Vremešni let Cirkusa apsurda

Pola veka serije „Monti Pajton“

Proslavljeno je pet decenija od emitovanja prve epizode TV serijala „Leteći cirkus Montija Pajtona“, koji je redefinisao komercijalnu televizijsku zabavu dokazavši da ona može da bude blesavo smešna, ali i toliko kvalitetna, inteligentna i drugačija da zauvek ostane neprevaziđena

Petog oktobra pre tačno pola veka „Bi-Bi-Si“ je emitovao prvu epizodu humorističke serije pod nazivom „Leteći cirkus Montija Pajtona“. Serija je postojala samo četiri sezone – snimljene su u razmaku od pet godina – tokom kojih je realizovano 46 epizoda, a svaka od njih od mnoštva kratkih skečeva. Jedinstvenih i na sve moguće pozitivne načine uvrnutih, kompleksnih, višeslojnih, crnohumornih, „tipično engleskih, ali da ih ceo svet razume i obožava“ skečeva, koji su zauvek ostali sveži, nedodirljivo inovativni i ispred svog, ali, pokazalo se, i svakog drugog vremena. Otud je njihova čuvena krilatica na početku svake epizode, „a sada nešto sasvim drugačije“, bila sasvim prikladna ponuđenom humoru iz njihove blesavo-genijalne kuhinje duhovitosti. I ostala je to do danas. Nikada neprevaziđena. Može se reći da se nije pojavio niko luđi i genijalniji u toj ludosti humora od Šestorke manje-više vršnjaka, petorice „pravih“ Engleza i jednog uvezenog iz Amerike, koji je to pokušao da postane tokom proteklih pedesetak godina, koliko je stanovnik te zemlje. I baš je taj Jenki Teri Gilijam, režiser i scenarista najpre, glavni krivac njihovog okupljanja pre pola veka. Bio je stožer oko koga se u kratkom vremenskom razmaku okupila grupica potom samozvano krštena Monti Pajton.
[restrict]

„LUDI ENGLEZI“ I JOŠ LUĐI AMERIKANAC Gilijam je ne samo kao magnet privukao „Lude Engleze“ (Džon Kliz, najstariji od njih, godinu-dve-tri, zavisno od koga, a koji ove godine puni osamdesetu, prvi je stigao, a odmah za njim i ostali, Majkl Palin, Erik Ajdl, Teri Džons i pokojni Grejam Čepmen) već ih je zadržao oko sebe prosvetlivši sopstveni afinitet prema humoru, uvrnutom dakako. Ali sve je imalo izvorište  u „ozbiljnoj“ umetnosti prema kojoj su svi oni, svako na svoj način, imali specifičan odnos poštovanja i „pozitivno destruktivnog“ parodiranja koje je prkosilo svim kanonima, uštogljenostima njihovog vremena, čak i religiji koju su na posebno provokativan način gotovo uvek preispitivali i komentarisali. Gilijam je, izuzetno zadovoljan svojom pozicijom u Cirkusu apsurda i „potpuno drugačijeg smeha“, onom iz senke, ali liderskom kada je autorstvo u pitanju (uz sve ograde da u jednoj ovakvoj ekipi bude ikakvog lidera), vodio ovu ekipu kroz serijal čiju pedesetogodišnjicu upravo obeležavamo, ali i kroz pet filmskih bisera koji su možda još snažnije predstavili njihovu „drugačijost“ i sva pomenuta provociranja u umetnosti TV zabave i uopšte shvatanjima društva njihovog vremena.

Otuda fenomen ove svestrane grupe umetnika ogromnog i raznovrsnog autorskog potencijala nije mogao da ostane zaturen u prohujalim decenijama. Iako se kritika o tom pitanju ne slaže, upravo su originalni skečevi iz četiri serijala i pet filmova koje su zajednički pisali i izvodili, glumili i pevali, režirali i vizuelno kreirali, sve do čuvenih animiranih sastojaka koje su takođe sami smišljali i izvodili, ti čija je sadržajna provokativnost i dalje daleko ispred vremena i svega što se danas nudi publici. Jer montipajtonovci u tim svojim vremešnim skečevima kriju inteligentne provokacije na teme religije, socijalnih odrednica savremenog čoveka, kao i napade na sve tabue, na birokratsku državu, religijsku zadrtost, na rasne i rigidnosti o pitanju pola. Mnogo pre aktuelne političke korektnosti kada je reč o transvestiji, oni su oduševljeno provocirali obe krajnosti stava na pomenuto glumeći u ženskoj odeći. Zapravo, ni na jednu temu od svih koje su otvorili u svojim skečevima nisu bili politički korektni, „na liniji“ bezumne poslušnosti ili bezumne mržnje sa suprotne strane korektnosti. Njihov smisao za „kulturnu provokaciju“ i kada su najškakljivije teme u pitanju, ostao je jedinstven i neprevaziđen. I uvek, najpre, izuzetno duhovit. Možda je vreme naudilo nekim od njihovih viceva ili neozbiljnih komentara na ozbiljne teme. Ali ih nije pregazilo. Naprotiv, svojom tekućom aktuelnošću i prihvatanjem od publike dokazuju da je ispiranje mozga masama besmislenim sadržajima za anesteziranje pameti ipak neuspelo. Ili da bar još nije okončano. Tužno je, s druge strane, što su oštrom umu i originalnosti jedino oni ostali dosledni. Ništa se u međuvremenu nije pojavilo što se na sličan način obraća publici. To je svojevrsni poraz našeg vremena. Jer ostalo je da vremešni montipajtonovci dokazuju da je i njihova „luda pamet“ daleko ozbiljnija, naprednija i pametnija od praznine globalizovane rijaliti zabave milionske zombi mase koje bezumno guta škart program preko malih ekrana koji su im zamenili pamet i najpre dušu, porodice, karijere, pa i sam život.

