USPEH

Dogodilo nam se nešto posebno: iznenada, baš kao što lepe stvari umeju nenajavljene u život da dođu, Srbija je minulog ponedeljka dobila potvrdu da je međunarodna zajednica, odnosno zapadnoevropski komonvelt, uvažava, i da s njom ima ozbiljne planove. Ne brzajmo sa zaključcima, ne znači to da je u zapadnoj Evropi nagovešten nekakav domino efekat povlačenja priznanja Kosova, posle recimo iznenadnog Makronovog velikog gesta u tom pravcu, ili pak da je obećano da neće biti saplitanja oko dovršenja izgradnje infrastrukture gasnog „Turskog toka“. Podsticaj Srbiji nije ni nalik pomenutim mogućnostima, već je u pitanju iznenađenje s neočekivane strane, od Evropske asocijacije organizatora prajdova! Ova asocijacija upitnih rodnih identiteta potvrdila je naime svoju čvrstu veru da je srpsko društvo emancipovano, dakle kadro da organizuje tanderbal za 200.000 LGBT pripadnika sa svih strana sveta (statistika beleži primere okupljanja i po pola miliona, kao što je bilo ove godine u Beču, ili čak 2,5 miliona, koliko ih se okupilo u Madridu 2007). U slučaju Beograda, išlo je munjevito – kandidatura, agitacija, prihvatanje kandidata. Dogodilo se to na godišnjoj konferenciji pomenute asocijacije (EPOA) na kojoj je Beograd prajd osvojio titulu grada domaćina i organizatora evropske manifestacije Euro prajd 2022. godine, trijumfujući nad kandidatima poput Barselone, Lisabona, Dablina. Euro prajd, savremeni Vudstok LGBT plemena, dodeljuje se inače gradovima kao domaćinima događaja još od 1992. godine, ali sreća koja je strefila Beograd uvećana je činjenicom da je srpska prestonica centar u kojem će se ovaj događaj prvi put organizovati izvan Evropskog ekonomskog prostora (EEA). Napomena „prvi put“ bez sumnje je važna i znakovita. Ne samo da potvrđuje da je srpska prestonica izuzetak od pravila već upućuje na izvesnost da je Srbija u fokusu interesovanja i ozbiljnog programskog rada verovatno najmanje pomenutog EPOA, a daleko više (i po posledicama značajnije) interesovanja nekih moćnijih, no manje vidljivih udruženja. Kada je reč o zgodicima koji se Srbiji obećavaju sa Zapada, podsetimo da su proteklih meseci ovdašnja nadanja bila usmerena ka drugačijem horizontu, uglavnom vezanom za privredne, sportske, bankarske, kulturno-umetničke aspekte života. Pomenimo neke od brojnih „zamalo-šansi“: najavljivano je da nam dolazi fabrika „Mercedes“, fabrike avio-delova, lokomotiva i brodova, zahtevna visokotehnološka proizvodnja, potom i svetsko dvoransko takmičenje u atletici, Evropsko prvenstvo u fudbalu, moguće organizovanje narednog Mundijala… Umesto jata ovih i ovde nepomenutih rajskih ptica koje su otperjale drugima, Srbija u ovom trenutku ima samo jednog sigurnog vrapca u ruci – Euro prajd!
Mediji su preneli prve suze radosnice. Goran Miletić, direktor za Evropu organizacije „Civil Rights Defenders“, kaže da je „ponosan i zahvalan svim organizacijama za ljudska prava sa Zapadnog Balkana na podršci, kao i Turističkoj organizaciji Srbije, te da očekuje da se Beograd dokaže kao dobar domaćin“. Koliko je prajdovski bingo, premda ponegde dočekan raširenih ruku i zahvalnog srca, obradovao Srbe? Nije tajna da za veliki, nesrazmerno veliki broj građana naše zemlje najavljeni megakarneval predstavlja bačenu rukavicu i izazov. Egzibicionizam i neodmerenost u iskazivanju volje za moć deo su mentalitetskog i psihološkog profila (brojem skromne) transrodne populacije, a komunikaciju ovdašnje većinske populacije s tom grupacijom ne olakšava činjenica da su u uobičajenom vokabularu koji LGBT-ovci koriste, reči ponos, sloboda, prava i ugroženost neodgovarajućom upotrebom obesmišljene do nerazumljivosti. Negodovanje većine za ovdašnji službeni diskurs „nije tema“, pa se u javnom prostoru sada čuju samo reči zadovoljstva zbog „velikog međunarodnog uspeha zemlje“. O dubljim uzrocima i mogućim ozbiljnim posledicama ove „srpske pobede“ nesumnjivo će u našem društvu tek biti uzavrelih sučeljavanja. U ovom broju Pečata tekstovi nekoliko autora govore upravo o tim aspektima – uzrocima i posledicama ne samo našeg trenutnog „uspeha“ već i o širem društvenom, političkom i istorijskom kontekstu LGBT fenomena koji je konceptualni deo globalnog poretka.
