Zašto je smenjen Aleksandar Ranković?

Titove prevare 2.deo

Piše Dr Borisav Jović

Tito je u najvećoj tajnosti celokupnu dokumentaciju o zločinima u Jasenovcu prebacio u Vatikan na čuvanje

Smenjivanje Aleksandra Rankovića, potpredsednika SFRJ i dugo godina najbližeg Titovog saradnika, obilovalo je upotrebom, od strane Josipa Broza, brojnih laži i političkih prevara. U javnosti su decenijama postojale zablude i dezinformacije zašto je Ranković smenjen. Jedina informacija koja je bila jasno izrečena, a pokazalo se da je bila lažna, jeste da je Ranković prisluškivao Tita i da ga je špijunirao sa ciljem da preuzme vlast. Održana je sednica CK SKJ 1966. na Brionima (takozvana Brionska sednica) na kojoj je Ranković optužen, proglašen krivim za delo za koje bi mogao biti kažnjen najstrožom kaznom, ali ga je humani Josip Broz abolirao i držao u doživotnom progonstvu, odvojenog od sveta u njegovoj vili na obali Jadranskog mora u Dubrovniku.

ORGANIZOVANA FARSA S KARDELJEM Početkom šezdesetih godina prošloga veka vlast KPJ bila je učvršćena. Ustavom je bila završena prva faza ostvarivanja zadataka zarad kojih je Tito i došao na čelo države. Stvaranjem šest nacionalnih republika stvorena je osnova za dalji rad na njihovom postupnom osamostaljivanju, jačanjem njihovih nadležnosti dok ne budu osposobljene da se otcepe od Jugoslavije. Tito je demagoški govorio da su granice između republika samo formalne administrativne linije, a da moramo jačati Jugoslaviju kao zajedničku državu svih ravnopravnih naroda i narodnosti. Međutim, u realnosti, moralo se odlučiti da li će se tako i raditi, ili će se odlučivanje o pojedinim pitanjima postupno prenositi na republike. Oni koji su razumeli problem znali su da bi ova druga opcija mogla voditi pretvaranju republika u države, i likvidiranju Jugoslavije.
O tom pitanju nastali su sporovi u najužem državnom rukovodstvu između Rankovića i Edvarda Kardelja, upravo između onih koji su znali odluke Drezdenskog kongresa, i da je došao trenutak u kome će se videti da li se KPJ oslobodila toga ili će ih se dosledno pridržavati.
Tito je, naizgled, bio na strani Rankovića, dakle za jačanje Jugoslavije. I krenuo je u neviđenu prevaru, računajući na slugeranski karakter srpskog vođstva.
Prvo je razgovarao sa slovenačkim vođstvom da, pošto ne može da postigne jedinstvo u rukovodstvu, Slovenci povuku Kardelja i imenuju nekog drugog. Oni su to kategorički, jedinstveno odbili i zapretili da će se Slovenija odvojiti od Jugoslavije ako Tito bude na tome insistirao. U međuvremenu, Slovence je podržao i Vladimir Bakarić, predsednik Hrvatske.
U takvoj, očito insceniranoj situaciji koja, navodno, može onesposobiti i samog Tita koji bez jedinstva u rukovodstvu ne može uspešno da vodi državu, Tito se obratio rukovodstvu Srbije. Njima je još dodao nove okolnosti, da je počeo da gubi poverenje u Rankovića jer ima indicija da ga on špijunira, da ga Ranković lično prisluškuje i da ima nameru da preuzme vlast, što će se detaljno istražiti i o čemu će biti posebno obavešteni.
Teško je poverovati da su Srbi bili toliko neuki da nisu mogli da razumeju da se ne radi samo o kadrovskom pitanju nego o ključnoj odluci o jačanju ili o nestanku Jugoslavije. Neverovatno je da su mogli poverovati Titu da pokušaj smenjivanja Kardelja nije bio organizovana farsa kojom su ga doveli do jedine opcije da spas traži kod Srba. U razgovoru s Titom učestvovali su najodgovorniji srpski političari, Petar Stambolić, Dobrivoje Radosavljević, Milentije Popović…

