Departizacija

Ako se posle svake promene vlasti u Srbiji menjaju svi kadrovi u državnim institucijama, a neminovno na njihovo mesto dolaze partijski kadrovi nove vlasti umesto partijskih kadrova prethodnih nosilaca vlasti, onda država postaje privatno vlasništvo jedne partije i/ili njenog lidera

Institucije su u krizi svuda u neoliberalnom svetu, jer ekonomija vlada politikom, pa svetska finansijska aristokratija paralizuje demokratske društvene, političke i socijalne mehanizme, ništeći tako suverenu državu kao jedinu zaštitu građana od samovolje vladara sveta i obesmišljavajući svaki pojam demokratije, da bi se obezbedilo da pomenuta finansijska aristokratija nastavi da upravlja svetom. U nas su pak institucije obesmišljene do karikaturalnosti, a jedan od razloga je u tome što nije izvršena njihova departizacija, a samim time je i njihova profesionalnost bačena pod otirač. Dakle, sveopšta kriza institucija i pravila igre u celom svetu.

MINISTRI I KAFE-KUVARICE Odmah da pojasnimo. Ako se posle svake promene vlasti u Srbiji menjaju svi kadrovi u državnim institucijama, ministarstvima, javnim ustanovama, od ministra do kafe-kuvarice, a neminovno na njihovo mesto dolaze partijski kadrovi nove vlasti umesto partijskih kadrova prethodnih nosilaca vlasti, onda država postaje privatno vlasništvo jedne partije i/ili njenog lidera. Ti kadrovi nemaju znanja, niti iskustva za rad u državnim institucijama, jer se jedan dobar konzularni radnik, na primer, ne stvara za manje od nekoliko godina. Nisu prošli ni kroz „pripravnički staž“, niti višegodišnju praksu, nisu ulazili u šest ujutru u fabriku… Ali odmah su uskočili na funkcije ili na radna mesta na kojima nikada nisu radili, niti imali ikakvu pripremu za takvu funkciju, a često nemaju ni obavezne kvalifikacije. Oni ne znaju posao, taman nešto nauče za tri-četiri godine, a onda dođe nova vlast koja ih zameni svojim, opet, neznavenim partijskim kadrovima.
Posledica te partizacije u institucijama je neprofesionalnost do mere da ministar spoljnih poslova ne zna nijedan strani jezik, iako i domar diplomatskog predstavništva mora znati dva na propisanom stručnom nivou. Dakle, postavlja se pitanje čije su i kome služe srpske institucije, pravosudne, policijske, spoljnopolitičke, javna preduzeća…? Jesu li to institucije svih građana Srbije ili feud partije na vlasti?

[restrict]

PRAZNOSLOVLJE 5. OKTOBRA Ako sećanje ne vara, još je u vreme Slobodana Miloševića bilo potegnuto to pitanje, ali ostalo je samo na praznoslovlju. Posle petooktobarskog puča bilo je reči o departizaciji javnih preduzeća, ali ni to se nije dogodilo.
Partitokratija je najveći neprijatelj demokratije. U nju spadaju i „lotizacija“, odnosno međusobna raspodela državnih i javnih funkcija, zatim klijentelizam partija u odnosu na interesne lobije, nezamenljivost kadrova… Naravno, partitokratija nije srpski izum. U Italiji je ona vladala još pre šest decenija. Zato je italijanski Ustav predvideo mere protiv nje, ali koliko se mere i zakoni primenjuju u Italiji i kod svih drugih, pitanje je za neku drugu raspravu.
Naravno, onaj ko dođe na vlast na osnovu svog političkog programa, a koji u srpskoj praksi ni on sam više ne poštuje, ima pravo da legitimno vodi politiku zemlje i može da postavlja ministre i njihove pomoćnike koji vode njegovu politiku proklamovanu na izborima. Departizacija ne zahvata taj politički nivo, ali zahvata sve ostale nivoe u ministarstvu gde moraju da rade profesionalci, a ne političari.
Jer diplomatija, na primer, nisu kokteli i prijemi, već mukotrpan rad u njenim temeljima – konzularnim službama u kojima se rešavaju konkretni problemi naših građana u svetu, počev od izdavanja i overe ličnih dokumenata do prenosa posmrtnih ostataka, hapšenja, lečenja…

