MEGALOPOLIS – TRI DRVETA JEDNE ŠUME

Da li mi danas možemo da budemo različiti? Da li ta nacionalna posebnost i danas može da nas motiviše da trajemo tako različiti ili nasuprot tome žudimo za globalnom bezličnošću, tj. žudimo da budemo bilo ko samo ni slučajno i nipošto ono što jesmo

Svi smo čuli za narodnu izreku da neko od drveta ne vidi šumu. Ovaj tekst će, nasuprot običajima, pokušati da vidi šumu iza drveća. Evo tri drveta koja su prošlih nedelja privlačila pažnju i onih Srba koji se greju na gas (ili struju): prvo je praznovanje primirja u Prvom svetskom ratu (11. novembar), drugo je izjava Nikole Koje da odlazi iz Srbije, jer neće da mu deca odrastaju u crnoj rupi (nekog dana u oktobru), treće je odgovor delija na nalog Evrolige da se na utakmici KKCZ–Himki obeleži Halloween (31. oktobar) premda je tog dana Sveti Luka.

OPSTANAK Krenimo od Primirja. Jezikom narodnih izreka, praznovanje primirja znači ovo: mir, mir, mir, niko nije kriv. Ova izreka se vrlo lako može prevesti na francuski ili nemački. Na tim jezicima ona znači otprilike ovo: 1914. mi-Francuzi i mi-Nemci smo ratovali uludo, jer smo nakon Velikog rata i mi-poraženi (Nemačka) i mi-pobednici (Francuska) počeli da gubimo ekonomsku, kulturnu i političku moć u odnosu na SAD. Dugoročno gledano: i mi i vi smo rat izgubili. Međutim, kada se ova poslovica sa srpskog prevede na srpski, onda nailazimo na jedan kamenčić koji nam pomalo remeti udobnost prevoda: taj kamenčić je onih milion i kusur poginulih (da ne sitničarimo), odnosno 28 odsto od ukupnog broja stanovnika Kraljevine Srbije u leto 1914. godine. To su procentualno gledano najveći gubici koje je jedna zemlja podnela u Velikom ratu. Ako bismo ovaj kamenčić prislonili uz uho, šta bi nam ovih milion i nešto duša prišapnulo nejakim glasom? Otprilike ovo: mi se nismo borili za svetsku moć kao Francuska i Nemačka, ili iz računa kao Italija ili Bugarska. Mi smo se borili za opstanak. Drugim rečima: srpsko iskustvo Prvog svetskog rata je ne samo po žrtvama već i po smislu drugačije od većine ostalih učesnica rata. Ako je za nas Prvi svetski rat samo Primirje 11. novembra – a državni kalendar poznaje samo taj neradni dan u vezi s Prvim svetskim ratom – onda to znači da smo mi, prosto rečeno, negirali ono po čemu je za nas taj rat poseban. Nismo izdržali atmosferski pritisak identiteta, tj. onoga što nas razlikuje od ostalih.
Tako dolazimo do ključnog pitanja: da li mi danas možemo da budemo različiti? Da li ta nacionalna posebnost i danas može da nas motiviše da trajemo tako različiti ili nasuprot tome žudimo za globalnom bezličnošću, tj. žudimo da budemo bilo ko samo ni slučajno i nipošto ono što jesmo.
Lično, obožavam Književnost, a posebno srpsku koju mogu da čitam bez prevoda i sa čijim sam autorima u vezi i to ne samo jezičkoj već i egzistencijalnoj. Jer delimo istu sudbinu. Ne slučajno, pitanje možemo li da budemo različiti od drugih ili treba da nestanemo, srpska književnost je sebi postavila i početkom 20. veka. Na Gazimestanu Milana Rakića, jedna od najpoznatijih pesama tog vremena, zapravo je odgovor pesnika na optužbu da su on i njegova generacija parizlije, odnosno da im se duše opasnosti plaše. Nisu se plašile. Dokazi: Kumanovo, Bregalnica, Cer, Kolubara, odbrana Beograda, Kajmakčalan, proboj Solunskog fronta. Između dva svetska rata, na to isto pitanje sličan odgovor, ali na različite načine, dali su i Crnjanski i Andrić i Rastko Petrović i mnogi drugi. Posle rata, Vasko Popa, Ivan V. Lalić, a naročito Pavić koji je Hazarskim rečnikom odgovorio na pitanje šta se dešava s onima koji ne mogu da izdrže sopstveni identitet.