SRPSKA SAGLASNOST Srbi su, nasuprot Slovencima u pogledu Edvarda Kardelja, Titu dali podršku i saglasnost da smeni Rankovića, i još su pridodali da ga je trebalo i ranije smeniti jer je on veliki nacionalista i šovinista.
Tito je obavio posao kad je dobio srpsku saglasnost za smenjivanje Rankovića. Mogao je da započne pripremu plenuma na kome će to realizovati. Ali Tito je želeo da se izbegne rasprava o državnoj orijentaciji koja je bila predmet neslaganja Kardelja i Rankovića, jer je to veoma osetljivo pitanje a po njegovom mišljenju dovoljno je već usaglašeno, pa je načinio još jedan politički potez i ceo slučaj je pretvorio u problem prisluškivanja. Na Brionskom plenumu će, od neslaganja o nacionalnoj orijentaciji u državnom vrhu o čemu bi stvarno trebalo razgovarati, predmet rasprave biti smena Aleksandra Rankovića zbog navodnog prisluškivanja.
Možda je sve odatle i počelo, a svako ko je bio blizak Titu i Rankoviću nije mogao ni da pomisli da bi Ranković tako nešto radio. Samo su Tito i njegova supruga Jovanka bili uporni u tvrdnji da Ranković radi Titu o glavi i da ga prisluškuje i špijunira. Jovan Veselinov je ocenio da je sve to izmislila „ona seljačka popišulja“.

DOKUMENTACIJA O JASENOVCU Međutim, postojalo je nešto u njihovim glavama što drugi nisu znali, a nije bilo pogodno da im se kaže. A što je zaista uplašilo Tita, koji se poverio jedino Jovanki.
Tito je, bez znanja Rankovića, verovatno uz pomoć Steve Krajačića, u najvećoj tajnosti celokupnu dokumentaciju o zločinima u Jasenovcu prebacio u Vatikan na čuvanje. Valjda na čuvanje od naše javnosti. Ranković je to sasvim slučajno saznao od našeg ambasadora pri Svetoj stolici i pitao Tita kako je to učinjeno bez njegovog znanja. Tito je zgranulo kako je Ranković to mogao da otkrije i zaključio da sigurno ima paralelnu obaveštajnu službu koja ga špijunira s namerom da ga diskredituje i ukloni s vlasti. Taj crv u Titovoj glavi izazvao je svu erupciju koja je prethodila smenjivanju Rankovića, a da nikada nije rečena prava stvar – skrivanje dokumenata o Jasenovcu i Titovo ubeđenje da Ranković to nikako ne bi mogao da sazna da nema paralelnu tajnu službu za koju Tito ne zna. Smenjivanje Rankovića bilo mu je najsigurnije rešenje.

UPOTREBA SARADNIKA Aleksandar Ranković je bio iskreni i verni Titov saradnik.
Pa hajde sada da se zapitamo:
Da li je Tito i ovoga puta izbacio iz vlasti jednog od najznačajnijih srpskih funkcionera, bez ikakvog opravdanog i zasnovanog razloga? Jeste.
Da li je lukavo, kroz formu rešavanja problema nesloge u rukovodstvu, dobio formalnu saglasnost za stratešku orijentaciju za postepeno slabljenje Jugoslavije i jačanje republika, o čemu bi mogao da odluči kongres partije, a ne on sam jednom običnom političkom mahinacijom ili manipulacijom? Jeste.
Da li je srpsko rukovodstvo postupilo kao slugeranjsko i podaničko i još više umanjilo, ionako marginalizovano, učešće Srbije u vršenju vlasti? Jeste.
Nije ovo bio ni jedini ni prvi ni poslednji put da Tito na ovakav ili sličan način sprovodi svoje namere ka ciljevima koje je sebi postavio, i da svoje verne saradnike, dok hoće, koristi kako mu je volja, a kad neće, ratosilja ih se na najgrublji način, bar kad je Srbija u pitanju.

