Времешни лет Циркуса апсурда

Пола века серије „Монти Пајтон“

Прослављено је пет деценија од емитовања прве епизоде ТВ серијала „Летећи циркус Монтија Пајтона“, који је редефинисао комерцијалну телевизијску забаву доказавши да она може да буде блесаво смешна, али и толико квалитетна, интелигентна и другачија да заувек остане непревазиђена

Петог октобра пре тачно пола века „Би-Би-Си“ је емитовао прву епизоду хумористичке серије под називом „Летећи циркус Монтија Пајтона“. Серија је постојала само четири сезоне – снимљене су у размаку од пет година – током којих је реализовано 46 епизода, а свака од њих од мноштва кратких скечева. Јединствених и на све могуће позитивне начине уврнутих, комплексних, вишеслојних, црнохуморних, „типично енглеских, али да их цео свет разуме и обожава“ скечева, који су заувек остали свежи, недодирљиво иновативни и испред свог, али, показало се, и сваког другог времена. Отуд је њихова чувена крилатица на почетку сваке епизоде, „а сада нешто сасвим другачије“, била сасвим прикладна понуђеном хумору из њихове блесаво-генијалне кухиње духовитости. И остала је то до данас. Никада непревазиђена. Може се рећи да се није појавио нико луђи и генијалнији у тој лудости хумора од Шесторке мање-више вршњака, петорице „правих“ Енглеза и једног увезеног из Америке, који је то покушао да постане током протеклих педесетак година, колико је становник те земље. И баш је тај Јенки Тери Гилијам, режисер и сценариста најпре, главни кривац њиховог окупљања пре пола века. Био је стожер око кога се у кратком временском размаку окупила групица потом самозвано крштена Монти Пајтон.
[restrict]

„ЛУДИ ЕНГЛЕЗИ“ И ЈОШ ЛУЂИ АМЕРИКАНАЦ Гилијам је не само као магнет привукао „Луде Енглезе“ (Џон Клиз, најстарији од њих, годину-две-три, зависно од кога, а који ове године пуни осамдесету, први је стигао, а одмах за њим и остали, Мајкл Палин, Ерик Ајдл, Тери Џонс и покојни Грејам Чепмен) већ их је задржао око себе просветливши сопствени афинитет према хумору, уврнутом дакако. Али све је имало извориште  у „озбиљној“ уметности према којој су сви они, свако на свој начин, имали специфичан однос поштовања и „позитивно деструктивног“ пародирања које је пркосило свим канонима, уштогљеностима њиховог времена, чак и религији коју су на посебно провокативан начин готово увек преиспитивали и коментарисали. Гилијам је, изузетно задовољан својом позицијом у Циркусу апсурда и „потпуно другачијег смеха“, оном из сенке, али лидерском када је ауторство у питању (уз све ограде да у једној оваквој екипи буде икаквог лидера), водио ову екипу кроз серијал чију педесетогодишњицу управо обележавамо, али и кроз пет филмских бисера који су можда још снажније представили њихову „другачијост“ и сва поменута провоцирања у уметности ТВ забаве и уопште схватањима друштва њиховог времена.

Отуда феномен ове свестране групе уметника огромног и разноврсног ауторског потенцијала није могао да остане затурен у прохујалим деценијама. Иако се критика о том питању не слаже, управо су оригинални скечеви из четири серијала и пет филмова које су заједнички писали и изводили, глумили и певали, режирали и визуелно креирали, све до чувених анимираних састојака које су такође сами смишљали и изводили, ти чија је садржајна провокативност и даље далеко испред времена и свега што се данас нуди публици. Јер монтипајтоновци у тим својим времешним скечевима крију интелигентне провокације на теме религије, социјалних одредница савременог човека, као и нападе на све табуе, на бирократску државу, религијску задртост, на расне и ригидности о питању пола. Много пре актуелне политичке коректности када је реч о трансвестији, они су одушевљено провоцирали обе крајности става на поменуто глумећи у женској одећи. Заправо, ни на једну тему од свих које су отворили у својим скечевима нису били политички коректни, „на линији“ безумне послушности или безумне мржње са супротне стране коректности. Њихов смисао за „културну провокацију“ и када су најшкакљивије теме у питању, остао је јединствен и непревазиђен. И увек, најпре, изузетно духовит. Можда је време наудило неким од њихових вицева или неозбиљних коментара на озбиљне теме. Али их није прегазило. Напротив, својом текућом актуелношћу и прихватањем од публике доказују да је испирање мозга масама бесмисленим садржајима за анестезирање памети ипак неуспело. Или да бар још није окончано. Тужно је, с друге стране, што су оштром уму и оригиналности једино они остали доследни. Ништа се у међувремену није појавило што се на сличан начин обраћа публици. То је својеврсни пораз нашег времена. Јер остало је да времешни монтипајтоновци доказују да је и њихова „луда памет“ далеко озбиљнија, напреднија и паметнија од празнине глобализоване ријалити забаве милионске зомби масе које безумно гута шкарт програм преко малих екрана који су им заменили памет и најпре душу, породице, каријере, па и сам живот.