EU ISKUSTVA Svojevremeno, u „mračnim devedesetim“, neki ambasadori su se pripremali za odlazak na dužnost u nama značajne zemlje i po dve godine, a svi ostali, iako sa radnim iskustvom, imali su obavezne specifične pripreme za odlazak u određenu zemlju u trajanju od tri meseca pa naviše.
U zemljama EU, u koje se kunu naši glavari, ali ne primenjuju njihova iskustva kojih ima i dobrih, jer im ne staju u srpsko autokratsko koferče, postoje direktori ministarstava koji su profesionalci i svi činovnici su profesionalci. Oni ne mogu biti članovi nijedne partije i ne mogu javno da izražavaju svoje političko opredeljenje jer rade za sve građane. Ministar određuje kurs broda, jer je on politička ličnost, ali kapetan broda je direktor ministarstva koji zna kako da raširi jedra da brod ide u pravcu koji je odredio ministar. Ako padne vlada, ili jedan režim, menjaju se samo ministar i njegovi zamenici/pomoćnici, a svi ostali profesionalci u ministarstvu ostaju na svojim mestima.
Nama poznati i možda najupečatljiviji italijanski ambasador poslednjih decenija u Beogradu Rikardo Sesa bio je takozvani karijerni diplomata, od pripravnika do penzije. Promenio je mnogo vlada, politika, ali je neprestano bio italijanski diplomata.
Jer italijanski Ustav, na primer član 98, kaže da su „državni službenici u isključivoj službi nacije. Ako su članovi Parlamenta, ne mogu dobiti unapređenja u službi, osim po osnovu minulog rada. Zakonom je moguće uspostaviti ograničenja prava na registraciju kod političkih partija za sudije, karijerne vojnike u aktivnoj službi, zvaničnike i policijske službenike, diplomatske i konzularne predstavnike u inostranstvu“. Time italijanski Ustav naglašava kako se obaveza „služenja državi“ ne podudara s obavezom „služenja Vladi“, prema kojoj će se javni službenici morati ponašati u poslušnosti, ali da „ne budu podložni stranačkim uticajima, pa čak ni onih stranaka koje čine Vladu“. To znači zabranu delovanja tih državnih službenika na „pristrasan način“, na partitokratski način, pa je obaveza svih zaposlenih da budu potpuno na „usluzi službi“, bez podvrgavanja željama nadređenih.

SUKOB INTERESA I KONCENTRACIJA MOĆI Naime, rad u državi i bavljenje politikom mogu biti nespojivi, jer su mogući izvor sukoba interesa ili prevelike koncentracije moći. Biti istovremeno partijski lider, izvršni organ vlasti i građanin, nije moguće u demokratiji. Moguće je samo u autokratiji presvučenoj u karikaturalnu demokratiju.
Samo institucije mogu da deluju protiv arbitrarnog ponašanja izvršne vlasti. One su institucije jedino onda kada i dete može da spreči predsednika da krši Ustav, zakone ili da bude korumpiran. Zakoni nisu institucije. Oni su briga institucija, počev od policije, preko poreskih organa do sudstva, ministarstva i drugih formi vlasti nastalih na volji građana. Imamo mi u Srbiji previše zakona, ali uz prigušene institucije, pa se zato i zakoni svakodnevno krše. Ako Ustavni sud ne deluje, Ustav se može i kršiti. Narod nije slobodan ako nema institucije koje garantuju njegovu izbornu volju i ustavna prava.
Departizacija je neophodna da oslobodi institucije samovolje pojedinaca. Izbegavanje društvene odgovornosti nosilaca vlasti sprovodi se upravo putem partizacije kojom ona politički privatizuje te institucije u kojima „činovnici“ zavise od volje arbitrarne politike, a ne obrnuto.

(O)POZICIJA Opozicija traži neke promene u izbornim procedurama izvodeći ulične performanse kojima se lišava svakog kredibiliteta, jer su te ulične kič predstave pokazatelj nedostataka programa koji bi zainteresovali građane. Kuknjava i žalbe na izborne uslove opozicije licemerna je i to je njen autogol, jer je do juče bila vlast pod današnjim izbornim uslovima koje je sama odredila.
Nikada opozicija nije imala veći medijski prostor nego u vreme Miloševića. On je kontrolisao samo tri dnevna lista i državnu televiziju, a opozicija 24 dnevna lista i bezbroj televizija. Onda je ta opozicija došla na vlast i stopostotno kontrolisala medije do mere da ni pesmu pesnik nije mogao da objavi ako nije „njihov“…
Obećala je i departizaciju, bila na vlasti i umesto 8.000 činovnika u Miloševićevoj Jugoslaviji koje je kritikovala kao prekomerne, zaposlila je 30.000 svojih partijskih činovnika u skraćenoj državi!