BIOMASA Naravno, postoje i drugačiji odgovori na ovo pitanje i tako stižemo do drugog drveta: a to je Nikola Kojo, čovek kome je posao da izgovara tuđe reči, praveći se da su njegove. Zato i ne čudi što pojam crne rupe, koji je pomenuo, jeste takođe jedna tuđa formulacija. Ona je deo scenarija po kome, na svakom mestu, u svakom trenutku, preko svih raspoloživih medija, Srbe oba pola treba uveriti da žive u kanti za smeće, budući da je tada jedini logični pravac kretanja EXIT – izlazak. Drugim rečima, Srbe treba pretvoriti u neka neobična živa bića, po obličju nalik ljudima, samo potpuno lišena bilo kakvog identiteta, osim negativnog: ta bića znaju jedino šta nisu (Srbi), pa prema tome mogu da postanu bilo šta drugo. To su bića od gline ili plastelina, bez prošlosti i bez budućnosti (jer će im deca, ako ih budu imali, biti različita od njih samih). Jednom rečju, to su bića pretvorena u biomasu, koja žudi da se oslobodi svoje posebnosti, svoje razlike u odnosu na ideal, a ideal je upravo postati to – biomasa.
Čemu služi biomasa? Odgovor na ovo pitanje daje savremena politička teorija. Naime, danas živimo u doba kada hibridni ratovi zamenjuju konvencionalne, usled opasnosti od upotrebe nuklearnog oružja (ako jednoj strani iznenada pukne film). Stoga se frontovi s konvencionalnog vojnog bojišta pomeraju u prostore nekadašnjeg civilnog života: u sferu medija, obrazovanja, ekonomije itd. U hibridnom ratu narod nije više izvor regruta već postaje trošak. Ukoliko je nezadovoljan, može se i sam umešati u politiku (to je ,,populizam“), dovodeći u pitanje imperijalnu politiku globalno orijentisane oligarhije. Da bi se narod držao u pokornosti, treba ga ili platiti – tj. održavati visok standard, ako se na taj standard stanovništvo naviklo, što košta – ili ga jednostavno treba zameniti biomasom, što je znatno jeftinije. Naime, kada jedan Francuz ili Nemac oseti da zarađuje manje od svog oca ili majke, on će pomisliti da je nešto trulo u njegovoj državi. Međutim, ako se na mestu tog Nemca ili Francuza pojavi neka čestica biomase, recimo s Balkana, onda je ta čestica prezadovoljna i s onim što domicilnog stanovnika obespokojava, pa čak i s manje. To zvuči, je li, pomalo ponižavajuće prema česticama biomase. Zato te čestice održavaju živ kontakt sa svojim ,,crnim rupama“, jer samo onda kada samere svoju platu s onom iz ,,crne rupe“, mogu da osete neki ,,ponos“. To je ono: ,,ovde zarađujem deset puta više nego vi tamo“, što zvuči ,,ponosnije“ nego kada se kaže ,,ovde radim ono što domicilno stanovništvo ne želi ili ne mora da radi“.
To nije kraj: pomenute čestice osećaju večnu zahvalnost prema globalnoj oligarhiji koja ih je izvukla iz njihovih ,,crnih rupa“, a iz te večne zahvalnosti izvodi se onda i večna pokornost (za razliku od domicilnog stanovništva koje tu zahvalnost ne poznaje), što znači i večna apolitičnost o kojoj govori definicija tzv. ,,normalnog“ života – to je ono kada ne znaš ko ti je predsednik zemlje ili premijer, pa prema tome ne znaš ni šta se radi u tvoje ime. Drugim rečima: biomasa je savršena populacija za globalnu oligarhiju: jeftina i poslušna.
Priča o biomasi govori zašto se Srbija danas napušta pre svega iz psihološkog, a ne iz ekonomskog razloga. Ovde, dakle, ne govorim o ljudima koji su bez posla ili koji ne mogu da izdržavaju porodice. Takvi ljudi mogu da privremeno odu u inostranstvo i da se vrate nazad u Srbiju. Oni ne dobošare o svom odlasku. Naprotiv. Govorim o ljudima koji su odlučili da odu i pre nego što su bilo šta pokušali da urade u ovoj zemlji, ili čak i onda kada u ovoj zemlji mogu da žive sasvim udobno. To su ljudi koji su pristali da gledaju svoju zemlju tuđim očima.
Razume se, u stvaranju klime da je nužno otići značajnu ulogu imaju i skorašnji istorijski događaji: ekonomske sankcije i bombardovanje. Oni su proizveli traumatično osećanje nezaštićenosti i nemoći, koje su pojedinci onda preneli i na svoju decu. Posledica tog osećanja je gotovo panična potreba da se odavde ode, tamo gde će čovek biti ,,zaštićen“ i ,,siguran“.
Pomenutu klimu ne proizvodi samo skorašnja istorija, već i dobar deo medija, kao i nekompetentna državna politika – da ne upotrebim neku drugu, jaču formulaciju.