ЈОШ УВЕК ЦЕДЕ СОЧНИ ЛИМУН Занимљиво је, иначе, да су веће славље праћено њиховим краткотрајним, ад хок повратком, направили за 45-годишњицу него што то чине данас за „округлији“ јубилеј. Пре пет година, наиме, они су уприличили десет „повратничких“ представа у Лондонској дворани „О2“. Улазнице за „догађај века“ разграбљене су буквално за неколико минута као да је реч о најпопуларнијим рок звездама. Феномен „Монти Пајтон“ не да није заборављен, окрњен временским испитом и модама новог доба већ их је током протеклих деценија учинио још привлачнијим. Овај тада ипак сасвим неочекивани повратак монтипајтоновци су у свом стилу назвали опроштајним окупљањем због пара! Али иако су се тако шалили на сопствени рачун, нису били далеко од истине. Овај је повратак постао један од најкомерцијалнијих и најомиљенијих од стране публике у историји великих повратака укључујући и оне које су организовале неке рок иконе за које се веровало да се никада више неће окупити заједно. У бројним интервјуима ведри, премда видно начети протеком година, забавни седамдесетогодишњаци, који и даље с много елана играју, певају, глуме, причају вицеве, играју своје чувене скечеве као да су и даље на почетку каријере, истицали су да је ово окупљање било заиста последње и да после њих више никада неће бити заједно. Отуда је овај повратак, макар да је заиста само овако кратак и да је непоновљив, одмах постао сензација историјских пропорција. Мада, треба и то рећи, није за све то био догађај епохе. Реакције критике и острвских медија на поновну појаву монтипајтоноваца на сцени ни изблиза нису биле еуфоричне нити хвалоспевне. Напротив, готово да су једногласни у лошим оценама и ове њихове представе и одлуке да се опет окупе. Наводно, представе су им биле млаке, превазиђене, са скечевима и вицевима који су се убајатили или једноставно данас више немају оштрину, значај и оригиналност. Можда су зато за полувековни јубилеј припремили другачију стратегију, авај, у пуном смислу профиту окренуту. Као да цеде још увек сочни лимун, они су јубиларну годину припремали током читаве прошле године тако да су октобарски петодеценијски рођендан искористили да одједном на светско тржиште избаце баш све што је протеклих деценија чинило њихову заоставштину, укључујући и личне доприносе сваког појединачно у виду аутобиографских издања. Пред обожаваоцима је, тако, нови двоструки албум „Монтипајтоновци поново певају“. Објављена је и књига „Педесет година Монти Пајтона“, серија мајица и осталих сувенира с њиховим уврнутим цртаним ликовима и призорима из серије, ново место на инстаграму, као и све што су икада снимили, дакле комплетан каталог, у понуди „Нетфликса“. Чувени филмови „Живот Брајанов“ и „Монти Пајтон и Свети грал“ осванули су у још једној биоскопској дистрибуцији. И све то је зачињено типично њиховом лудоријом. Великом маскенбал журком на којој присутни треба да су прерушени у њиховог култног анимираног јунака, „типичног енглеског шљакера“, Гамбија. А то је требало заправо да буде покушај да се упишу у Гинисову књигу рекорда као учесници маскенбала на коме је највише учесника на свету дошло прерушено у Гамбија. Монтипајтоновци од прошле године имају и своје пиво које се том приликом служило у такође рекордним количинама.

Њихови су обожаваоци, дакле, имали мноштво повода за репризу свих својих усхићења према њиховом стваралаштву, а и прилику да се подсете неких детаља које су заборавили. Све је монтипајтоновско сада доступно „онлајн“, а времешни комичари су и даље веома агилни, мада не у екипи лудог „Летећег циркуса“ већ свако на неком свом послу, било да је реч о објављивању аутобиографских књига, раду на неким новим телевизијским пословима и сваком другом доказивању да су још увек стваралачки потентни. Можда је одавно завршена ера забаве уз серијал скечева и филмова под етикетом „нешто сасвим другачије“, можда је Циркус престао да лети, али учинак који су с њим остварили није и неће бити надмашен.     

[/restrict]