Zona sumraka – NEBO NAD VELIKOM HOČOM

Priština, a i mnogi drugi u regionu i svetu, trebalo bi da shvate da, za razliku od priznanja jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova, Nobelovu nagradu nije moguće povući. To što oni dodelu priznanja Handkeu osporavaju na političkom, a ne na književnom nivou govori samo o tome da je njihova percepcija nagrade i umetnosti potpuno pogrešna

Salman Ruždi, jedan od najčuvenijih pisaca na svetu, ne toliko zbog kvaliteta svog dela, koliko zbog kontroverzi i gneva koje je ono izazvalo širom (muslimanskog) sveta, predložio je 1999. godine svog kolegu Petera Handkea za „Međunarodnog morona godine“, „nagradu“ koju dodeljuje britanski „Gardijan“. Kada su ga dvadeset godina kasnije iz redakcije ovog lista pozvali da prokomentariše dodelu Nobelove nagrade za književnost austrijskom piscu, Ruždi je odgovorio da „nema ništa novo da doda, ali da ostaje pri onome što je onomad napisao“ – da je Handke „morončina“ zbog „serije pasioniranih apologija genocidnom režimu Slobodana Miloševića“.

Ko god imalo zna o Ruždijevom životnom putu, biće iznenađen odlukom ovog pisca da ostane pri nečemu što je napisao pre dve decenije, posebno ako se uzme u obzir da je zbog sopstvene koristi, bezbednosti i života bio spreman da se odrekne svog dela, knjige koja ga je proslavila, uverenja, stavova, principa. On je, naime, 1990. suočen sa islamskom fatvom i problemima koje mu je stvarala činjenica da su svi muslimani na svetu pozvani da ga ubiju, izjavio da se vraća islamu i da s gnušanjem odbacuje svoje delo „Satanski stihovi“. Pošto taj pokušaj nije imao uspeha među muslimanima, inače nesklonim praštanju kada je vređanje njihovih svetinja u pitanju, Ruždiju nije trebalo mnogo da se ponovo porekne i javnost obavesti da se, kada se kajao, samo „pretvarao“. Za razliku od Ruždija, Hankde nikada nije odustajao od svojih principa. Ni kada ga je liberalni Zapad, zbog njegove podrške satanizovanom srpskom narodu, bojkotovao i gurao na marginu. Nagrade i priznanja koje srpski prijatelj Handke nije dobio uskraćene su mu zbog njegovih stavova, a one koje je dobio, uključujući i ovu najnoviju, dobio je uprkos tim stavovima.

Ruždijev stav samo je eho preovlađujućeg mišljenja i o Handkeu, i o „njegovim“ Srbima koje imaju liberalni Zapad i srpski prijatelji u okruženju. Nikoga ne čudi što su brojni u okruženju, od lidera hrvatske države, preko Sarajeva, do Prištine na Handkeov uspeh reagovali alergijom kakva se javlja samo još kod albanskih članova kosovske izborne komisije kada im u ruke dospu koverte s glasovima iz centralne Srbije. Ne čudi što Vljora Čitaku Handkea poredi s apologetama nacizma i ekstremnog islamizma, jer su njoj Srbi upravo to – najveća moguća pošast na licu Zemlje, ili što se Ediju Rami „povraća“ (gorepomenuta alergija). Ne čudi što kosovski Albanci, uvereni da se i ova nagrada, poput priznanja njihove nezavisnosti, može povući, raspisuju kojekakve peticije. Ne čudi ni što su protiv toga Šefik Džaferović, „Majke Srebrenice“ ili hrvatsko Ministarstvo spoljnih poslova. Čudno je i poražavajuće što i neki unutar srpskog društva imaju istu alergiju kao i svi prethodno navedeni. Tako su se pisac Ivan Ivanji i izdavač Gojko Božović složili da je Handkeova ljubav prema Srbiji, Srbima i srpstvu samo plod njegove potrebe da „neprestano provocira javnost“, te da bi da je Srbin, kako je Ivanji rekao, „stoprocentno bio za Albance“. Kakav je to „prelom mozga“ kada je neko prosto nesposoban da shvati da bi bilo ko razuman mogao da iz nekog principa i smislenog stava bude uz Srbe? Ne mogavši, za razliku od Ruždija, da mu oduzmu nesporni intelekt, a istovremeno niti da pojme da iko zdrav može voleti i razumeti ovaj narod, oni to pripisuju njegovoj ekscentričnosti, ludilu, nekontrolisanoj potrebi za provokacijom. Jer ko bi normalan mogao da voli „rupčagu“ poput Velike Hoče i krezube i zatucane žitelje te kosovske enklave? Ko normalan može da misli da Velika Hoča može biti „mesto sa Božjim blagoslovom, ali puno nesrećnih ljudi“ i da „voli da razgovara i pije vino sa tim ljudima“, kao što je Handke rekao. A šta, nego provokacija i „nesnalaženje na prostorima politike“, može biti piščeva odluka da ovom mestu poklanja šestocifrene sume novca?

Zanimljivo je i što Ruždi, kojem je bio uzor, ni „PEN Amerika“, koji mu je objavio čitulju pre četiri godine, ni kosovski Albanci, ni Bošnjaci, a kamoli Hrvati nikakav problem nisu imali s angažmanom Nobelovog laureata za književnost iz 1999. godine Gintera Grasa, koji se borio u Vafen SS diviziji „Frundsberg“. Kada je, posle 60 godina, priznao javnosti svoju ulogu u Drugom svetskom ratu, Gras je rekao da je „bio regrutovan“, ali istina je da se u SS nije regrutovalo – tamo se išlo dobrovoljno i nije se baš lako „upisivalo“. Ovo nije smetalo ni Ivanjiju koji s ponosom ističe da se s nemačkim piscem „sprijateljio“. Da li je moguće da je u današnjem svetu bolje biti nacista, nego voleti Srbe? Da citiramo Vljoru Čitaku i njen tvit o Handkeu: „Nešto je pošlo po zlu.“