SANKCIJE

Novi ambasador SAD u Srbiji Entoni Godfri, oglašavajući se na početku svog beogradskog službovanja intervjuom za Politiku, minule nedelje je obavestio javnost da „ne planira da drži lekcije srpskim liderima“. Bezmalo u istom danu, kao da je reč o drugorazrednoj verziji poznate igre dobar policajac – loš policajac, drugi američki emisar, službenik Stejt departmenta s posebnim operativnim zaduženjima na našem prostoru, u TV razgovoru otkriva da on ne samo da planira da postroji i poduči političke lidere Srba već da praksa držanja stroge nastave upravo počinje. U skladu s takvim naumom, ovaj, po zvanju specijalni predstavnik za Zapadni Balkan američkog državnog sekretara – Metju Palmer, poput malja, poteže jednu tešku reč: sankcije! Pretnja je upućena neskriveno: „Postoji doza zabrinutosti zbog raspoređivanja ruske vojne opreme na teritoriji Srbije, ali i zbog mogućnosti da Srbija traži specifične ruske sisteme. To bi vodilo riziku da joj se uvedu specifične sankcije zbog kupovine ruske vojne opreme.“
Pojašnjavajući stav SAD povodom nedavno održane vojne vežbe srpske i ruske vojske „Slovenski štit“ i prisustva moćnog PVO sistema S-400 u Srbiji, Palmer u nastavku pretećeg govora poentira: „Nadamo se da su naši srpski partneri svesni toga.“
Čega bi to trebalo da budu svesni srpski partneri Amerike? Svesni da će ako Srbija kupi odbrambeno oružje visoke moći (nezvanično – najbolje na svetu), odgovor Vašingtona biti žestoka kazna, „specifične sankcije“ (od upućenih pojašnjene kao „samo sektorske sankcije“, odnosno blokada sredstava, zabrana kupovine itd.)? Prema konceptu geopolitičke stabilnosti svetske sile koju zastupa Palmer – Srbija dakle ne sme ni da pomisli na mogućnost da se brani od napada iz vazduha? Oružje poput PVO sistema S-400 i „Pancir-S“ veoma je nezgodno za mogućeg agresora, ozbiljno bi moglo da frustrira sve one koji bi poželeli da Srbiju s bezbedne visine bombarduju onako raspomamljeno kako se već mnogo puta, pa i u ne tako davnoj prošlosti, to već događalo. U međuvremenu, objavljeno je da su se divizion PVO S-400 i protivavionska raketno-artiljerijska baterija „Pancir-S“ vratili iz Srbije u Rusiju. Divizioni su otišli, ali su američke „prijateljske“ poruke ostale, utisnute u svest Srba kao važno saznanje. Najpre, kao opomena da predstavnik SAD ne haje za činjenicu da poruke o kategoričnoj, koliko i besmislenoj zabrani nabavke odbrambenog oružja prenosi liderima zemlje koja je u prošlom veku doslovno satirana agresorskim iživljavanjem s bezbednih visina. Bombardovana češće i intenzivnije od većina evropskih zemalja, Srbija je u memoriju upisala niz apokaliptičnih stradanja. Da li se i zbog toga procenjuje da bi pomenuti S-400 u srpskim rukama bio ravan direktnoj pretnji klubu džentlmena koji recimo upravljaju letilicama poput ubitačnog B-52 i sličnih? Da li bi pouzdana i moćna srpska samozaštita bila ujedno i pretnja najvažnijem od svih geopolitičkih i bezbednosnih mitova i monolita modernog doba – bezbednosti Amerike?
Kada poručuje da naša zemlja rizikuje da je zadese sankcije, Amerika ide utabanim stazama. Ogromno iskustvo u praksi iživljavanja nad državama i narodima kojima su izricane kazne ove vrste, sticala je decenijama. U vladanju tom materijom, Amerika se već jednom na našim prostorima dokazala. Sankcije zavedene Srbiji, odnosno SR Jugoslaviji (Srbija i Crna Gora) bile su po snazi i sveobuhvatnosti jedinstveno razorne, kako se u praksi ispostavilo – eufemizam za genocid.
Za građane Srbije neočekivani nagoveštaj mogućnosti nabavke moćnog odbrambenog oružja, potom i diplomatska ofanziva agilnog američkog izaslanika, učinili su da u ovdašnju kolektivnu memoriju snažno budu prizvana najtamnija sećanja na dva ogromna zla koja su obeležila završne decenije srpskog 20. veka: Sankcije UN i NATO agresija!
