Право рођених

 

Како је оно што је било немогуће у природи, а исказано у дуговековној традицији, постало могуће у култури као нови образац родитељских релација – дете с две мајке?

Осим нашег трауматичног доласка на свет, за који Сиоран вели да је својеврсна незгода, и након рођења изложени смо репресивним механизмима који чине непријатним и често болним процес нашег одрастања и васпитања. Сходно својим правилима и вредностима, свака култура моделује своје чланове, али су се упркос настојању чак и ригидно традиционалних друштава да у складу са својим схватањима саображавају и обликују појединце, рађали и живели у њима и они који су се због својих другачијих идентитетских датости разликовали од других. У оквиру истог патријархалног друштва, њихово другачије функционисање, засновано на асексуалности или склоности ка остварењу истополне везе, било је повод да се стигматизују и означе болесним.

РОДИТЕЉ ЈЕДАН И РОДИТЕЉ ДВА Моћ друштвено-културних конвенција и законских одређења у датом периоду дефинише нормалност, разликујући га од патолошког. У том контексту је патолошко некада обухватало и све оно другачије од тзв. нормалног, па је донедавно и хомосексуалност сматрана болешћу и означавана карактеристичном шифром, те подразумевала и одговарајући терапијски третман. Иако лечене од хомосексуалности није могла да излечи, већ само да утиче на њих да своју склоност ка истополним везама потискују и скривају, психијатрија је тек након друштвених и културних промена променила и свој однос према њима.
Сегмент реалности који није признаван као њен саставни део и негативно одређиван патолошким и болесним, данас је прихваћен и легализован као њен интегрални део. У појединим земљама правно је омогућено истополним партнерима не само да браком озаконе своју везу већ и да у том браку усвајају и добијају децу. Могућност партнера да се у геј и лезбијском браку и родитељски потврде имала је за последицу промену дотадашњих родитељских назива. Мењањем постојећих традиционалних родитељских улога жене и мушкарца, уместо мајке и оца, маме и тате, уведени су „родитељ један“ и „родитељ два“. Оно што је било немогуће у природи, а исказано у дуговековној традицији, постало је могуће у култури као нови образац родитељских релација. Правно регулисана права мањинских родних група, ЛГБТ популације, постају неоспорна у данашњем друштву. Међутим, када се на темељу тих остварених права врши пропаганда за такво опредељење и утиче на истоветно родно профилисање младих, онда реакција већине долази због осећања сопствене угрожености тим милитантним деловањем мањинске групације.

ПРАВО НА ОЦА Премда је у управо у Француској и дошло до ових номиналних промена, показало се да њихова радикализација предлогом закона о биоетичности који омогућује свим женама да вантелесном оплодњом о трошку државе, без обзира на њихов брачни статус и сексуално опредељење, постану мајке не наилази на опште прихватање. То потврђује и недавни протест у Паризу испред француског Сената, који ускоро треба да се коначно изјасни о овом закону, већ усвојеном у Скупштини, али тај отпор неће моћи да спречи да се Француска придружи државама које су, попут Британије, Шпаније, Португалије, Холандије, Ирске, Белгије и скандинавских земаља, већ омогућиле свим женама да се уз медицинску помоћ биолошки репродукују. Протест је окупио више од 40.000 учесника који су, узвикујући „Правда, једнакост, очинство“ и „Свакоме треба отац“, упутили јасне критичке примедбе на овај законски предлог. Иако је истовремено одржан и контрамитинг, протест је протекао мирно и наведеним паролама је указано на право сваког детета да има оца, право које му се новим закон одузима. Своју забринутост због могућих негативних психичких последица на децу усвајањем овог закона исказала је и Француска медицинска академија, која сматра да се ускраћивањем оца детету чини битна антрополошка прекретница за његов развој. Актуелна власт, која овим законом испуњава предизборно обећање, одговара на ове критике чињеницом да четвртина француске деце тренутно живи само с једним родитељем, што, наравно, није идентично предвиђеној ситуацији да дете рођено у браку лезбијки има у својој крштеници уписана имена две мајке.
Иако се овим законом не предвиђа легализација сурогат материнства и изнајмљивање материце, које у многим земљама већ постоје као дивља пракса, несумњиво ће ускоро неки нови закон учинити и мушкарце равноправним и омогућити им да се без обзира на своје сексуално опредељење и брачни статус биолошки репродукују и постану родитељи. У контексту будућности када се деца неће више рађати као последица вођења телесне љубави мушкарца и жене него стварати према културним и цивилизацијским стандардима, можда су ове новотарије и својеврсна припрема за тај период. Но до тада управо упитност нове праксе тражи са становишта важећих хуманистичких начела јасније одговоре.

