STOLEĆE „MEĐUEVROPE“

Konkretne istorijsko-geopolitičke prilike diktiraju da se „Međuevropa“, kao transgresiono-regresioni pojas, širi ili sužava i pomera ka istoku ili zapadu. U promenjenim okolnostima kroz nju se povlači manje ili više barijerna linijska granica između geopolitičkih „tektonskih ploča“ – interesnih sfera, panoblasti, blokova, civilizacijskih celina…

Istorijska docnja“ Nemačke da se ujedini i formira integralnu naciju, a potom i njene ambicije da se, kao „mlad organizam“ kome nedostaje lebensraum, teritorijalno širi i revidira kolonijalnu podelu sveta, dali su znak za uzbunu pomorskim, priatlantskim silama – najpre Velikoj Britaniji i Francuskoj, a ubrzo i Americi. Pored gorostasa u središtu evroazijskog megakopna, pojavljivao se još jedan konkurent u srcu Evrope. Imperijalna talasokratska strateška misao i praksa hitro su reagovali pred zadatkom da se zadrži status kvo i da se ne dozvoli dodatno komplikovanje već dovoljno opasnog „prirodnog antagonizma“ s Rusijom. Još kada bi ta dva telurokratska izazivača formirala geopolitičku osovinu – viševekovna svetska dominacija pomorskih sila nesumnjivo bi bila dovedena u pitanje. Takav „negativan scenario“ trebalo je onemogućiti po svaku cenu, kako generisanjem njihove međusobne konfrontacije, tako i umetanjem baražne zone antinemački i antiruski profilisanih zemalja u centralnoj, istočnoj i jugoistočnoj Evropi.

[restrict]

SANITARNI KORDON Prilika za formiranje barijere između Baltika i Sredozemlja pružila se već s okončanjem Prvog svetskog rata. Kontinentalističke sile – poražena Nemačka i dezintegrisana Austrougarska, kao i „o svome jadu zabavljena“ postrevolucionarna Rusija – nisu bile u poziciji da utiču na promenu političke karte Evrope, već su je kreirale pomorske zemlje pobednice. Cilj Londona, Pariza i Vašingtona bio je da preventivno spreče tri ključne opasnosti: jednu, da neka buduća, osnažena Nemačka ponovo pokuša prodor na jugoistok, ka Persijskom zalivu; drugu, da Rusija transbalkanski, posredstvom pravoslavnih naroda, dopre do Sredozemnog „toplog mora“, i treću, da ove dve sile ili njihove interesne sfere uspostave teritorijalni kontakt i formiraju interesno povezan pol moći. Stoga je formiran Sanitarni kordon, kome je pripadala i zbog koga je i sklepana Kraljevina SHS. On je imao suštinsku geopolitičku ulogu, a samo formalno ideološki zadatak da zaustavi širenje „crvene zaraze“. Osmislio, kartografski prikazao i u knjizi Demokratski ideali i stvarnost iz 1919. predstavio ga je britanski geograf i političar H. Mekinder. Prožimao se s njegovim poznatim iskazom, koji važi za temeljni postulat geopolitike: KO VLADA ISTOČNOM EVROPOM, UPRAVLJA SRCEM KOPNA (Heartland-om, središtem Evroazije); KO VLADA SRCEM KOPNA, UPRAVLJA SVETSKIM OSTRVOM (Afro-evroazijom); KO VLADA SVETSKIM OSTRVOM, UPRAVLJA SVETOM.

ZONALNA ILI LINIJSKA GRANICA Od tada do dana današnjeg traje nadmetanje „velikih igrača“ za kontrolu te „Međuevrope“. U različitim vidovima njeno postojanje i funkciju uvažavaju gotovo svi geopolitički mislioci, koncepcijske postavke i praksa. Obično se smatra da je do sada imala tri evolutivne faze – međuratnu, hladnoratovsku i unipolarnu – mada bi svakako trebalo dodati i četvrtu, multipolarnu. Konkretne istorijsko-geopolitičke prilike diktiraju da se ona, kao transgresiono-regresioni pojas, širi ili sužava i pomera ka istoku ili zapadu. U promenjenim okolnostima kroz „Međuevropu“ se povlači manje ili više barijerna linijska granica između geopolitičkih „tektonskih ploča“ – interesnih sfera, panoblasti, blokova, civilizacijskih celina… Sam Mekinder u izvornoj (1904) i dve korigovane varijante (1919. i 1943) svoje „osovinske teorije“ trasira tri različite linije koje razdvajaju središnju oblast od oboda Evroazije. Ruski evroazijci (P. Savicki) iz 1920/30-ih svoju Rusiju-Evroaziju kao „treći kontinent“ prema zapadu protežu do tzv. strateškog istočnoevropskog suženja od Odese na Crnom moru do Narve u Finskom zalivu, ili pak do tzv. strateškog centralnoevropskog suženja između Trsta na Jadranu i Gdanjska na Baltiku. Omeđena sa te dve linije, u vidu Zone dileme, u stvari se pojavljuje „Međuevropa“. Kreatori nacističke geopolitike s K. Haushoferom na čelu, oslanjajući se na Naumanove mitteleurop-ske ideje, sugerišu neophodnost potpunog nemačkog usisavanja međuevropskog prostora. Geopolitička vizija njihovog „novog poretka“ podrazumevala je podelu sveta na tri do četiri kontinentalne panoblasti, gde bi granica koja razdvaja Evro-afričku i (privremenu) Panrusku zonu bila pomerena daleko na istok.