„Baš kao što na ekonomskoj strani liberalizam teži da sruši državna politička ograničenja, tako i sa seksualne strane on ima za cilj rastvaranje koncepta prirodne granice, rastvaranje ideje o prirodi koja nije u potpunosti razrešena u društvu i istoriji. Neoliberalni mit o transnacionalnom se ogleda i u sferi seksualnosti, u stalnom medijskom hvaljenju transrodne osobe, one koja je prešla svaku meru i svaku prirodnu granicu, svaki ostatak istorijske tradicije.“ U svom razmatranju „seksualnih lakrdija“ naše epohe, navedene tvrdnje saopštava evropski filozof, Pečatov kolumnista Dijego Fuzaro.
Pomenimo i zanimljivu podudarnost – slučajnost („slučajnosti nema“, zvocaju fatalisti) da je upravo u danu kada je objavljena vest o dobijanju Euro prajda, u Beogradu u Muzeju savremene umetnosti otvorena velika retrospektivna izložba vodeće svetske umetnice performansa Marine Abramović. Izložba „Čistač“ u medijima glavnog toka predstavljena je kao veliki međunarodni dobitak naše zemlje, dobitak koji će tokom nekoliko meseci trajanja postavke u MSU učiniti da Srbija bude „umetnički centar sveta“. Tako je vremenska podudarnost dva događaja koja navodno snažno afirmišu svojevrsni civilizacijski pomak i uopšte promenu političke, ideološke i kulturne matrice naše zemlje kandidovala 21. septembar za mogući praznik – na primer Dan međunarodnih uspeha Srbije. Ovakav predlog za vladajući establišment verovatno nije sporan, i ne bi bio shvaćen kao ironičan. Izvesno je, međutim, da najveći deo domaće javnosti ne misli tako. Štaviše, upravo su pomenuti događaji podstakli žestoke, premda medijski skrajnute, osvrte i kritička odmeravanje tokova i aktuelnog vrednosnog poretka u srpskim krovnim institucijama, u društvu i kulturi. Povodom „Čistača“, besprimernog trošenja novca za taj projekat, neviđene propagande i mistifikacija koje ovaj događaj prate, kritički progovaraju nacionalni autoriteti. Govoreći o vizuelnim i „paraestetskim nesuvislicama“, uz podsećanje da „duhovno rodno mesto ove naopake teorije i prakse nije zapadnoevropski umetnički prostor“, filozof, univerzitetski profesor Sreten Petrović ironično kaže da je poznavaoce umetnosti začudilo što se Marina Abramović, kao „vizuelna umetnica“, nije obratila Narodnom pozorištu za svoju „vizuelnu“ izvedbu. Ovaj kulturolog napominje i da je „kod nas već duže vreme na delu zavera ćutanja pred ovim mnoštvom novotarija koje samozvani ’umetnici’, koristeći prečice, ubrzano proizvode“.
Kao da je prihvatio da u aktuelnim prilikama progovori u ime većinske Srbije, i Dijego Fuzaro poručuje: „Nesrećna je i banalna, a predvidljiva optužba za homofobiju od strane sveštenika političke korektnosti i cenzora navodnih ili stvarnih diskriminacija koje nisu vezane za kapitalistički klasizam.“
Fuzarovom prosuđivanju dodajemo i nedoumicu: kako razumeti činjenicu da se iza oba pomenuta događaja, koja se u odgovarajućem idejnom diskursu ocenjuju kao nacionalni uspesi (u mnjenju većine građana neprihvatljivi!), uočavaju volja, naum i programska agenda jedne ličnosti – premijera Srbije? „U Beograd me vratila Ana Brnabić“, kazala je novinarima uoči otvaranja izložbe Marina Abramović. Iz Evropske asocijacije organizatora prajdova nisu morali nešto slično da ponove, nije bilo sumnje o identitetu za njihovu odluku najzaslužnijeg pojedinca iz Srbije.