УЧЕЊЕ ПО УЗОРУ Уколико се новим правима којима се удовољавају захтевима једних битно угрожавају дотадашња права других чланова друштва, онда се и поставља питање зашто се новим законима, који омогућавају сваком да без обзира на његово сексуално опредељење и брачни статус уз помоћ медицине и технологије вештачке оплодње буде родитељ, деца лишавају природног права да одрастају у одговарајућој породици и имају адекватне родитеље. То лишавање се не може правдати тиме што стицајем околности породица остане на једном родитељу који брине о деци.
Зарад жеље појединаца да одгајају дете у неадекватним условима за његов развој, оно је од почетка ускраћено да има мајку и оца. У истополној брачној заједници, учењем по узору, оно се често формира за истоветно опредељење, због чега су и оправдана страховања да се оваквим васпитним обрасцем успешно пропагира и шири хомосексуалност. Премда су резултати истраживања о таквом утицају на формирање полног, односно родног идентитета контроверзни, показало се да они зависе првенствено од истраживача и њихове припадности одређеној полној популацији. Таквим истраживањима се настоје потврдити унапред формирани ставови, па се неизбежне полемике супротстављених становишта претварају у праве интелектуалне сукобе оспоравања туђег и доказивања свог гледишта.
Међутим, према објективним психолошким истраживањима деца у најранијем узрасту, не правећи строгу разлику између родних улога, посежу и за играчкама које према патријархалном културном обрасцу припадају супротном полу. У каснијем узрасту спонтано се опредељују за играчке примерене њиховом полном идентитету. Иако има примера да се, независно од свог природно датог полног одређења, појединци рођени у погрешном телу опредељују сходно свом афинитету, малобројни остају неодређени, па је утицај средине пресудан за формирање њиховог родног идентитета.

СВОЈЕВРСНА ПОДВАЛА У том контексту је данашње инсистирање на родно неутралном васпитању деце, без усмеравања ка традиционално дефинисаним родним улогама, тј. омогућавање да она слободно изаберу и формирају свој идентитет, својеврсна подвала с обзиром на чињеницу да породични контекст у којем она живе и међусобни однос партнера који о њима брину пресудно утичу на њихов развој. Иако, дакле, деца већ од треће године бирајући играчке и начин играња спонтано потврђују своје полне улоге, слобода да им се бесполним васпитањем пружи могућност другачијег избора идентитетског самопотврђивања није везана за послове и занимања која су традиционално одређивана као мушки или женски, већ за формирање склоности ка везивању за исти или супротан пол.
У околностима када је појединац од најранијег доба изложен разним утицајима, слобода да одлучује и бира исказује се често као последица деловања најмоћнијих чинилаца. Тежњу да се деца не присиљавају на стереотипне родне, социјалне и расне улоге, заменила је мека репресија џендер идеологије, засноване на поништавању разлика између мушкарца и жене, а која им управо у легализацији неадекватних животних услова ускраћује основно животно и људско право да имају одговарајуће родитеље.

ОПОМЕНА И ПИТАЊЕ Да ли је детету за слободан избор потребан амбијент родне неодређености, коју, ипак, дефинишу различити утицаји који за последицу имају хаотичност, или јасан узор? Збуњујући га и стварајући у њему конфузију, дете и вапи за својим правом да има мајку и оца, маму и тату, као и већина друге деце. Чини се да шира порука значајног филма „Карпенаум“ (у значењу на арапском конфузија, хаос) Надин Лабаки није адекватно схваћена, јер јунак овог филма, дечак Заин кога су родитељи занемарили, одлази од њих после смрти сестре, али успева не само да се снађе и преживи већ и да се побрине за једну Етиопљанку и њеног сина, а премда је на крају завршио у затвору, за све што му се догодило потражио је правду на суду оптужујући мајку и оца. На питање судије зашто то чини, одговорио је: „Зато што су ме направили“, а тај одговор је, у ствари, урлик младог очајника који одзвања савременим светом као опомена и дубоко питање: да ли одрасли имају право да доносе на свет децу о којој не могу да се брину на прави начин.
Иако постоје права детета, она не регулишу овај аспект почетка индивидуалног људског живота. Деца се спонтано догађају, а да они који их рађају немају потпуну свест о сопственој одговорности за њихов развој. С друге стране, ни правно није регулисана ни утврђена одговорност родитеља за долазак на свет деце без адекватних услова за њихов живот.