EKSPANZIONISTIČKI FRONTIJER ZAPADA Još dok je trajao Drugi svetski rat N. Spajkmen je zaključio da buduću globalnu dominaciju neće obezbediti ruska kontrola Heartland-a, već američka kontrola obodnog pojasa Evroazije – Rimland-a. Nedugo potom, linija razdvajanja između njih biće povučena kroz „Međuevropu“ i postaće Gvozdena zavesa. Zapad će tokom čitavog bipolarnog razdoblja zemlje sa njene „pogrešne strane“ dosledno smatrati Istočnom Evropom, a preletačku Titovu Jugoslaviju ključnom karikom u antiruskoj Strategiji obuzdavanja, tj. Strategiji anakonde. Posle pada Berlinskog zida „Međuevropa“ je postala ekspanzionistički frontijer NATO-a i EU u pohodu na istok. Tako se u stvarnosti desilo upravo ono od čega je strahovao S. Koen: između maritimne i kontinentalne globalne geostrategijske sfere, centralna, istočna i jugoistočna Evropa nisu ostvarile idiličnu ulogu posredničkog regiona-kapije (gateway region), već je tu sve očiglednije nastajao baražni konfliktni pojas (shatterbelt). Tragajući za novom „formulom“ funkcionisanja sveta, pronicljivi S. Hantington i mnogo uticajniji Z. Bžežinski će se u jeku apsolutne unipolarne hegemonije SAD radije opredeliti da kroz tu zonu povuku „rasednu geopolitičku liniju“ – prvi, između dve od osam-devet velikih civilizacija (Pravoslavne i Zapadne), a drugi, između dva od četiri „polja“ evroazijske „velike šahovske table“ (Središnjeg i Zapadnog).
ZA MEĐUMORJE I PROTIV NJEGA Ruski neoevroazijci predvođeni A. Duginom uzvratiće na klasičan, telurokratski, multipolarni način – meridijanski izduženim pojasevima nalik na one Haushoferove, te granicom koja je trasirana kroz središte Evrope i koja razdvaja dve od četiri planetarne panoblasti (Evro-afričku i Panevroazijsku). Osokoljeni renesansom Rusije, a motivisani zacrtanim strateškim ciljem da se Amerikanci potisnu s transatlantskog evropskog mostobrana, u kasnijim koncepcijskim fazama su se založili za stvaranje Velike Istočne Evrope kao kompromisne, pre(o)lazne, zajedničke interesne sfere namenjene prvenstveno privlačenju Nemačke da se od atlantizma okrene evroazijstvu. Nisu ni u Vašingtonu sedeli skrštenih ruku – D. Ramsfeld, sekretar za odbranu 2001–2006, istakao je da će u sučeljavanju Zapada sa oporavljenom Rusijom poseban značaj imati zona novih članica NATO-a, nazivajući je Nova Evropa. Nešto kasnije biće im namenjen i termin linija vatre. Da sve ne bi ostalo na rečima, između Nemačke i Rusije ubrzo će se pojaviti međuevropoliki klin zemalja Inicijative „tri mora“ (podseća na poljsku ideju „Međumorja“ J. Pilsudskog posle Prvog svetskog rata). Za „temena“ tog baltičko-jadransko-crnomorskog „trougla“ određene su, nije teško pogoditi, otvoreno proamerički nastrojene Poljska, Hrvatska i Rumunija. Kao najvažniji integrativni činioci apostrofirani su antiruska protivraketna odbrana i terminali za brodski uvoz američkog tečnog gasa kako bi se pariralo Severnom i Turskom/Balkanskom toku.
* * *
Ali sve to liči na račun bez krčmara. Pridržavajući se „Mekinderovog pravila“, i Kina, sila koja nezadrživo hita ka liderskoj globalnoj poziciji, smatrala je neophodnim da se pojavi u „Međuevropi“. Iza njene „ofanzive šarma“ i insistiranja na ekonomskoj, komunikacijskoj i kulturnoj saradnji, logično se krije i geopolitička dimenzija koncepcije „Pojasa i puta“. Kada se u aprilu ove godine šesnaestorici priključila Grčka, platformom Kina+17 uspostavljena je „zavesa“ od Baltika do Sredozemlja, opet (takođe) pozicionirana između germanskog i ruskog „sveta“. Za svaki slučaj! I kao da se 2019, na stogodišnjicu Sanitarnog kordona, geopolitički krug zatvorio i kreće iz početka. Neka se naši potomci ne iznenade postojanjem „Međuevrope“ i posle narednog stoleća, 2119. godine.

[/restrict]