Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Rusko-srpske analitičke dileme (1)
Geopolitika Balkana između ruskih iluzija, srpskih lutanja i brutalne evroatlantske manipulacije
Predsednička administracija Rusije obelodanila je 2016. novu spoljnopolitičku koncepciju. Njenu potku čini stav da Moskva aktivno odbacuje „eksteritorijalnu jurisdikciju SAD izvan okvira međunarodnog prava“. Drugim rečima, da će se Rusija, tamo gde su njeni interesi ugroženi, energično suprotstaviti američkoj strategiji intervencionističkog ekskluziviteta, po kojoj ta zemlja sebi daje pravo da na vojnom, ekonomskom i svakom drugom polju deluje gde god poželi i na bilo koji način koji joj odgovara, kao da živimo u srednjem veku kada je bila uobičajena predstava o hijerarhijskom odnosu između država.
IMPERIJALNI DOMETI Ne samo što su tada postojale države – recimo – prvog, drugog ili trećeg reda već se nad njima nadvijala i vrhovna imperijalna vlast koju su, makar teorijski, često smatrali legitimnom. Problem je bio što je na nju obično bilo više imperijalnih pretendenata, što je generisalo uporna rivalstva. Da li se sada događa isto? Ne! S ruskim izlaskom na crtu „zapadnoj imperiji“, čiji noseći stub su SAD – a to se postepeno desilo posle Putinovog Minhenskog govora 2007. kada je otvoreno progovorio o hegemonističkom ponašanju Vašingtona – samo je definitivno pukao balon zapadnog licemerja.
Rusija nije nastupila s namerom da zameni Ameriku već da se suprotstavi njenoj samovolji. Iako se moć istine često potcenjuje, ona je i te kako respektabilna. Samo ako neko dovoljno snažan ima hrabrosti da istraje na njenim pozicijama. To je, srećom, bio slučaj s Moskvom. Tako su dubinski obesmišljene prazne evroatlantske priče o ravnopravnosti, globalnoj demokratiji i sličnom, a svetski policajac i njegovi pratioci dobili su odlučnog oponenta na terenu.
Njemu su se postepeno pridruživali i drugi. No i dalje niko od velikih igrača koji se opiru evroatlantskoj dominaciji ne istupa sa sličnim namerama kao SAD. Čak ni u svojim dvorištima Rusija ili Kina ne ponašaju se opresivno kao što to Amerikanci čine daleko od njega. Odraz toga je nova ruska spoljnopolitička strategija. I kada je ofanzivna, ona je zapravo odbrambena. Uz to polazi od uvažavanja suvereniteta drugih, makar i malih država. To se vidi kako iz načelnog pristupa koji se u strategiji zagovara, tako i kada se analiziraju konkretni prostori.
Iza tog sagledavanja ruske pozicije na Balkanskom poluostrvu (pre svega na onom njegovom delu koji se odskora smatra „zapadnim“) i predloga za rusko delovanje, stala je tamošnja neprofitna organizacija „Savet za međunarodne odnose“. Ovaj savet je neskriveno povezan s oficijelnom Moskvom, ali ipak nije istovetan s njom. Daleko od toga. A autori studije su E. Entina i A. Pivovarenko, saradnici dva respektabilna naučna instituta Ruske akademije nauka (Institut Evrope i Institut za slavistiku). Međutim, ne i ruski zvaničnici.
Njihovim tekstom smo se nedavno bavili u vezi s manipulativnom upotrebom istog od strane jednog crnogorskog prorežimskog i NATO lobističkog portala, koji je, verovatno uz pomoć ovdašnjih podgoričkih „krtica“, u Srbiji dobio veliki publicitet. Kod nas je taj antiruski propagandni „pamflet“ bio lukavo prepakovan da deluje koliko-toliko prihvatljivo srpskoj publici. A već sam naglasio da u izvornoj ruskoj studiji nema bilo kakve agresivnosti, namere da se balkanskim zemljama nameće vazalni status hladnoratovske isključivosti – što je u osvrtu na nju podmetnuto u crnogorskom propagandnom štivu. Ostalo nam je još da vidimo šta je za nas bitno u tom ruskom spisu, odnosno da ga iz ugla srpskih interesa i činjenične utemeljenosti ocenimo.