БИТИ ОНО ШТО ЈЕСИ Уколико је смисао рођења сваког појединца да се развије и буде оно што јесте, онда је за његов развој потребна и одговарајућа средина чији утицај не би требало да буде предоминантан у односу на његове природне датости које садрже само потенцијал самопотврђивања. И управо тај императив да човек буде оно што јесте, који од индијског „Тат вам аси“ – „То је то“, преко Пиндарових стихова „Човече буди, / постани оно што јеси“, до Ничеа и савремених психотерапијских постулата о индивидуацином процесу, недвосмислено указује да то може остварити само у амбијенту који га својим утицајем неће преобликовати да постане оно што није. Изневеравањем свог божанског пламичка и не постајући оно што јесте већ неко други и другачији, само се понавља пред човеком њему добро познато искуство са дуготрајућим јаким ветром који савија млада стабла, криви их и приклања тлу, смањујући њихову потенцијалну висину и могућност да буду ближе звездама. Уколико су оне и циљ човековог животног путовања, онда пре него сваки појединац крене овоземаљском деоницом тог пута не би требало да буде погрешно усмерен да не би изгубио време и лутао у бесмисленом лавиринту идентитетске конфузије, већ да му се уз поштовање његових права омогући нормалан развој.

ПРАВО НЕРОЂЕНИХ Човек не постоји само у просторно-временском сегменту одређеном његовим доласком и одласком с овог света, већ и реалношћу која претходи његовом рођењу и следи након смрти. Као биће које стално прекорачује границе свог самопотврђивања, управо у тој метафизичкој реалности се и зачиње његова животна драма. Сагледан са становишта будућности као своје културне, хумане и етичке задатости, људски живот наслеђен од предака дугује се потомцима који већ својим зачећем треба да имају одређена права. Премда се у постојећим законима то право нерођених не препознаје, оно је везано за саму суштину бриге о човековој будућности и потребу да лимитира егоизам данашњих појединаца и група који ускраћују право још нерођеним на свет на нормално одрастање. У том смислу се и изоштрава човекова одговорност не само за оно што чини већ и за утицај свог понашања на друге, јер уколико се успоставља са становишта моћи и власти тај утицај постаје и зачетак једне нове праксе која се намеће као образац за све. И управо у том друштвеном наметању одређених ставова, мишљења и вредности садржана је порука да будемо као други, у чијој сенци остаје основна потреба да будемо само оно што јесмо а што проистиче из дубоке традиције и поштовања клице из које настајемо и развојем се потврђујемо као људска бића.

ОДГОВОРНОСТ ЗА ОПСТАНАК ЧОВЕКА Етички се, дакле, прецизира право рођених на право будућих, још нерођених људских бића у контексту пројекције хуманих права на судбину човека. Како се човеково постојање не одвија само у равни одређеној рођењем и смрћу појединца него почиње знатно пре његовог доласка на свет и траје и након одласка са животне сцене, права нерођених и права мртвих се препознају као духовни и метафизички аспект људскости који је важан првенствено за живе који односом према још нерођенима и покојним члановима заједнице изграђују и потврђују своју хуманост. Свест о онима који нам претходе и онима који долазе оцртава утопијски хоризонт наше будућности на којем се изоштрава питање и наше одговорности за опстанак света и човека у њему у контексту сталних промена којима су као животној неминовности изложени. Зато свест о тој широј равни људског постојања демонтира сваку животну предодређеност и чини нас осетљивијим на откуцаје срца нерођених као нашег темпираног времена.

