Istinita drama stoleća

Zbog čega sve ostvarenje Dane Budisavljević Dnevnik Dijane Budisavljević predstavlja izuzetan primer povratka dostojanstva celom današnjem stvaralaštvu i potvrdu da film može ostvariti pobedu nad vremenom!

Samo retki doprinosi sedmoj umetnosti dopiru do pitanja šta je suština i šta je smisao filma? Takav je slučaj s ostvarenjem Dane Budisavljević Dnevnik Dijane Budisavljević, koje predstavlja izuzetan primer povratka dostojanstva celom današnjem stvaralaštvu, gde neke znake života daje i sasvim propali kinematograf. Na isto pitanje pružio je davno odgovor otac moderne teorije filma Andre Bazen. On kaže da pravi film, kao dovršavanje suštine svake umetnosti (koju autor doživljava kao neodoljivu potrebu ljudske psihologije da se bori protiv vremena), može „otrgnuti čoveka iz reke trajanja i ukotviti ga uz život“. Drugim rečima, film može ostvariti pobedu nad vremenom, sačuvati ga od propadanja i potvrditi se kao otkrovenje stvarnog („Šta je film“, I). Kinematograf je, u najboljem, postojano otkrivanje zbilje o životu i svetu. Zato se može pojaviti u ulozi saveznika istorijske istine iako ga njegova dvostruka priroda često vodi u obmanu i laž. Takvu, istinoljubivu komponentu filma otkrila nam je sasvim iznenada Dana Budisavljević u svom hrabrom pokušaju da od zatiranja otrgne istinu o najvećoj tragediji koja se dogodila u Hrvatskoj i Evropi sredinom HH veka, o logorima Jasenovac i Stara Gradiška i naročito onima gde su sistematski izgladnjivana i ubijana srpska deca (Jastrebarsko, Loborgrad, Sisak). To je verodostojna studija buđenja i divljanja nečistih sila u Hrvatskoj, delirijuma masovnog zločina i simfonije zla, ubijanja celog jednog naroda u srcu Evrope, dakle znamenja propasti Zapada, što je bio i istovremeni Hitlerov holokaust.amo retki doprinosi sedmoj umetnosti dopiru do pitanja šta je suština i šta je smisao filma? Takav je slučaj s ostvarenjem Dane Budisavljević Dnevnik Dijane Budisavljević, koje predstavlja izuzetan primer povratka dostojanstva celom današnjem stvaralaštvu, gde neke znake života daje i sasvim propali kinematograf. Na isto pitanje pružio je davno odgovor otac moderne teorije filma Andre Bazen. On kaže da pravi film, kao dovršavanje suštine svake umetnosti (koju autor doživljava kao neodoljivu potrebu ljudske psihologije da se bori protiv vremena), može „otrgnuti čoveka iz reke trajanja i ukotviti ga uz život“. Drugim rečima, film može ostvariti pobedu nad vremenom, sačuvati ga od propadanja i potvrditi se kao otkrovenje stvarnog („Šta je film“, I). Kinematograf je, u najboljem, postojano otkrivanje zbilje o životu i svetu. Zato se može pojaviti u ulozi saveznika istorijske istine iako ga njegova dvostruka priroda često vodi u obmanu i laž. Takvu, istinoljubivu komponentu filma otkrila nam je sasvim iznenada Dana Budisavljević u svom hrabrom pokušaju da od zatiranja otrgne istinu o najvećoj tragediji koja se dogodila u Hrvatskoj i Evropi sredinom HH veka, o logorima Jasenovac i Stara Gradiška i naročito onima gde su sistematski izgladnjivana i ubijana srpska deca (Jastrebarsko, Loborgrad, Sisak). To je verodostojna studija buđenja i divljanja nečistih sila u Hrvatskoj, delirijuma masovnog zločina i simfonije zla, ubijanja celog jednog naroda u srcu Evrope, dakle znamenja propasti Zapada, što je bio i istovremeni Hitlerov holokaust.

I dalje tabu tema

Istorijsku pozadinu ovog genocida autorka nedvosmisleno pronalazi u nacističkom ustrojstvu Nezavisne Države Hrvatske, prve države hrvatskog naroda u novom dobu. „Film veoma dobro govori da je NDH bila fašistička država, jedan sistem i režim utemeljen na rasnim zakonima“, odvažno i ispravno veli Dana. „Istorijski je toliko jasno dokazano šta se dogodilo u doba NDH da nijedna vlast u Hrvatskoj nikako ne bi smela dopustiti da se taj fašistički projekat relativizuje na bilo koji način, jer ljudi, naročito mlađe generacije, postaju zbunjeni. U Hrvatskoj se više ne može reći ko je tačno pobedio u Drugom svetskom ratu, partizani ili ustaše, logor Jasenovac je i dalje tabu tema, nema zajedničke komemoracije predstavnika hrvatske vlasti i naroda koji su tu stradali, i ta situacija nije dobra, iako u većinskoj Hrvatskoj postoji tihi prezir i nezadovoljstvo tim falsifikovanjem istorije. NDH je bio projekat za nacionalno čistu državu, a trošak toga je trebalo da bude da se pobije pola stanovništva, što je van normalne pameti, i naravno da je morao biti osuđen na propast. Pozdrav ’Za dom spremni’ u ovom našem vremenu još više je van normalne pameti, i nadam se da je napokon došao čas da ljudi javno pokažu da im je svega toga dosta.“ 

