Pravo rođenih

 

Kako je ono što je bilo nemoguće u prirodi, a iskazano u dugovekovnoj tradiciji, postalo moguće u kulturi kao novi obrazac roditeljskih relacija – dete s dve majke?

Osim našeg traumatičnog dolaska na svet, za koji Sioran veli da je svojevrsna nezgoda, i nakon rođenja izloženi smo represivnim mehanizmima koji čine neprijatnim i često bolnim proces našeg odrastanja i vaspitanja. Shodno svojim pravilima i vrednostima, svaka kultura modeluje svoje članove, ali su se uprkos nastojanju čak i rigidno tradicionalnih društava da u skladu sa svojim shvatanjima saobražavaju i oblikuju pojedince, rađali i živeli u njima i oni koji su se zbog svojih drugačijih identitetskih datosti razlikovali od drugih. U okviru istog patrijarhalnog društva, njihovo drugačije funkcionisanje, zasnovano na aseksualnosti ili sklonosti ka ostvarenju istopolne veze, bilo je povod da se stigmatizuju i označe bolesnim.

RODITELJ JEDAN I RODITELJ DVA Moć društveno-kulturnih konvencija i zakonskih određenja u datom periodu definiše normalnost, razlikujući ga od patološkog. U tom kontekstu je patološko nekada obuhvatalo i sve ono drugačije od tzv. normalnog, pa je donedavno i homoseksualnost smatrana bolešću i označavana karakterističnom šifrom, te podrazumevala i odgovarajući terapijski tretman. Iako lečene od homoseksualnosti nije mogla da izleči, već samo da utiče na njih da svoju sklonost ka istopolnim vezama potiskuju i skrivaju, psihijatrija je tek nakon društvenih i kulturnih promena promenila i svoj odnos prema njima.
Segment realnosti koji nije priznavan kao njen sastavni deo i negativno određivan patološkim i bolesnim, danas je prihvaćen i legalizovan kao njen integralni deo. U pojedinim zemljama pravno je omogućeno istopolnim partnerima ne samo da brakom ozakone svoju vezu već i da u tom braku usvajaju i dobijaju decu. Mogućnost partnera da se u gej i lezbijskom braku i roditeljski potvrde imala je za posledicu promenu dotadašnjih roditeljskih naziva. Menjanjem postojećih tradicionalnih roditeljskih uloga žene i muškarca, umesto majke i oca, mame i tate, uvedeni su „roditelj jedan“ i „roditelj dva“. Ono što je bilo nemoguće u prirodi, a iskazano u dugovekovnoj tradiciji, postalo je moguće u kulturi kao novi obrazac roditeljskih relacija. Pravno regulisana prava manjinskih rodnih grupa, LGBT populacije, postaju neosporna u današnjem društvu. Međutim, kada se na temelju tih ostvarenih prava vrši propaganda za takvo opredeljenje i utiče na istovetno rodno profilisanje mladih, onda reakcija većine dolazi zbog osećanja sopstvene ugroženosti tim militantnim delovanjem manjinske grupacije.