USTAV SFRJ IZ 1974. GODINE U jednom razgovoru sa Stevom Krajačićem, nešto pre početka rada na izradi Ustava iz 1974, Tito je rekao da je dao nalog Edvardu Kardelju da se u novom ustavu obezbedi da Hrvatska može da se izdvoji iz Jugoslavije s teritorijama na kojima žive Srbi.
Takođe, da on smatra da će se to najlakše omogućiti ako se pravo naroda na samoopredeljenje zameni pravom republika na otcepljenje.
Da bi takav zadatak ostvario, Kardelju je trebalo dati mogućnost da on piše ustav iako je za to bila nadležna Ustavna komisija određena od Savezne skupštine, čiji Kardelj nije bio ni član. Kao i obično, i ovoga puta Tito se nije držao zakona „ko pijan plota“, dezavuisao je odluku Savezne skupštine i formiranjem posebne radne grupe poverio je Kardelju da sprovede njegov nalog da napiše tekst ustava pa da ga Ustavna komisija pogleda i predloži Saveznoj skupštini.
Tito je, dakle, bio svestan da će posle donošenja Ustava 1974. doći do raspada Jugoslavije i da je u interesu Hrvatske bilo neophodno pogaziti pravo naroda na samoopredeljenje. Teško bi bilo pretpostaviti da nije bio svestan da će to izazvati međunacionalne sukobe i građanski rat.
Kardelj je taj zadatak ostvario na specifičan način, tako da ga je na prvo čitanje Ustava bilo teško i primetiti. To je bio veoma opširan i konfuzan tekst, koji se površnom čitaocu na prvi pogled mogao činiti normalnim i da sadrži sve što je potrebno da zemlja normalno funkcioniše, pogotovo imajući u vidu da ga je radio čovek koji je u toj sferi još od stvaranja nove Jugoslavije i da je to činio uz Titov nadzor i znanje. Međutim, to je bio način da se onemogući lako otkrivanje namere da se republikama omogući secesija bez posledica.
Bile su u Ustavu napisane sve deklarativne norme o tome da se Ustav SFRJ mora dosledno poštovati, da eventualne odluke i druge akte suprotne Ustavu utvrđuje Ustavni sud Jugoslavije i da je njihov donosilac dužan da ih poništi i da ih ne primenjuje. Međutim, očigledno s namerom, nije bilo napisano kakve mere organi federacije mogu da preduzimaju protiv onih koji ne žele da poštuju odluke Ustavnog suda. Ispalo je da nemaju nikakva prava u tom pogledu, nego da je to stvar volje prekršilaca Ustava.

POGUBNA PRAVNA PRAZNINA Slovenija i Hrvatska donele su odluke da se na njihovim teritorijama više neće primenjivati savezni zakoni i da se federaciji više neće uplaćivati zakonom utvrđeni doprinos za savezni budžet, što je praktično značilo ne samo grubo kršenje Ustava nego i otcepljenje. Jugoslavija je imala vojnu silu da to spreči, ali nije imala ustavno pravo da to učini. Tito i Kardelj su tako jednom pravnom prazninom – da se, na jednoj strani, Ustav mora poštovati, a da se na drugoj strani ne predvidi da se prekršilac može na to prisiliti – stvorili ustavnu mogućnost republikama da se otcepe bez sankcija. Svaka intervencija organa federacije bila bi neustavna.
Ustav je napisan za separatiste, za razbijanje Jugoslavije. Još je u njemu napisano i da se ne može menjati bez saglasnosti svih republika i pokrajina, a zna se da je to napisano kako bi separatističke republike onemogućile njegovu izmenu ili dopunu kojom bi im se sprečilo otcepljenje.
Mnogi koji su gledali u Tita s velikim poverenjem da radi na očuvanju i jačanju Jugoslavije, kad vide šta se dogodilo, i kad čuju kakva je stvarno bila njegova uloga, ne mogu da poveruju. Radije žele da ostanu u zabludi. Svako ima pravo na svoje mišljenje, ali ovde se ne radi o mišljenju nego o nepobitnim istorijskim činjenicama.
Prevara je bila velika, da veća nije mogla biti.