НЕПРЕКИДНА ДРАМА Долазак на свет је тајна, али је још већа тајна реалност која му претходи. Пренаталност није безбедан и рајски свет већ само место где се добијају и прве лекције у припреми за животну драму која очекује сваког појединца по рођењу. О томе говоре песници, књижевници, али и резултати из области пренаталне психологије. Оријана Фалачи је својевремено узбудила свет својом књигом Писмо нерођеном детету, а Гинтер Грас почиње Дечји добош исповешћу јунаковог драматичног доласка на свет. Пишући своју књигу Орахова љуска као исповест нерођеног детета, Јан Мекјуен осветљава егоистичке мотиве мајке која због задовољства ступа у везу с дететовим стрицем, а потом с њим одлучује да убије његовог оца. Хамлетовска ситуација је, дакле, транспонована у пренатални период у којем се и зачиње драма с трагичним потенцијалом који нерођено дете смањује настојећи да спречи убиство свог оца и осујети брак између мајке и стрица. Из перспективе нерођеног детета, почетак његовог постојања је у знаку покрета који ће кулминирати тежњом за рођењем и излазом из пренаталног у стварни свет. Трауматичност тог доживљаја биће образац свих потоњих мукотрпних тражења излаза из животних невоља закључно са оним који долазе на крају у тренуцима последњих несвесних трзаја тела. Сви ти покрети исказујући човекову тежњу да помери и прекорачи границе, потврђују га као трансцендирајуће биће које се никад не задовољава постојећим.
Питајући се не само да ли има живота после рођења већ и какав то живот може бити у односу на претходни, нерођени тежи да буде оно што јесте и поставља питање својих права на адекватне услове за свој развој. Уколико је долазак на свет обележен изневереним очекивањима, онда се и његов развој одвија у упитној реалности у којој ће се неминовно јавити и његов оптужујући глас: зашто сам рођен? Свест о томе да има морално и људско право исказаће јасном оптужбом којом може почети велики процес онима који су желели да га роде а нису му омогућили и одговарајуће животне услове.

ПРОЈЕКАТ ГЛОБАЛНОГ ТОТАЛИТАРИЗМА Промене о којима је реч одвијају се према захтевима неолибералног система за раскидањем до тада успостављених традиционалних породичних и фамилијарних релација. Ради се о пројекту глобалног тоталитаризма заснованог на транснационалним интеграцијама и стварању новог поретка којем на путу да потпуно завлада светом стоји институција породице и слободан и самосвесни појединац као личност која се не може лако обманути нити потчинити овим захтевима. Зато је потребно разорити такву породицу и десубјективизирати појединца, искоренити га и преобликовати, избрисати његов дотадашњи и створити му нови идентитет да би био што сугестибилнији и подложнији манипулацијама.
Будући да свет није написана и затворена књига већ текст који се стално пише и дописује, речима исказујемо и стечена знања о себи и свету која нас и чине одговорним пред долазећем. Зато и однос према нерођенима и новорођенима не може бити само израз жеље оних који би да имају децу и добију потомство, већ и обавеза друштва да се деци омогуће адекватни услови развоја. Њихово право није правно, односно законски утврђено, али је морална обавеза да се оно у контексту постојећих знања о човеку и његовом хуманистичком утемељењу поштују. Свако дете има право на адекватне услове свог развоја и самопотврђивања, а они који га дочекују на овај свет да би се старали о њему дужни су и да му обезбеде такве услове. Како се новим законима ти услови мењају у зависности од интереса и жеља оних који треба да брину о детету, његов неадекватан социјални и животни амбијент упућује на последице које се препознају као будући разлози његових невоља.
Привидно добра дела која се са становишта постојећих закона не могу осуђивати, постају лоша за дете, које одрастајући у наметнутој му неадекватној средини стиче наклоности које ће се потом трудити да превлада и исправи. Расцеп у њему може бити клица његове дисфункционалности која временом може прерасти у већи животни проблем. У том смислу оно што појединци сматрају да је добро због њиховог интереса и задовољства, није добро за друге и ширу друштвену заједницу. Настојањем да се појединци на овај начин усрећују родитељством, унесрећују се њихова деца, па се зато и поставља питање да ли се новим законом биоетике успоставља реалност у којој ће људски живот имати смисла уколико се заснива на радикалном дистанцирању од природних човекових потреба за адекватним родитељима.