NARODNA VOLJA Mora se imati u vidu da je narodna volja promenljiva kategorija zato što ona brže reaguje na promene od birokratsko-partijske volje koja ima i dodatni ego-motiv opstanka na političkim pozicijama, a to su radna mesta ili privilegije dobijene partitokratskim putem. One se mogu izgubiti promenom narodne volje, pa su zaposleni u državnim institucijama i narodni poslanici skloni održavanju status kvo politike, umesto da slede volju građana i promene politiku.
Postoje neke ključne odluke koje ne mogu biti nadležnost parlamentarne većine, već moraju na sveopštu proveru referendumom ili nekim drugim mehanizmom. Ukoliko je reč o referendumu, mora se obezbediti bar natpolovični izlazak glasača i za neke odluke predvideti većinu od 70 odsto onih koji su glasali. Za slučaj promene društvenog uređenja, ustava ili granica zemlje, bitnih pitanja opstanka zemlje, većina mora biti dvotrećinska od izašlih glasača. Sadašnji predlog, da se na referendumu odlučuje i sa manje od 50 odsto izašlih glasača u odnosu na ukupno biračko telo, samo je navođenje vode na autokratiju, a ne demokratiju. Nova izborna podvala autokratskih partija. Ukoliko u prvom krugu ne može doći do takve izlaznosti, može se prevideti i drugi krug, jer onda su građani neodgovorni i moraju snositi posledice svoje neodgovornosti, pa se rampa može donekle spustiti u drugom krugu.
Između ostalog, i zato treba departizovati institucije, ministarstva, vojsku, policiju, carinu, o sudstvu da se i ne govori. Ne može zebnja za radno mesto zbog političkog voluntarizma da bude presudna u odlučivanju u sudstvu, na primer. Oni koji tamo rade moraju da imaju garancije da političke promene neće ugroziti njihovu egzistenciju i nezavisnost od naloga partija. Da političari, i tajkuni iza političke zavese, ne mogu da im naude na radnim mestima ako ispravno vrše svoju funkciju. Ne može predsednik države da „zamoli“ Ustavni sud da ne donosi ili odloži odluku –stav tog suda koji se tiče Kosmeta. To je krivično delo. Institucija Ustavnog suda tog trenutka nije funkcionisala, jer je pristala da zanemari svoju dužnost, a osnovna uloga svakog predsednika države je obesmišljena jer je njegova prva dužnost upravo u tome da se obezbedi poštovanje Ustava. Bez obzira na manjkavosti zapadnih neoliberalnih sistema, za takvu stvar bi tamo svaki predsednik bio odmah smenjen i tužilaštvo bi preduzelo korake određene upravo Ustavom. Koliko je puta samo Silvio Berluskoni sedeo pred sudijama za mnogo manje propuste?

IZIGRAVANJE DEMOKRATIJE Prevara u predizbornim obećanjima je izigravanje demokratije. Na izborima u demokratiji se ne glasa za ličnosti već pre svega za programe. U partitokratiji se glasa za ličnosti, a programi služe samo kao mamac. Većina partija je obećavala departizaciju u predizbornim kampanjama, samim time unela je to obećanje u svoj program, i potom prevarila birače. Jer posle izbora niko nije hteo da se odrekne partijskog plena, funkcija, položaja, privilegija, radnih mesta. Izvršena je partijska privatizacija narodnih resursa.
DOS je svojevremeno smenio i otpustio 50.000 iskusnih rukovodilaca u privredi zbog njihove partijske pripadnosti, što je inače bilo eklatantno kršenje njihovih ljudskih prava, i doveo svoje partijske kadrove, nestručne i bez radnog iskustva. Naneo je time ogromnu štetu privredi Srbije, ali i samom sebi, jer su privredna kola krenula nizbrdo uprkos prestanku sankcija, bombardovanja i stranim kreditima. To su građani videli, a onda kaznili DOS svojom izbornom voljom, jer je on postao oličenje korumpirane i birokratizovane antidemokratske zbrdazdolisane koalicije na vlasti kojoj je jedini interes bila lična korist sticana pod kišobranom zapadnih neprijatelja Srbije. Zato je narod reagovao uskraćujući poverenje takvoj politici, ali nije Kurta ni sjahao, a Murta je već uzjahao. Pala su u vodu obećanja o vladavini demokratije, pa s njima i o departizaciji. A političari treba da imaju na umu da krčag ide na vodu dok se ne razbije. Idu novi izbori, a krčag partitokratije i dalje opstaje, razbijen, ali zalepljen, jer nema departizacije…

[/restrict]