PRAVO NA OCA Premda je u upravo u Francuskoj i došlo do ovih nominalnih promena, pokazalo se da njihova radikalizacija predlogom zakona o bioetičnosti koji omogućuje svim ženama da vantelesnom oplodnjom o trošku države, bez obzira na njihov bračni status i seksualno opredeljenje, postanu majke ne nailazi na opšte prihvatanje. To potvrđuje i nedavni protest u Parizu ispred francuskog Senata, koji uskoro treba da se konačno izjasni o ovom zakonu, već usvojenom u Skupštini, ali taj otpor neće moći da spreči da se Francuska pridruži državama koje su, poput Britanije, Španije, Portugalije, Holandije, Irske, Belgije i skandinavskih zemalja, već omogućile svim ženama da se uz medicinsku pomoć biološki reprodukuju. Protest je okupio više od 40.000 učesnika koji su, uzvikujući „Pravda, jednakost, očinstvo“ i „Svakome treba otac“, uputili jasne kritičke primedbe na ovaj zakonski predlog. Iako je istovremeno održan i kontramiting, protest je protekao mirno i navedenim parolama je ukazano na pravo svakog deteta da ima oca, pravo koje mu se novim zakon oduzima. Svoju zabrinutost zbog mogućih negativnih psihičkih posledica na decu usvajanjem ovog zakona iskazala je i Francuska medicinska akademija, koja smatra da se uskraćivanjem oca detetu čini bitna antropološka prekretnica za njegov razvoj. Aktuelna vlast, koja ovim zakonom ispunjava predizborno obećanje, odgovara na ove kritike činjenicom da četvrtina francuske dece trenutno živi samo s jednim roditeljem, što, naravno, nije identično predviđenoj situaciji da dete rođeno u braku lezbijki ima u svojoj krštenici upisana imena dve majke.
Iako se ovim zakonom ne predviđa legalizacija surogat materinstva i iznajmljivanje materice, koje u mnogim zemljama već postoje kao divlja praksa, nesumnjivo će uskoro neki novi zakon učiniti i muškarce ravnopravnim i omogućiti im da se bez obzira na svoje seksualno opredeljenje i bračni status biološki reprodukuju i postanu roditelji. U kontekstu budućnosti kada se deca neće više rađati kao posledica vođenja telesne ljubavi muškarca i žene nego stvarati prema kulturnim i civilizacijskim standardima, možda su ove novotarije i svojevrsna priprema za taj period. No do tada upravo upitnost nove prakse traži sa stanovišta važećih humanističkih načela jasnije odgovore.

UČENJE PO UZORU Ukoliko se novim pravima kojima se udovoljavaju zahtevima jednih bitno ugrožavaju dotadašnja prava drugih članova društva, onda se i postavlja pitanje zašto se novim zakonima, koji omogućavaju svakom da bez obzira na njegovo seksualno opredeljenje i bračni status uz pomoć medicine i tehnologije veštačke oplodnje bude roditelj, deca lišavaju prirodnog prava da odrastaju u odgovarajućoj porodici i imaju adekvatne roditelje. To lišavanje se ne može pravdati time što sticajem okolnosti porodica ostane na jednom roditelju koji brine o deci.
Zarad želje pojedinaca da odgajaju dete u neadekvatnim uslovima za njegov razvoj, ono je od početka uskraćeno da ima majku i oca. U istopolnoj bračnoj zajednici, učenjem po uzoru, ono se često formira za istovetno opredeljenje, zbog čega su i opravdana strahovanja da se ovakvim vaspitnim obrascem uspešno propagira i širi homoseksualnost. Premda su rezultati istraživanja o takvom uticaju na formiranje polnog, odnosno rodnog identiteta kontroverzni, pokazalo se da oni zavise prvenstveno od istraživača i njihove pripadnosti određenoj polnoj populaciji. Takvim istraživanjima se nastoje potvrditi unapred formirani stavovi, pa se neizbežne polemike suprotstavljenih stanovišta pretvaraju u prave intelektualne sukobe osporavanja tuđeg i dokazivanja svog gledišta.
Međutim, prema objektivnim psihološkim istraživanjima deca u najranijem uzrastu, ne praveći strogu razliku između rodnih uloga, posežu i za igračkama koje prema patrijarhalnom kulturnom obrascu pripadaju suprotnom polu. U kasnijem uzrastu spontano se opredeljuju za igračke primerene njihovom polnom identitetu. Iako ima primera da se, nezavisno od svog prirodno datog polnog određenja, pojedinci rođeni u pogrešnom telu opredeljuju shodno svom afinitetu, malobrojni ostaju neodređeni, pa je uticaj sredine presudan za formiranje njihovog rodnog identiteta.

