njujorka, dovlačeći u Beograd kofere pune knjiga. Velike duhove dalje i bliže prošlosti Zapada čija su me dela poučavala slobodi osećam, danas, kao protivnike Laži koja se zapatila u njihovim zemljama. Krajem prošlog veka ta se Laž kao prezasićena ala i maloumna lenština okomila na moju zemlju i njen narod primoravši me da stanem uz njega uprkos svim njegovim pogreškama i nedostacima. U presudnim trenucima prinuđeni smo da, privremeno, prelazimo preko mana onih koje volimo. Naša popljuvana mala istina učinila mi se važnija od kitnjaste i licemerne Laži.
Svetska Laž je, ubrzo, našla hrabre i lucidne izobličitelje u sredinama gde se izdavala za neprikosnovenu istinu. Oglasili su se Noam Čomski, Luj Dalmas, Rišar Mije, Harold Pinter, Peter Handke, Dario Fo. Carstvo Laži, koje je vladalo u njihovim područjima, gušilo ih je možda i više nego nas, dok su nam na glave padale bombe. Tako su nam ovi vrsni duhovi postali objektivni saveznici i prijatelji. Ne zavaravajmo se, nismo ih mi očarali našim vrlinama, nego su se, u otporu prema zlu, našli na našoj strani, ponudivši nam dragoceno savezništvo.