ZAŠTO SRBIJA NIJE SPREČILA DONOŠENJE USTAVA 1974? Ovo se pitanje neprestano postavlja još od 1974, i još niko na njega nije dao pouzdan odgovor. Pošto nije dat zvanični odgovor srpskog rukovodstva, koje je jedino za to bilo merodavno, a javnost je očekivala da će Srbija staviti veto, usled posledica koje predloženi Ustav ima na ceo srpski narod, nastala su različita tumačenja i pretpostavke koje bi mogle biti verovatne.
Moja je ocena da su Srbi popustili pod pritiskom Josipa Broza, imajući za sobom višedecenijsko iskustvo da nikada nije moglo biti drugačije nego što on kaže, a da se u slučaju opiranja sve završavalo kadrovskim smenama s novim rukovodstvom koje će prihvatiti Titove naloge i stavove.
Smatram da su takve ocene zasnovane, jer je Tito svojim načinom vladanja uneo u ponašanje ljudi obavezu automatskog podržavanja njegovih stavova. Generacije funkcionera su odživele vek svoga rada i postizale uspehe na takvom poluživotu.
Međutim, u životu postoje situacije kada se ni po koju cenu ne može i ne sme tako postupiti, pa ni po cenu političkih posledica. Srpsko rukovodstvo ostaje odgovorno pred istorijom što o predlogu ustava SFRJ 1974. nije zauzelo stav koji nameću interesi Srbije i srpskog naroda. Što nisu stavili veto na njegovo usvajanje. Ono je moralo znati, i znalo je, da taj predlog ustava predstavlja kraj Jugoslavije i tragediju za srpski narod. A ne samo da su ga bez reči usvojili nego ni do danas zaprepašćenoj javnosti nisu objasnili razloge takvog svog postupka.
Neophodno je da ovde kažemo nekoliko reči o ulozi Tita u ovakvom postupanju srpskog rukovodstva. On je bio velemajstor da sve aranžira tako da se njegova uloga ne vidi, a da se odluke donesu kako on želi. Strah svakoga ko bi mu se suprotstavio, i gubitak ne samo položaja i prihoda za porodicu, možda čak slobode pa i života, samo je jedna strana medalje. Stvaranje društvene atmosfere koja vezuje ljude da ne budu u stanju da slobodno misle a da ne dožive opštedruštvenu satanizaciju, bio je način da i za najopravdaniji stav izgube podršku i dožive opštu kritiku. To je škola koju treba učiti. Zar nije Srbija, kao i ceo srpski narod, proglašena krivom za raspad Jugoslavije i za građanski rat bez ikakvih ozbiljnih argumenata, nego na osnovu halabuke svetske propagande onih koji su to stvarno učinili?
Situacija koju je Tito stvorio pred odlučivanje o Ustavu bila je sledeća. Slovenija i Hrvatska žele otcepljenje i njima takav ustav odgovara. Makedoniji se nudi priznavanje postojanja makedonske nacije, što su mnogi na strani osporavali, kao i priznavanje samostalne države, odmah članice Ujedinjenih nacija. Muslimanima se nudi država priznata od Evrope i članica OUN, kao i Crnoj Gori. Ako stavi veto, Srbija svojim „velikosrpskim nacionalizmom“ to hoće da im onemogući i želi da izazove ne samo političke međunacionalne konflikte nego i sukobe, ometajući donošenje ustava s kojim se sve druge republike slažu.
U višegodišnjoj političkoj praksi u Jugoslaviji, sve do tada, Srbija je uvek imala stav da je za Srbiju dobro ono što je za sve ostale u Jugoslaviji dobro. Zato bi za političku javnost bilo nerazumno da tadašnje srpsko rukovodstvo pravi ovakav politički problem.
Titu ne bi bilo teško da se s njim obračuna, ako bi bilo potrebno.
Ako je bez ijedne reči Tito već stvorio napred opisanu atmosferu, ne bi mu nimalo bilo teško da učini i korak dalje i da smeni to srpsko rukovodstvo i dovede drugo koje će ga slušati.
To je formula. Nema sumnje da bi tako i postupio. Ali istorijski trenutak je morao da se poštuje, Srbi nisu smeli da pokleknu. Ćutke su žrtvovali interese svoga naroda i budućnost svoje države, čuvajući svoje političke pozicije…
A Tito je lukavim mahinacijama ostvario najvažniji deo zadatka koji je vodio ka rasturanju Jugoslavije.
Kraj