ZNAČAJ BALKANA Autori studije s razlogom polaze od toga da Balkan ima veliki značaj za Rusiju. I to kako zbog ekonomskih, tranzitnih, političkih i drugih potencijala koje joj pruža (kao i svakoj drugoj sili tu prisutnoj), tako i usled opasnosti da se slabljenje njenih ovdašnjih pozicija reflektuje na postsovjetski prostor. Ne samo što bi marginalizacija Rusije na Balkanu kao posledicu imalo sužavanje njenog prostora za delovanje na Sredozemlju (bio bi na evropskoj strani definitivno razvejan stari ruski san o prisutnosti na toplim morima) već bi i neminovno „dovelo do rasta EU i NATO pritiska na Zakavkazje i Belorusiju“.
Štaviše, napuštanje njenih sadašnjih balkanskih odbrambenih linija „suzilo bi manevarski prostor Rusije u odnosima s Turskom“, te bi „oslabio njenu pregovaračku poziciju s Kinom“, koja u kontekstu svog „novog puta svile“ Balkanu pridaje respektabilnu vrednost. A nažalost, uprkos i dalje ne baš beznačajnom prisustvu, uticaj Rusije je na Balkanu – kako pomenuti ruski autori ističu – mnogo manji nego što se u zapadnim medijima govori. Pogotovo je tako posle ulaska Crne Gore u NATO i dopunskog jačanja vojne infrastrukture i logistike tog pakta u Makedoniji i BiH, pri čemu se prva država ubrzano kreće ka članstvu u Severnoatlantskoj alijansi.
Tok događaja koji je doveo do svega toga, kako smatraju ruski naučnici, odraz je nedostataka u ruskom spoljnopolitičkom nastupu u okolnostima kada se Moskva, posle kulminacije ukrajinske krize, suočila s velikom zapadnom ofanzivom. To je ipak istorija, a nova opasnost, ako se nešto brzo ne promeni, vidi se u mogućem većem uključivanju Srbije u evroatlantske integrativne procese. Ali i u sve aktivnijem delovanju i u vezi s njim učvršćivanju balkanskih pozicija i drugih a ne samo zapadnih faktora, a u prvom redu Turske, Kine i nekih arapskih zemlja. Studija očito realpolitički polazi od toga da kada se radi o odnosima većih geopolitičkih igrača, nema trajnih savezništva i u svemu se krije klica mogućeg rivalstva.
RUSKI ZAOKRET? Da se pretnje ne bi ostvarile, tj. da Rusija i u narednom periodu ne bi bila prinuđena na povlačenje, mora što pre da počne da deluje proaktivno i to sa širom osnovom nego danas. Njena aktuelna strategija „zasnovana na reaktivnom pristupu i izdvajanju ekskluzivnih partnera“ – autori studije tvrde – ima vrlo ograničen domet. A šansa za nove prodore – čak i uz sadašnji stav Moskve da balkanska politika mora da bude skopčana s minimalnim troškovima – posebno se vidi u činjenici da je ovdašnja pravoslavna populacija vrlo pozitivno nastrojena prema Rusima i njihovoj državi. No ponuđena strategija ipak nije samo na nju ograničena.
Predlaže se da Rusija akcenat stavi na zalaganje za stabilnost i bezbednost našeg regiona, a da radi toga traži partnere sa onim globalnim igračima kojima je tako nešto isplativo. Tu se pre svega prepoznaje potencijal saradnje sa EU. Što se lokalnih aktera tiče, zagovara se odustajanje od bilateralnog privilegovanog partnerstva (svakako sa Srbijom za koju se kaže da je sada strateški partner Rusije) u korist mnogostrane saradnje Rusije sa zemljama Jugoistočne Evrope. Kako pravoslavnim, tako i katoličkim, odnosno pretežno muslimanskim. Srećom po nas bar se ne nudi snižavanje trenutnog nivoa veza s nama kao tzv. privilegovanim partnerom, već njihovo dinamiziranje s drugim balkanskim državama.
Da bi to bilo moguće, insistira se na povećanju ruskog medijskog prisustva u našoj zoni, bolje promišljenoj propagandnoj strategiji, ali i većem investiciono-poslovnom zamahu Rusije (svakako u strogo komercijalnom duhu jer bi sve drugo bilo u suprotnosti sa stavom da balkanska politika treba da ostane „jeftina“). Takođe, vidi se kao svrsishodno i „pružanje podrške konstruktivnim, orijentisanim na saradnju s Moskvom, političkim snagama u Srbiji, Sloveniji, Hrvatskoj, Albaniji i drugim zemljama regiona“. To nekome možda bode oči, ali zar Zapad širom sveta isto to ne radi već decenijama?