SVOJEVRSNA PODVALA U tom kontekstu je današnje insistiranje na rodno neutralnom vaspitanju dece, bez usmeravanja ka tradicionalno definisanim rodnim ulogama, tj. omogućavanje da ona slobodno izaberu i formiraju svoj identitet, svojevrsna podvala s obzirom na činjenicu da porodični kontekst u kojem ona žive i međusobni odnos partnera koji o njima brinu presudno utiču na njihov razvoj. Iako, dakle, deca već od treće godine birajući igračke i način igranja spontano potvrđuju svoje polne uloge, sloboda da im se bespolnim vaspitanjem pruži mogućnost drugačijeg izbora identitetskog samopotvrđivanja nije vezana za poslove i zanimanja koja su tradicionalno određivana kao muški ili ženski, već za formiranje sklonosti ka vezivanju za isti ili suprotan pol.
U okolnostima kada je pojedinac od najranijeg doba izložen raznim uticajima, sloboda da odlučuje i bira iskazuje se često kao posledica delovanja najmoćnijih činilaca. Težnju da se deca ne prisiljavaju na stereotipne rodne, socijalne i rasne uloge, zamenila je meka represija džender ideologije, zasnovane na poništavanju razlika između muškarca i žene, a koja im upravo u legalizaciji neadekvatnih životnih uslova uskraćuje osnovno životno i ljudsko pravo da imaju odgovarajuće roditelje.

OPOMENA I PITANJE Da li je detetu za slobodan izbor potreban ambijent rodne neodređenosti, koju, ipak, definišu različiti uticaji koji za posledicu imaju haotičnost, ili jasan uzor? Zbunjujući ga i stvarajući u njemu konfuziju, dete i vapi za svojim pravom da ima majku i oca, mamu i tatu, kao i većina druge dece. Čini se da šira poruka značajnog filma „Karpenaum“ (u značenju na arapskom konfuzija, haos) Nadin Labaki nije adekvatno shvaćena, jer junak ovog filma, dečak Zain koga su roditelji zanemarili, odlazi od njih posle smrti sestre, ali uspeva ne samo da se snađe i preživi već i da se pobrine za jednu Etiopljanku i njenog sina, a premda je na kraju završio u zatvoru, za sve što mu se dogodilo potražio je pravdu na sudu optužujući majku i oca. Na pitanje sudije zašto to čini, odgovorio je: „Zato što su me napravili“, a taj odgovor je, u stvari, urlik mladog očajnika koji odzvanja savremenim svetom kao opomena i duboko pitanje: da li odrasli imaju pravo da donose na svet decu o kojoj ne mogu da se brinu na pravi način.
Iako postoje prava deteta, ona ne regulišu ovaj aspekt početka individualnog ljudskog života. Deca se spontano događaju, a da oni koji ih rađaju nemaju potpunu svest o sopstvenoj odgovornosti za njihov razvoj. S druge strane, ni pravno nije regulisana ni utvrđena odgovornost roditelja za dolazak na svet dece bez adekvatnih uslova za njihov život.

BITI ONO ŠTO JESI Ukoliko je smisao rođenja svakog pojedinca da se razvije i bude ono što jeste, onda je za njegov razvoj potrebna i odgovarajuća sredina čiji uticaj ne bi trebalo da bude predominantan u odnosu na njegove prirodne datosti koje sadrže samo potencijal samopotvrđivanja. I upravo taj imperativ da čovek bude ono što jeste, koji od indijskog „Tat vam asi“ – „To je to“, preko Pindarovih stihova „Čoveče budi, / postani ono što jesi“, do Ničea i savremenih psihoterapijskih postulata o individuacinom procesu, nedvosmisleno ukazuje da to može ostvariti samo u ambijentu koji ga svojim uticajem neće preoblikovati da postane ono što nije. Izneveravanjem svog božanskog plamička i ne postajući ono što jeste već neko drugi i drugačiji, samo se ponavlja pred čovekom njemu dobro poznato iskustvo sa dugotrajućim jakim vetrom koji savija mlada stabla, krivi ih i priklanja tlu, smanjujući njihovu potencijalnu visinu i mogućnost da budu bliže zvezdama. Ukoliko su one i cilj čovekovog životnog putovanja, onda pre nego svaki pojedinac krene ovozemaljskom deonicom tog puta ne bi trebalo da bude pogrešno usmeren da ne bi izgubio vreme i lutao u besmislenom lavirintu identitetske konfuzije, već da mu se uz poštovanje njegovih prava omogući normalan razvoj.