Otkrovenje stvarnosti

To je manituda istine koja celom dužinom potresa ovaj film o pobuni hrišćanske savesti protiv sistematskog, dakle državnog i verskog zločina nad srpskim narodom. U filmu vidimo ovo nemirenje s vladajućim zlom bez velikih reči i gesta i bez humanitarnog prenemaganja. Lik Dijane u filmu je otkrovenje jedne hristolike stvarnosti, rekao bi Andre Bazen, kao što je to bio slučaj kod Bresona. To je glavna odlika njene misije, koju dobro uočava rediteljka: Dijana jest Pravednik, koji pred Boga, izlazi čistog lica.Kakav „građanski pokret otpora“ u Hrvatskoj 1941?! Akciju Dijane Budisavljević sve vreme vodi šačica prestravljenih Srba i Jevreja. Dr Kamilo Bresler, koji je akciju oprezno pratio kao „dužnostnik NDH“ i često išao na ruku milostivoj doktora Budisavljevića, teško da se može smatrati nekim „velikim antifašističkim građanskim otporom“, o čemu, uostalom, svedoči i sudbina ove istorijske ličnosti. Istina je, međutim, da raspoloženje većinske Hrvatske nije bilo antinacističko, što govore i dokumentarni snimci dočeka Nemaca u Zagrebu 1941. koje, podvučene tišinom, sasvim ubedljivo prikazuje Dana u svom filmu (kao što prikazuje lice te iste gomile i prilikom dočeka partizana, a posle pada Berlina, 1945). Pravo lice Hrvatske je pre Breslerov pomoćnik, neki Mađar, koji se od ustaškog izmećara preko noći preobratio u egzekutora Ozne. Hrvatska katolička crkva je posebna priča, koja se bez daha sluša u razgovoru Dijane sa Stepincem. Verna katolikinja pita svog nadbiskupa da li zna kakav masovni zločin preduzima hrvatska država u ime Hrista, a preuzvišeni nervozno uzvraća da je kod poglavnika „već prosvjedovao glede svih nezakonitosti“ i na tome gradi svoj bedni alibi. (Na tom „prosvjedu“ je sve i ostalo, a zločin se, ničim neometan, širio iz dana u dan.) Zatim ga pobožna Austrijanka podseća da upravo on, kao ispovednik i vikar ustaške vojnice, mora učiniti da zločin prestane, a Stepinac joj na to preporučuje „da razgovara sa svojima“ (Nemcima, prim. B. Z.). Ovo je tačan opis Stepinčeve uloge u ustaškom infernu. Skrstio je ruke ne čineći ništa (što danas haška pravda smatra teškim zločinom), a ispod žita činio je sve da se pakao nastavi. Dijana se, naravno, obratila i „svojima“ i nije neistina da je nemački komandujući general u Hrvatskoj, Austrijanac Glez fon Horstenau, učinio svoje da činjenice o masakrima, iz prve ruke, dopru u Berlin. Takođe nije neistina da je Horstenau pružio i držao nevidljivu ruku nad Dijanom i njenim mužem Srbinom, inače bi oboje brzo i sigurno pošli tragom svojih štićenika. Tako je Dijanina misija imala ubedljiv rezultat: uspela je da iz ustaških kandži izvuče preko deset hiljada srpskih devojčica i dečaka, da ih smesti na sigurno, nahrani i zaštiti, zatim ih nemački pedantno evidentira, obavesti njihove roditelje (ako su ostali živi) i tako omogući da se srpske porodice jednom, kad sve prođe, ponovo nađu na okupu! Veličanstven podvig, nezabeležen u „pet godina apsolutnog nigde“ Pauelsa i Beržijea, nešto mnogo više od Šindlerove liste, civilizacijski primer Svečoveka Dostojevskog i Ave Justina. O tom podvigu svedoče četiri srpska deteta, danas već u poodmaklim godinama; Dijanin zavet je ispunjen. Oni nisu ostali samo brojevi iz jedinih logora za decu u Drugom svetskom ratu, nego postoje kao svedočanstvo podviga; oni su to otkrovenje stvarnosti Bazena.