JOŠ UVEK CEDE SOČNI LIMUN Zanimljivo je, inače, da su veće slavlje praćeno njihovim kratkotrajnim, ad hok povratkom, napravili za 45-godišnjicu nego što to čine danas za „okrugliji“ jubilej. Pre pet godina, naime, oni su upriličili deset „povratničkih“ predstava u Londonskoj dvorani „O2“. Ulaznice za „događaj veka“ razgrabljene su bukvalno za nekoliko minuta kao da je reč o najpopularnijim rok zvezdama. Fenomen „Monti Pajton“ ne da nije zaboravljen, okrnjen vremenskim ispitom i modama novog doba već ih je tokom proteklih decenija učinio još privlačnijim. Ovaj tada ipak sasvim neočekivani povratak montipajtonovci su u svom stilu nazvali oproštajnim okupljanjem zbog para! Ali iako su se tako šalili na sopstveni račun, nisu bili daleko od istine. Ovaj je povratak postao jedan od najkomercijalnijih i najomiljenijih od strane publike u istoriji velikih povrataka uključujući i one koje su organizovale neke rok ikone za koje se verovalo da se nikada više neće okupiti zajedno. U brojnim intervjuima vedri, premda vidno načeti protekom godina, zabavni sedamdesetogodišnjaci, koji i dalje s mnogo elana igraju, pevaju, glume, pričaju viceve, igraju svoje čuvene skečeve kao da su i dalje na početku karijere, isticali su da je ovo okupljanje bilo zaista poslednje i da posle njih više nikada neće biti zajedno. Otuda je ovaj povratak, makar da je zaista samo ovako kratak i da je neponovljiv, odmah postao senzacija istorijskih proporcija. Mada, treba i to reći, nije za sve to bio događaj epohe. Reakcije kritike i ostrvskih medija na ponovnu pojavu montipajtonovaca na sceni ni izbliza nisu bile euforične niti hvalospevne. Naprotiv, gotovo da su jednoglasni u lošim ocenama i ove njihove predstave i odluke da se opet okupe. Navodno, predstave su im bile mlake, prevaziđene, sa skečevima i vicevima koji su se ubajatili ili jednostavno danas više nemaju oštrinu, značaj i originalnost. Možda su zato za poluvekovni jubilej pripremili drugačiju strategiju, avaj, u punom smislu profitu okrenutu. Kao da cede još uvek sočni limun, oni su jubilarnu godinu pripremali tokom čitave prošle godine tako da su oktobarski petodecenijski rođendan iskoristili da odjednom na svetsko tržište izbace baš sve što je proteklih decenija činilo njihovu zaostavštinu, uključujući i lične doprinose svakog pojedinačno u vidu autobiografskih izdanja. Pred obožavaocima je, tako, novi dvostruki album „Montipajtonovci ponovo pevaju“. Objavljena je i knjiga „Pedeset godina Monti Pajtona“, serija majica i ostalih suvenira s njihovim uvrnutim crtanim likovima i prizorima iz serije, novo mesto na instagramu, kao i sve što su ikada snimili, dakle kompletan katalog, u ponudi „Netfliksa“. Čuveni filmovi „Život Brajanov“ i „Monti Pajton i Sveti gral“ osvanuli su u još jednoj bioskopskoj distribuciji. I sve to je začinjeno tipično njihovom ludorijom. Velikom maskenbal žurkom na kojoj prisutni treba da su prerušeni u njihovog kultnog animiranog junaka, „tipičnog engleskog šljakera“, Gambija. A to je trebalo zapravo da bude pokušaj da se upišu u Ginisovu knjigu rekorda kao učesnici maskenbala na kome je najviše učesnika na svetu došlo prerušeno u Gambija. Montipajtonovci od prošle godine imaju i svoje pivo koje se tom prilikom služilo u takođe rekordnim količinama.

Njihovi su obožavaoci, dakle, imali mnoštvo povoda za reprizu svih svojih ushićenja prema njihovom stvaralaštvu, a i priliku da se podsete nekih detalja koje su zaboravili. Sve je montipajtonovsko sada dostupno „onlajn“, a vremešni komičari su i dalje veoma agilni, mada ne u ekipi ludog „Letećeg cirkusa“ već svako na nekom svom poslu, bilo da je reč o objavljivanju autobiografskih knjiga, radu na nekim novim televizijskim poslovima i svakom drugom dokazivanju da su još uvek stvaralački potentni. Možda je odavno završena era zabave uz serijal skečeva i filmova pod etiketom „nešto sasvim drugačije“, možda je Cirkus prestao da leti, ali učinak koji su s njim ostvarili nije i neće biti nadmašen.     

[/restrict]