PRAVO NEROĐENIH Čovek ne postoji samo u prostorno-vremenskom segmentu određenom njegovim dolaskom i odlaskom s ovog sveta, već i realnošću koja prethodi njegovom rođenju i sledi nakon smrti. Kao biće koje stalno prekoračuje granice svog samopotvrđivanja, upravo u toj metafizičkoj realnosti se i začinje njegova životna drama. Sagledan sa stanovišta budućnosti kao svoje kulturne, humane i etičke zadatosti, ljudski život nasleđen od predaka duguje se potomcima koji već svojim začećem treba da imaju određena prava. Premda se u postojećim zakonima to pravo nerođenih ne prepoznaje, ono je vezano za samu suštinu brige o čovekovoj budućnosti i potrebu da limitira egoizam današnjih pojedinaca i grupa koji uskraćuju pravo još nerođenim na svet na normalno odrastanje. U tom smislu se i izoštrava čovekova odgovornost ne samo za ono što čini već i za uticaj svog ponašanja na druge, jer ukoliko se uspostavlja sa stanovišta moći i vlasti taj uticaj postaje i začetak jedne nove prakse koja se nameće kao obrazac za sve. I upravo u tom društvenom nametanju određenih stavova, mišljenja i vrednosti sadržana je poruka da budemo kao drugi, u čijoj senci ostaje osnovna potreba da budemo samo ono što jesmo a što proističe iz duboke tradicije i poštovanja klice iz koje nastajemo i razvojem se potvrđujemo kao ljudska bića.

ODGOVORNOST ZA OPSTANAK ČOVEKA Etički se, dakle, precizira pravo rođenih na pravo budućih, još nerođenih ljudskih bića u kontekstu projekcije humanih prava na sudbinu čoveka. Kako se čovekovo postojanje ne odvija samo u ravni određenoj rođenjem i smrću pojedinca nego počinje znatno pre njegovog dolaska na svet i traje i nakon odlaska sa životne scene, prava nerođenih i prava mrtvih se prepoznaju kao duhovni i metafizički aspekt ljudskosti koji je važan prvenstveno za žive koji odnosom prema još nerođenima i pokojnim članovima zajednice izgrađuju i potvrđuju svoju humanost. Svest o onima koji nam prethode i onima koji dolaze ocrtava utopijski horizont naše budućnosti na kojem se izoštrava pitanje i naše odgovornosti za opstanak sveta i čoveka u njemu u kontekstu stalnih promena kojima su kao životnoj neminovnosti izloženi. Zato svest o toj široj ravni ljudskog postojanja demontira svaku životnu predodređenost i čini nas osetljivijim na otkucaje srca nerođenih kao našeg tempiranog vremena.