Otkopavanje istine

Njihovu istinu pokušala je da duboko zatrpa hrvatska (čitaj Brozova) posleratna država. „Ovim filmom sam imala želju da realističnije počnemo sagledavati istoriju, da prestanemo lagati o njoj“, izjavljuje Dana Budisavljević. „U delu hrvatske javnosti, nažalost, iz godine u godinu, ta istorija Drugog svetskog rata pokušava se ’prekrojiti’. Prikazuje se kao da NDH nije bio zločinački projekat, da su ustaše bile isto što i partizani, što ih amnestira za zločine koje su počinili, a te manipulacije na čitavo društvo u Hrvatskoj stavljaju jednu lošu i opasnu etiketu. Zato je potrebna istorijska istina, a ona je trebalo da dođe mnogo ranije – da je u posleratnoj Jugoslaviji na vreme razrešeno pitanje NDH i ustaških zločina, možda se danas u Hrvatskoj više ne bio čuo pozdrav ’Za dom spremni’, koji je simbol najvećih zločina. Nekakva državna politika, državni vrh, nažalost, konstantno toleriše tu revitalizaciju ustaštva, čak bih rekla da koketira sa ustaštvom, i ja ne razumem zašto je to tako. Dijana je jednostavno ’sklonjena’ i doživela je veliku nepravdu posle rata. Njena kartoteka zaplenjena je 1945. i onemogućen joj je rad na spajanju preživelih majki i dece, mnogo je dece izgubilo identitet, i decenijama nisu znali ko ih je spasao iz ustaških logora. Dijana je preminula 1978. u Zagrebu, a ovaj film je snimljen zahvaljujući tome što nam je njena unuka Silvija Sabo dala njen dnevnik.“Ali nije Dijana Budisavljević precrtana „zato što je pripadala građanskom staležu i zato što je Austrijanka“ (kako hoće da misli autorka filma) nego zato što je trebalo po svaku cenu sakriti, izbrisati i zauvek zakopati strašni genocid nad srpskim narodom od blizu milion žrtava, genocid koji je izvršila prva nezavisna hrvatska država. Sponzor ove marionetske tvorevine, Hitlerova Nemačka, to od iste – nije tražila. Niti iko drugi. Izvršila je to ničim izazvana ona sama, na svoju odgovornost, uz otvorenu ili prećutnu saglasnost „vojujuće, Hristove, hrvatske katoličke crkve“ i njenih prelata. Kako niko od posleratnih Hrvata za ovo nije hteo da prihvati odgovornost, najmanje Stepinac i sam Broz, istina je sahranjena u podrumima Titove tajne policije i zato danas Dijaninoj pedantnoj kartoteci – nema traga. Brozov demon, nekrunisani kralj Hrvatske i gospodar Udbe Stevo Krajačić starao se o tome tokom celog posleratnog perioda i zato otkopavanje istine, koje preduzima ovaj film, pripada etičkoj vertikali. Etika je suština filma kao idealističkog fenomena, misli i Bazen. Tada film postaje zatočnik morala i govori istinu, a ne laž, i vezuje se za stvarnost, a ne obmanu.

Sjajan filmski minimalizam

Na drugoj strani je, dakle, estetika i ona je takođe ubedljiv argument Dane Budisavljević. „Za ovakvu temu trebalo je barem koliko za Šindlerovu listu ili deset puta više nego što smo uspeli da sakupimo“, kaže rediteljka. Veoma pametno i veoma skrupulozno odabrala je model kamerne drame, sa oko dvadesetak uloga, od kojih i četiri autentične ličnosti preživelih žrtava. Veza između stvarnosti i fikcije uspešno je ostvarena posredstvom ambijenta. Potresna priča stala je u skromne okvire i događa se uglavnom u enterijeru: ili je to lišen svega suvišnog salon doktora Budisavljevića ili zagušljivi biro endehazije ili zabačeni peron ili ruine logorskih zidina; jedan sažeti svet izražen u isušenoj fotografiji i štimungu nesreće. I sve ostale komponente filma podležu strogoj redukciji Budisavljevićeve: u ovom crno-belom mikrokozmu dominiraju krupni planovi, kretanje aktera ograničeno je uglavnom na glavne pravce i nikad ne traje duže nego što dozvoljava smirena kamera, scena je data samo u sugestivnim naznakama, muzika tek podvlači dramatičnu tišinu. Nema ničega što odvlači pažnju od koncentrisane radnje. Sve se to odnosi i na dijalog, često sapet u progutani grč. Takav dosledan filmski minimalizam u nas još nije viđen, a na momente je snažan kao u Drajera i Bresona. Redukcija je nametnula i razvila jedan autentični filmski stil, čije umeće i poetika režije utiru put jednoj drami stoleća.

PORUKE IZ NEMAČKE

Uprkos sjajnoj recepciji na nedavno završenom filmskom Festivalu istočnoevropskog filma u Kotbusu, gde je Dnevnik Dijane Budisavljević doživeo svoju „zapadnu“ premijeru, ovaj film se nije našao u glavnom, takmičarskom programu festivala! Inače, ta zvanična selekcija Kotbusa dobila je slabu ocenu žirija FIPRESCI (Međunarodne federacije filmskih kritičara, u kome se nalazio i potpisnik ovih redova), a film Dane Budisavljević utešnu, debitantsku nagradu, dok su u prvi plan izvučeni loši albanski, bosanski i bugarski filmovi. Direkcija festivala je pri svemu (što se nikada do sada nije dogodilo) pokušala da utiče i promeni saopštenje FIPRESCI-ja. Tako se ispostavilo da je po opštoj oceni najbolji film ovog festivala, Dnevnik Dijane Budisavljević, diskriminisan i „precrtan“ poput njegove junakinje.

Tekst se objavljuje kao deo projekta koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva