BELA KNJIGA

Da li će srpski oporavak biti moguć? Da li su uveliko načeti nacionalni resursi dovedeni do tačke sunovrata bez povratka“?
Paradoksalno, ali navedena pitanja se izgovaraju – javno i brižno – istovremeno dok se samosvesti Srba predočava podsetnik o veličanstvenim identitetskim potvrdama i nacionalnoj utemeljenosti, o izuzetnosti u dugom istorijskom i duhovnom trajanju. Ovogodišnje slavljenje osam vekova autokefalnosti Srpske crkve ne podseća samo na impozantno trajanje samostalnosti SPC već i na dugi niz vekova čija su baština snažna nacionalna samobitnost, očuvanje vere, državnosti, jezika i kulture.
Govoreći o dragocenom nasleđu, kao da istovremeno odgovara i na strepnje govornika citiranog na početku teksta, patrijarh srpski gospodin Irinej kaže: „Neće Gospod dopustiti da nestanemo sa lica zemlje. Sve što nam treba – dao nam je. Mi smo blagosloveni narod i naša kultura i istorija imaju čvrste temelje koji se ne menjaju od danas do sutra.“
Srpski patrijarh je ovo izgovorio 28.septembra, pred hiljadama okupljenih vernika u crnogorskom manastiru Presvete Bogorodice u Grbaljskoj Podlastvi. Upozorenje o mogućem nacionalnom „sunovratu bez povratka“ izrekao je pak Srđa Trifković na tribini Mašinskog fakulteta, 26. septembra, a neposredno pre ovih događaja, u govoru održanom na Vukovom saboru u Tršiću, 15. septembra, Emir Kusturica je poručio: „Još uvek nismo poraženi. Neverovatno je da smo mi uz Ruse, preostali deo hrišćanske kulture koji nije ubačen u centrifuge atlantizma i koliko-toliko smo ostali svoji. Koliko dugo još? Zavisi od toga da li ćemo ili nećemo priznati Kosovo.“
Naglašavamo pomenute različite datume i povode, međusobno veoma udaljene govornice s kojih su nastupili pomenuti eminentni besednici, nastojeći da predočimo činjenicu koja je možda više neobična nego što je podrazumevajuća: svi oni govore kao da ih je okupila tematska usaglašenost jednog okruglog stola sazvanog od istog organizatora! Zbog ove neobične podudarnosti, moguće je dalje ukrštati i nadovezivati misli i poruke iz izlaganja izuzetnih govornika, delovaće kao da je reč o dijalogu, da sami oni nastoje da razgovaraju, da usklade argumentaciju u ovom aktuelnom diskusionom višeglasju.
„Još nas nisu do kraja lišili svojstava i, što je najvažnije, nismo izgubili ideju da su naša crkva i vera, te naša kultura magnetne sile opstanka i naše budućnosti, a verovanje u večnost duše vrata slobode“, kazao je pred Vukovom kućom u Tršiću Emir Kusturica.
Uoči odlaska u Crnu Goru „odgovorio“ mu je patrijarh Irinej: „U osam vekova, koje sada sagledavamo, bilo je i uspona i padova, pobeda i poraza, tuge velike i radosti velike i, evo, Bog je dao i nama da u slavu našeg nebeskog zastupnika Svetog Save kažemo da smo sačuvali njegovu i našu veru hrišćansku, pravoslavnu, jezik, nacionalni duh, kulturu i državu i da se s tom verom i danas i sada suočavamo sa svim teškoćama i iskušenjima koja u životu neminovno slede.“
Treći ovde pomenuti (sa)govornik Srđa Trifković diskusiji dodaje još jednu dimenziju: „Da se gubitak Kosova i Metohije ne sme prihvatiti – ne samo nepovratan nego ni kao privremen – smatram aksiomatskim preduslovom srpskog opstanka. Smatram, međutim, da ni sve druge granice, arbitrarno povučene preko srpskih zemalja od 1945. do danas, ne treba da budu tretirane kao legitimne i trajne, a da trenutni gubitak teritorija i srpskog življa u njima ne sme da bude prihvatan kao nepovratan.“
Da li se sadržaj upravo navedenih fragmenata govora o aktuelnom registru srpskih nacionalnih pitanja, može razumeti kao podsticaj, ali i kao potvrda da je započeo proces neformalnog okupljanja redakcije i imenovanja eminentnog autorskog tima koji će sačiniti novu, zahtevima vremena nadahnutu, srpsku Belu knjigu o opstanku? Uočavamo li da je velika nacionalna diskusiona tribina podstaknuta novom energijom? Zbog čega uopšte pominjemo Belu knjigu, odnosno dokument koji o određenoj temi stvaraju eksperti, ili posebno kompetentni pojedinci, s naumom da on „služi kao pomoć ljudima prilikom donošenja odluka“? (Upamćeni su kod nas slični, ne i stvarno uticajni poduhvati ove vrste.) Uz ponovljene poruke pomenutih govornika, podsticaj ovakvom zaključivanju daju i skorašnji događaji u okrilju akademske zajednice u Beogradu. Nagoveštena je naime izvesnost stvaranja argumentovane naučne platforme koja će, poput kakve bele knjige, u javnom prostoru postati koristan orijentir i za političko odlučivanje, i za razumevanje aktuelnih društvenih i geopolitičkih prilika. Reč je o činjenici da je, s prvim danima ovogodišnje jeseni, publici vrata otvorila tematski u rečenom smislu precizno fokusirana kultna prestonička diskusiona tribina beogradskog Mašinskog fakulteta. Čini se da će upravo na legendarnom Mašincu narednih meseci biti ispisan rukopis za knjigu koju pominjemo!