NEPREKIDNA DRAMA Dolazak na svet je tajna, ali je još veća tajna realnost koja mu prethodi. Prenatalnost nije bezbedan i rajski svet već samo mesto gde se dobijaju i prve lekcije u pripremi za životnu dramu koja očekuje svakog pojedinca po rođenju. O tome govore pesnici, književnici, ali i rezultati iz oblasti prenatalne psihologije. Orijana Falači je svojevremeno uzbudila svet svojom knjigom Pismo nerođenom detetu, a Ginter Gras počinje Dečji doboš ispovešću junakovog dramatičnog dolaska na svet. Pišući svoju knjigu Orahova ljuska kao ispovest nerođenog deteta, Jan Mekjuen osvetljava egoističke motive majke koja zbog zadovoljstva stupa u vezu s detetovim stricem, a potom s njim odlučuje da ubije njegovog oca. Hamletovska situacija je, dakle, transponovana u prenatalni period u kojem se i začinje drama s tragičnim potencijalom koji nerođeno dete smanjuje nastojeći da spreči ubistvo svog oca i osujeti brak između majke i strica. Iz perspektive nerođenog deteta, početak njegovog postojanja je u znaku pokreta koji će kulminirati težnjom za rođenjem i izlazom iz prenatalnog u stvarni svet. Traumatičnost tog doživljaja biće obrazac svih potonjih mukotrpnih traženja izlaza iz životnih nevolja zaključno sa onim koji dolaze na kraju u trenucima poslednjih nesvesnih trzaja tela. Svi ti pokreti iskazujući čovekovu težnju da pomeri i prekorači granice, potvrđuju ga kao transcendirajuće biće koje se nikad ne zadovoljava postojećim.
Pitajući se ne samo da li ima života posle rođenja već i kakav to život može biti u odnosu na prethodni, nerođeni teži da bude ono što jeste i postavlja pitanje svojih prava na adekvatne uslove za svoj razvoj. Ukoliko je dolazak na svet obeležen izneverenim očekivanjima, onda se i njegov razvoj odvija u upitnoj realnosti u kojoj će se neminovno javiti i njegov optužujući glas: zašto sam rođen? Svest o tome da ima moralno i ljudsko pravo iskazaće jasnom optužbom kojom može početi veliki proces onima koji su želeli da ga rode a nisu mu omogućili i odgovarajuće životne uslove.

PROJEKAT GLOBALNOG TOTALITARIZMA Promene o kojima je reč odvijaju se prema zahtevima neoliberalnog sistema za raskidanjem do tada uspostavljenih tradicionalnih porodičnih i familijarnih relacija. Radi se o projektu globalnog totalitarizma zasnovanog na transnacionalnim integracijama i stvaranju novog poretka kojem na putu da potpuno zavlada svetom stoji institucija porodice i slobodan i samosvesni pojedinac kao ličnost koja se ne može lako obmanuti niti potčiniti ovim zahtevima. Zato je potrebno razoriti takvu porodicu i desubjektivizirati pojedinca, iskoreniti ga i preoblikovati, izbrisati njegov dotadašnji i stvoriti mu novi identitet da bi bio što sugestibilniji i podložniji manipulacijama.
Budući da svet nije napisana i zatvorena knjiga već tekst koji se stalno piše i dopisuje, rečima iskazujemo i stečena znanja o sebi i svetu koja nas i čine odgovornim pred dolazećem. Zato i odnos prema nerođenima i novorođenima ne može biti samo izraz želje onih koji bi da imaju decu i dobiju potomstvo, već i obaveza društva da se deci omoguće adekvatni uslovi razvoja. Njihovo pravo nije pravno, odnosno zakonski utvrđeno, ali je moralna obaveza da se ono u kontekstu postojećih znanja o čoveku i njegovom humanističkom utemeljenju poštuju. Svako dete ima pravo na adekvatne uslove svog razvoja i samopotvrđivanja, a oni koji ga dočekuju na ovaj svet da bi se starali o njemu dužni su i da mu obezbede takve uslove. Kako se novim zakonima ti uslovi menjaju u zavisnosti od interesa i želja onih koji treba da brinu o detetu, njegov neadekvatan socijalni i životni ambijent upućuje na posledice koje se prepoznaju kao budući razlozi njegovih nevolja.
Prividno dobra dela koja se sa stanovišta postojećih zakona ne mogu osuđivati, postaju loša za dete, koje odrastajući u nametnutoj mu neadekvatnoj sredini stiče naklonosti koje će se potom truditi da prevlada i ispravi. Rascep u njemu može biti klica njegove disfunkcionalnosti koja vremenom može prerasti u veći životni problem. U tom smislu ono što pojedinci smatraju da je dobro zbog njihovog interesa i zadovoljstva, nije dobro za druge i širu društvenu zajednicu. Nastojanjem da se pojedinci na ovaj način usrećuju roditeljstvom, unesrećuju se njihova deca, pa se zato i postavlja pitanje da li se novim zakonom bioetike uspostavlja realnost u kojoj će ljudski život imati smisla ukoliko se zasniva na radikalnom distanciranju od prirodnih čovekovih potreba za adekvatnim roditeljima.