Kapitalizam praznih stomaka

Spolja nametnuta tranzicija društva i nakaradna privatizacija Srbiju su doveli do najnižih ekonomskih grana, a dobar deo stanovništva skoro do gladi

Kada kontrolori uđu u autobus beogradskog gradskog prevoza, cinici kažu da pola autobusa odmah izađe napolje, dok ostala polovina stidno kaže da nema kartu. Iako je ovaj anegdotski primer prilično preteran, cilj mu je da pokaže, pored drčnog švercovanja, da je mnogo onih koji nemaju ni za najosnovnije potrebe, u koje spada i karta za prevoz.
Dok se nekada u Srbiji govorilo da je u njoj glad nemoguća jer uvek ima za hleb i po hlebu, sve više vidimo ljude koji tumaraju gradom i preturaju po kontejnerima. Srbija je, dakle, suočena sa siromaštvom a glad mnogima kuca na vrata.

NEJEDNAKOST VEĆA OD EVROPSKE Tako su se, upravo u vreme obeležavanja Međunarodnog dana borbe protiv siromaštva, pojavili podaci koje je iznela RT Vojvodine da se u Srbiji 1.800.000 ljudi nalazi u riziku siromaštva, dok oko 268 hiljada koristi novčanu socijalnu pomoć. Pozivajući se na Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade Srbije, RTV navodi da se, prema grubim procenama, u našoj zemlji godišnje baci oko 250 hiljada tona hrane, što će reći da dok jedni previše bacaju, drugi nemaju novca za osnovne životne potrebe, a to je pola miliona ljudi.
Pored novčane socijalne pomoći, prema podacima Crvenog krsta Srbije, kroz program narodne kuhinje pripremaju se obroci za 35.300 korisnika u 77 mesta u Srbiji.
Iako se svakog meseca putem Banke hrane prikupi više od 75 tona samo voća i povrća, koje dobije devet hiljada ljudi, pomoć dobrih ljudi i entuzijasta očigledno nije dovoljna.
Još pre dve godine je evropska agencija za statistiku „Eurostat“ pokazala da u Srbiji 20 odsto najbogatijih ima na raspolaganju devet puta više novca od 20 odsto najsiromašnijih, i po tom pokazatelju je nejednakost u Srbiji izraženija nego u bilo kojoj članici EU, gde je prosek 5,2 puta.
Od zemalja obuhvaćenih izveštajem Srbija ima najveću nejednakost po raspoloživom prihodu, odnosno prihodu umanjenom za poreze i slična davanja koji se može trošiti ili štedeti, a sledi Turska s razlikom od 8,7 puta, dok je u EU situacija najnepovoljnija u Rumuniji, gde je ovaj odnos 8,3.
Izvesna razlika u primanjima smatra se pozitivnom, kao podsticaj za rad, inovacije i usavršavanje, ali se veliki raspon povezuje i sa siromaštvom, socijalnom isključenošću, i kriminalom, navodi se u izveštaju „Eurostata“.
Prema jednom drugom izveštaju pomenute agencije, Srbija je pri samom dnu u Evropi i po neto srednjem prihodu punoletnog stanovništva, s godišnjim prihodom od 2.591 evra, od čega niži prihod ima samo Rumunija – 2.410, dok je evropski prosek 16.580 evra. Doduše, ovi podaci su od pre dve godine i ne obuhvataju novije, naročito najavljeno povećanje plata, kada bi one trebalo da pređu prosek od 500 evra, mada je pitanje u kojoj meri će i to uticati na smanjenje siromaštva.