Organizatori prvog ciklusa razgovora pod nazivom „Reintegracija ili razgraničenje. Razgovori o budućnosti Kosova i Metohije“ bili su jasni u najavi: Procenjujući štetnost izostanka opšte saglasnosti svih delova srpskog društva u pogledu optimalnog rešenja za budućnost južne srpske pokrajine, smatramo da je dužnost srpske akademske zajednice da ponudi svoj prilog rešenju ovog životno važnog pitanja. Zaključujemo: univerzitetska elita, pozivajući i druge aktere javnog života, upravo je pokrenula rad na tekstu nove nacionalne bele knjige. Sadržaj između njenih korica biće posvećen razmatranju najvažnijeg od svih aktuelnih pitanja državnog, političkog i društvenog života srpskog naroda. Naslov prvog toma je poznat – „Reintegracija ili razgraničenje“. Imena (četrdeset) najavljenih učesnika ovih razgovora pod krovom neupitne simbolike (Mašinac je slavu stekao kao mesto na kojem se posebna pažnja poklanja srpskom stanovištu, a javno ponekad razmatraju i ideološki „zabranjeni“ sadržaji) obećavaju izuzetan autorski tim buduće knjige.
Na prvom naučnostručnom „redakcijskom sastanku“ u Svečanoj sali Mašinskog fakulteta, pored Srđe Trifkovića, govorili su Bogoljub Šijaković i Časlav Koprivica.
Kao paradigmatičnu poruku ovog, kako je naglašeno „prvog u nizu“ razgovora, navodimo sržnu opasku Časlava Koprivice:
„Pretpostavka nas koji smo za reintegraciju Kosova i Metohije – jer to je smisao zamrznutog konflikta, a ne da Stara Srbija vječno ostane u rukama uzurpatora – i pretpostavka onih koji su za ’razgraničenje’, jeste da je srpski narod jedna realnost, a ne puka ustavna fikcija, ili relikt tradicijske inercije. (…) Oni (koji su za razgraničenje), naravno, vole svoj narod, ali pokušavaju da prečicom riješe kvadraturu kruga – kruga koji je neko drugi nacrtao, tutnuvši im pri tome u ruke svoj lenjir i svoj šestar, tj. svoja mjerila i svoja sredstva. A oni, veselnici, pokušavaju da nadlukave najbolje učenike Najlukavijega.“
Uz uverenje da će se Srbi od pomenutog Najlukavijega odbraniti ne samo sadržajem između korica jedne imaginarne knjige u nastajanju, navedimo i kategoričan optimistički komentar autora čija se sumorna pitanja pominju na početku ovog osvrta: „… Pokojni Igor Šafarevič u Moskvi, u zimu košmarne 1996. godine, odgovara na pitanje kakve su šanse za oporavak Rusije posle jeljcinovskog sunovrata? ’Kao matematičar koji barata egzaktnim veličinama, ja ne mogu da vam ponudim racionalno zamisliv model oporavka Rusije; ali kao pravoslavni hrišćanin koji veruje u blagotvorno dejstva Duha svetoga, znam da je oporavak moguć, dakle da predstoji – i da je neizbežan’.“