CILJ Za većinu medija, gubitak osećanja za različitost i nacionalnu posebnost nije problem već cilj. Oni stoga pažljivo izbegavaju da publikuju bilo šta što povezuje ponos i osećanje nacionalne razlike i posebnosti. Čitav niz srpskih intelektualaca je stoga, prosto rečeno, gotovo izbačen iz javnog prostora, jer nije spreman da svoju zemlju posmatra kao ,,crnu rupu“. Umesto njih, mesta ima za Koju i ostale koji svoj inferiorno-palanački odnos prema svetu kompenzuju ciničnim autošovinizmom. Tako za Koju važi ono što važi i za sve ostale autošoviniste: jedino ovde, na mestu gde ne žele da budu, njihove reči imaju važnost za medije, dok tamo gde maštaju da budu njihove reči neće imati nikakvu važnost. Osim ako nisu upućene ovdašnjoj publici.
Kada je u pitanju država i njena politika u pogledu identiteta, navešću samo jedan podatak, a to je da deca u Srbiji nedeljno imaju svega pet časova srpskog jezika i književnosti u nižim razredima, odnosno četiri u višim, (u gimnazijama četiri), što je znatno manje od: Francuske (od 8 do 10 časova), Slovačke (9), Austrije, Portugalije (8), odnosno minimuma u EU (7 časova) ili situacije u ,,crnim rupama“ poput Istanbula i Moskve, gde učenici imaju 10, odnosno 9 časova maternjeg jezika i književnosti.

LIČNA INICIJATIVA Ako se književnost i jezik kao oslonci jednog identiteta ne uče u školama, onda se, srećom, još uvek uče na navijačkim tribinama. Tamo nailazimo na treće drvo ove naše male šume: to je gest navijača KK „Crvena zvezda“, koji su na medijski ispoljenu želju čelnika privatne firme Evroliga da se 31. oktobra poklone katoličkoj Noći veštica i poigraju maskenbala, odgovorili isturanjem trubačkog orkestra i folklornog društva na teren. Iako nisam čovek koji podržava svaki postupak navijača, ovaj mi se dopao iz dva razloga: prvo zato što predstavlja originalnu repliku na Pavićev Hazarski rečnik u kome hazarski kagan traži od stranaca hrišćanske, islamske i jevrejske vere da mu protumače san (dakle, da mu kažu i odrede ko je on), zanemarujući sopstvene, hazarske lovce na snove. Hazari su posle toga nestali; navijači „Zvezde“, za razliku od hazarskog kagana, nisu pristali da se premaskiraju u ono što nisu, jer im je više stalo do onoga što jesu – tačnije do onoga što ih razlikuje u odnosu na Evroligu, bezličnu kopiju NBA lige.
Druga stvar zbog čega mi se ovaj trubačko-folklorni performans dopao jeste to što ukazuje na značaj lične inicijative – o čemu je Skerlić uporno govorio početkom veka – odnosno na vaninstitucionalno povezivanje ljudi da bi na civilizovan način odbranili pravo da budu ono što jesu, a ne ono što im se plati da budu.
I tako smo izašli iz ove mračne šume od tri drveta. Šta nam sada valja činiti? Za početak, potrudimo se da uradimo jednu malu stvar, da zasadimo jednu mladicu: hajde da zatražimo da se broj časova srpskog jezika i književnosti u školama poveća po ugledu na broj časova u Francuskoj, našoj nekadašnjoj ratnoj saveznici, kako bi, čuvajući jezik i književnost kao oslonac našeg pogleda na svet, pružili mogućnost da onih 1.247.435 naših nastradalih sunarodnika iz Prvog svetskog rata nekako preživi u našim sećanjima.
I sećanjima onih koji budu došli iza nas.