PRAVOSLAVNA MASKARADA Pošto smo „čuli“ šta predlažu autori studije „Rusija na Balkanu“, stekli su se uslovi da se i mi njom kritički pozabavimo. Naravno, uz uvažavanje prava na drugačije mišljenje i različite interese. Ali bitno je da vidimo da li su oni utemeljeni na realnosti. Rusi i Srbi jesu bratski narodi povezani tradicionalno prijateljskim vezama, ali i oni povremeno imaju drugačije interese i usled toga među njihovim državama dolazi do razmimoilaženja (da stavimo na stranu slučajeve kada je to posledica samo samoživosti elita s bilo koje strane). Stoga, razumljivo je što neki krugovi u Moskvi pomišljaju da nije dobro da Srbi budu ekskluzivni ruski partner na Balkanu, te da je pragmatično orijentisati se u većoj meri na druge ovdašnje narode i države. Međutim, tu postoji veliki problem. Pravoslavni kriterijum za to, koji se između ostalog navodi, malo znači.
Bugari su pravoslavci pa su u oba svetska rata bili protivnici Rusa. Rumuni imaju u velikoj meri negativan odnos prema Moskvi zbog moldavskog pitanja. Grci su, po pravilu, više bili okrenuti Zapadu nego Rusiji a i danas su čvrsto involvirani u EU i NATO. Na to se još nadovezuje nepovoljan stav prema Ukrajini od strane Vaseljenske patrijaršije (suštinski grčke), koji uživa podršku i pravoslavne crkve u Grčkoj. O crnogorskom zelenaškom režimu i njegovim „pravoslavnim“ sledbenicima da i ne govorimo. Skoro da Rusiju, u stilu najgorih američkih jastrebova, nabeđuju i za elementarne nepogode. I o kakvim onda pravoslavnim odskočnim daskama za saradnju s Rusijom ima smisla da pričamo? Jedino Srbi od svih pravoslavaca ovde nikada nisu bili protivnici Rusije.
ISTINA O EU Kada se radi o Albaniji i generalno Albancima, Hrvatskoj (ali i nekim političkim i ekonomskim hrvatskim faktorima u BiH koji danas imaju tesne veze s Moskvom), Sloveniji, tu je svakako realna saradnja s Rusijom, ali isključivo po principu koliko para toliko i muzike, i to do neke granice. Nju definiše čvrsto opredeljenje tih zemalja i naroda za prioritetnu saradnju s Vašingtonom i NATO-om. Predstavnici Kremlja i da „dube na glavi“ to ne bi mogli da promene. Tim pre im je radijus dejstva ograničen u okolnostima kada nisu spremni da koriste veće materijalne resurse.
Toliko za sada o regionalnim igračima. Da ponovo iskoračimo iz njihovog kruga. Evropska unija je u ruskoj analizi prepoznata kao mogući partner na Balkanu. To je prilično (geo)politički autistično, kao da je neko prespavao poslednjih pet-šest godina. Prvo, koja EU? Pa ona je daleko od bilo kakve konzistentne politike. Da li bi Poljska bila spremna da s Rusijom gradi strateško partnerstvo kod nas? A može li, recimo Mađarska, i da hoće da produbljuje ovdašnje spone s Rusijom, da na to navede Brisel? Pri tome je malo verovatno da bi Budimpešta bila spremna da tako nešto i pokuša.
Jedna stvar je da u domenu svojih interesa razvija ekonomsku, energetsku i svaku drugu saradnju s Moskvom koja joj odgovara – pa i da se u tim okvirima predstavlja kao ruski (polu)saveznik – a nešto je sasvim drugo da s njom zagovara partnerstvo koje prevazilazi nju samu i tako zadire u globalne geopolitičke odnose. Ne treba zaboraviti da je Orban pre svega partner s Pentagonom (iako se često konfrontira s nekim drugim središtima moći u Americi). Tako smo stigli i do druge važne stvari a to je da nije bez osnova teza da je EU rođena i dalje egzistira kao civilno krilo Atlantskog pakta. Doduše, to krilo je danas prilično bolesno, ali ipak od svojih korena ne može da pobegne. Pre će se osušiti.
Nastavak u sledećem broju
[/restrict]