Srbija sankcije ne zaboravlja, godine koje su joj one pojele nemoguće je potisnuti iz sećanja. Premda ih se javno najčešće seća o godišnjicama njihovog uvođenja, s učinkom i posledicama sankcija Srbija i danas živi svaki svoj trenutak, nemoćna da izleči rane i nadoknadi gubitke koje su joj nanele godine međunarodne izolacije – strateški i ciljano preduzete upravo u trenutku kada je zapadni svet, u silovitom zaletu, živeo godine munjevitog uspona. Istovremeno s (istorijski tada jedinstvenim) materijalnim i opštim globalnim trijumfom, Zapad, odnosno Amerika sankcijama je prostore srpskih zemalja predumišljajno vratila decenijama unazad. Da li su razlozi za ovaj varvarski čin u međuvremenu prestali, a politička volja velike sile oslabljena? Palmer nam ne ostavlja prostor za nedoumicu.
Govoreći povodom prošlogodišnje američke pretnje Iranu „sankcijama kakve svet nije video“, pokojni Momir Bulatović je nadahnutim tekstom podsetio da je u novijoj istoriji svet već jednom video sankcije „tako sveobuhvatne i strašne kakve nikada ranije, a ni kasnije, više nije video“.
„Savezna republika Jugoslavija, zajednička država Srbije i Crne Gore, proglašena je 27. aprila 1992. godine. Nakon mjesec dana, Savjet bezbjednosti Organizacije Ujedinjenih nacija (Rezolucijom br. 757 od 30. maja 1992. godine) zaveo je ovoj zemlji sankcije koje, po svojoj oštrini i sveobuhvatnosti, nikad prije nisu bile primijenjene u međunarodnim odnosima. Sankcije su bile uvedene zbog građanskog rata u Bosni i Hercegovini. SR Jugoslavija nije bila proglašena učesnicom u sukobu već je kažnjena zbog ’nedovoljnog političkog uticaja na bosanske Srbe’.“
Kazna se odnosila na sve aspekte državnog i ekonomskog života Jugoslavije, pa je ovo „tupo oružje“ za više od četiri godine svog trajanja proizvelo ogromnu patnju nemoćnim građanima. Prema pomenutoj Rezoluciji 757, potpisanoj od SB UN, a zapravo napisanoj u Vašingtonu, između ostalog je naređeno svim državama u svetu da, uz pretnju zatvorskim kaznama, svojim građanima onemoguće i zabrane: uvoz na svoju teritoriju svih roba koje potiču iz SRJ; svako poslovanje svojih državljana koje se odnosi na robu i proizvode iz SRJ; bilo kakav transfer finansijskih sredstava u SR Jugoslaviju ili iz nje; prelet i sletanje svim vazduhoplovima s teritorije SRJ (isto je važilo za brodove koji su plovili pod njenom zastavom); naučnu i tehničku saradnju i kulturnu razmenu; učešće na sportskim manifestacijama na svojoj teritoriji licima i ekipama iz SRJ…
Izvesno je da aktuelne geopolitičke prilike u svetu i nova ravnoteža moći velikih sila kojom je u istoriju ispraćen poredak Pax Americana danas čine nemogućim reprizu nekadašnjih sankcija srpskom narodu. Izvesno je, međutim, i da je američki kapacitet za nanošenje zla i dalje – za respekt. Cena srpskog opstanka u svetu varvarskih odmazdi – sveobuhvatnih sankcija SB UN i NATO agresije – bila je ogromna. U ekonomskom domenu ove štete se mere izgubljenim stotinama milijardi evra, ali su one nemerljive u broju izgubljenih života, neprocenjive u gubicima u civilizacijskoj, psihološkoj, kulturnoj i mnogim drugim ravnima. Ima li Srbija danas pravo da ne učini sve što je u njenoj moći da bi se od takvog zla pouzdano odbranila? Da joj se stradanja, smrti i razaranja epskih razmera nikada više ne ponove! Najzad, suočeni sa činjenicom da se iz redova lidera političke klase srpskog naroda Palmeru i njegovima, umesto otpora, danas krotko odgovara – „nismo glupi da ne znamo šta je dozvoljeno“, imaju li građani Srbije pravo da se nadaju da je u ovom odgovoru samo reč o diplomatskom taktu i strateškoj mudrosti?