… I PREKARNO SIROMAŠTVO Siromaštvo je u Srbiji definisano kao višedimenzionalni fenomen koji, pored nedovoljnih prihoda za zadovoljenje životnih potreba, podrazumeva i nemogućnost zapošljavanja, neodgovarajuće stambene uslove i neadekvatan pristup socijalnoj zaštiti, zdravstvenim, obrazovnim i komunalnim uslugama. U ostale ključne aspekte siromaštva ubrojeni su i neostvarivanje prava na zdravu životnu sredinu i prirodna bogatstva, pre svega na čistu vodu i vazduh.
U Srbiji se ono meri kao apsolutno i relativno siromaštvo. Apsolutno siromašni ne mogu da zadovolje bazične potrebe, dok relativno siromašni ne mogu da ostvare životni standard koji je odgovarajući u odnosu na društvo u kome žive. Relativno siromaštvo predstavlja i prag rizika siromaštva. Taj prag je u Srbiji niži nego u bilo kojoj članici Evropske unije, izuzev u Rumuniji. Onih 1,8 miliona stanovnika Srbije koji se nalaze u riziku od siromaštva čine 25,5 odsto populacije.
Dakle, da bi ljudi imali kakav-takav standard i zadovoljavali svoje potrebe, neophodno je da rade, a podaci te vrste su zabrinjavajući. Prema podacima Grupe za razvojnu inicijativu „SeKons“, u čitavoj Evropi raste siromaštvo zaposlenih, dok je u Srbiji prekarna stopa siromaštva zaposlenih 10 odsto. To su oni koji su zaposleni na kratkoročnim poslovima, što je više nego u bilo kojoj državi Evropske unije.
Prema objašnjenju Republičkog zavoda za statistiku, stopa rizika od siromaštva predstavlja procenat osoba kod kojih je prihod manji od 60 odsto nacionalnog prihoda, a taj prag je, kako je svojevremeno rekla Nataša Mijakovac iz RZS za TV N1, u 2017. godini iznosio 15.600 dinara za jednočlano domaćinstvo.
Nekako baš uoči iznetog uznemirujućeg podatka da se skoro dva miliona ljudi u Srbiji nalazi u riziku siromaštva, RZS je predočio podatak da je stopa rizika od siromaštva u Srbiji u 2018. iznosila 24,3 odsto i da je niža za 1,4 odsto u odnosu na 2017. godinu.
Stopa rizika od siromaštva i socijalne isključivosti koja pokazuje da su ta lica izrazito materijalno uskraćena prošle godine iznosila je 34,3 odsto i bila je niža za 2,4 odsto u odnosu na 2017. godinu.
Posmatrano prema starosti, lica od 18 do 24 godine najviše su bila izložena riziku od siromaštva – 29,1 odsto, kao i lica mlađa od 18 godina – 28,8 odsto. Najizloženija riziku od siromaštva su lica s 18 godina starosti koja su nezaposlena – 49 odsto. RZS nije izneo koliki je sada prag u novčanom iznosu.
S druge strane, UNICEF je krajem prošle godine izneo podatak da deca u Srbiji čine samo 17 odsto stanovništva, a da 10 odsto od tog procenta živi u potpunom siromaštvu.

TRANZICIJA I PRIVATIZACIJE GORE OD SANKCIJA Baš zato što nekada nije tako bilo, ljudi i danas žale za vremenom socijalizma, jedinim društvom u kome ste, navodno, mogli biti čovek. Ni tada se nije bogzna kako živelo i mnogi su mislili da će s promenom sistema imati dve-tri i više hiljada evra platu. Nažalost, mnogi od njih su umrli u siromaštvu. Došle su godine krize, rata sankcija i – privatizacije.
Ovo poslednje možda je i najvažniji uzrok današnjeg siromaštva. Tranzicija iz jednog sistema u drugi preko privatizacije, poput maltene prvobitne akumulacije kapitala, umesto da pospeši privredu i ojača standard stanovništva, mnoge je ostavila bez posla i dovela do društvenih kazana.
Ekonomski i socijalni rezultati privatizacije društvenog kapitala u Srbiji od 1989. godine pokazuju da ona nije doprinela povećanju efikasnosti privređivanja, ni većine privatizovanih preduzeća, ni nacionalne ekonomije u celini, tvrdi Marija Obradović, saradnica Instituta za noviju istoriju Srbije u Beogradu, u svom tekstu „Privatizacija u ogledalu“, objavljenom u listu „Mond diplomatik“ na srpskom.
Većina privatizovanih društvenih preduzeća završili su u stečaju ili likvidaciji. Privreda Srbije nikada nije dostigla nivo nacionalnog dohotka iz 1989. godine, a zaduženost zemlje, čiji je javni dug krajem 2018. iznosio 24,11 milijardi evra, tj. 56,2 odsto BDP-a, znatno je veća od međunarodnog duga SFRJ.
Osnovna socijalna posledica privatizacije u Srbiji bila je pauperizacija radničke klase, porast siromaštva, uz istovremeno enormno bogaćenje klijentelističkih društvenih grupa. Prema podacima Narodne banke Srbije, u bankama u Srbiji 378 deviznih štediša raspolaže s 450 miliona evra, dok je prosečna plata oko 400 evra, a više od 350.000 zaposlenih radi za minimalnu cenu rada koja iznosi 1,3 evra po satu. U Srbiji danas živi pola miliona ljudi ispod nivoa apsolutnog siromaštva, s 12.045 dinara mesečno, dok je 64 odsto građana subjektivno siromašno, tj. smatra da im primanja ne pokrivaju minimalne životne potrebe.
Privatizacija društvenog kapitala u Srbiji podržana je od strane međunarodnih institucija finansijskog kapitala, kao što su Svetska banka i Međunarodni monetarni fond. Svetska banka se čak uključila u restrukturiranje brojnih značajnih društvenih preduzeća u postupku privatizacije.
Biće da tu ima i neke geopolitike siromaštva, ili kako kažu neki teoretičari – planskog stvaranja i održavanja regionalnih i kontinentalnih zona bogatstva i siromaštva. A cilj je da bogati sačuvaju svoju privilegovanu poziciju moći.
Osiromašenom narodu ostaju gorki vicevi i anegdote, poput one o kontroli u gradskom prevozu. Nažalost, teško da će za duži vremenski period biti drugačije.