Ujedinjeni protiv Trampa

Piše Miloš Vojinović

Ko će biti kandidat Demokratske stranke na izborima za predsednika SAD 2020?

Teško je zamislivo da bilo ko drugi osim Donalda Trampa bude kandidat Republikanske stranke na izborima za predsednika SAD 2020. godine. Tramp je republikancima jedina nada. Nedavanje prilike trenutnom predsedniku da se kandiduje za drugi mandat značilo bi da ni njegova partija ne veruje u njegovu pobedu, što bi, zauzvrat, kandidatu suprotnog tabora dalo neograničenu političku municiju. Samo se jednom u istoriji SAD dogodilo da partija kandiduje nekoga drugog umesto trenutnog predsednika, a da pri tome ne izgubi vlast. Bilo je to davne 1856. godine. Šablon očigledno postoji. Barak Obama je tražio drugu „nominaciju“. Identičnu stvar su pre njega uradili i Džordž V. Buš, Bil Klinton, Džordž H. V. Buš, Ronald Regan, Džimi Karter, Džerald Ford i Ričard Nikson. Prošlo je pola veka od kada se poslednji put dogodilo da trenutni predsednik nije dobio priliku da se po drugi put nadmeće. Te 1968. godine, usled lošeg zdravlja, još lošijeg rejtinga i haotične situacije, kako u Vijetnamu, tako i u unutrašnjoj politici, Lindon Džonson je odlučio da se ne kandiduje. Ne bi trebalo gubiti iz vida činjenicu da je politika demokrata danas ne toliko antirepublikanska, koliko je antitrampovska. Demokratski tabor je ujedinjen u stavu da se Tramp mora zaustaviti i da mu se ne sme dozvoliti da provede još četiri godine u Beloj kući. Takvoj kampanji se teško može suprotstaviti bilo ko osim samog Trampa. Stoga, najvažnije pitanje koje se postavlja jeste ko će biti kandidat Demokratske stranke?

[restrict]

ZAOKRET ULEVO Nekoliko karakteristika obeležava borbu za demokratsku nominaciju. Prva i najuočljivija je da ovom kampanjom apsolutno dominiraju pitanja unutrašnje politike. Osim u slučaju izbijanja sukoba na Bliskom istoku, sva goruća politička pitanja tiču se unutrašnje politike. Tokom dosadašnjih debata potencijalnih demokratskih kandidata diskusija je bila najžešća kada se govorilo o zdravstvenom sistemu, migracijama, porezu i o oružju. Kada je reč o spoljnoj politici SAD, demokrate kritikuju trenutnog predsednika, navodeći da usled njegovih poteza SAD gube ugled i reputaciju, a američka ekonomija svoju konkurentnost, ali spoljna politika nije glavna tema. Jasno je vidljivo da su ovo jedni od onih izbora koji će biti dobijeni ili izgubljeni na pitanjima unutrašnje politike.
Druga važna osobina borbi unutar Demokratske partije jeste da se, posebno u poređenju s prethodnim izborima, politika američkih demokrata snažno okrenula ulevo. Te 2016. Hilari Klinton je osvojila nominaciju. Berni Sanders je tada izgubio, ali njegova ideologija nije. Sanders se 2016. borio za demokratsku nominaciju gotovo kao autsajder, kao neko ko ne pripada vašingtonskoj eliti i čije su ideje ocenjivane kao ideje sa samog kraja političkog spektra. Sanders i dalje nije deo te elite. I danas, kao i pre četiri godine, on insistira da se bori, kako protiv ogromnih korporacija, tako i protiv političke elite koja ne služi nacionalnim interesima. Novo je, i to borba unutar demokrata pokazuje, da je Sanders uspeo da okrene partijsku debatu ka temama koje su njemu bliske – pre svega prema reformi zdravstvenog sistema i rešavanju problema nagomilanih studentskih dugova.
I zaista, posmatraču sa strane deluje da Sanders ima pravo. Veoma skup zdravstveni sistem, kao i nepostojanje osnovnog zdravstvenog osiguranja za sve građane rezultovali su jednom neverovatnom činjenicom. SAD su jedina „razvijena zemlja“ gde prosečni životni vek pada, i to već treću godinu zaredom. Samo u toku prošle godine pet stotina hiljada porodica proglasilo je bankrot zbog nemogućnosti da plati dugove nastale usled skupog lečenja. Školovanje je jednako skupo. Elitni privatni univerziteti koštaju i do četrdeset hiljada dolara po godini. Magazin „Tajm“ je nedavno objavio da se procenjuje da je ukupan studentski dug u SAD jedan i po bilion dolara. Sandersovo višedecenijsko insistiranje na ovim temama, kao i njegov plan uvođenja osnovnog zdravstvenog osiguranja za sve građane SAD, stekli su popularnost koja je primorala i sve ostale kandidate da se o ovim temama izjasne. Tako su, na primer, svi kandidati izašli u javnost sa sopstvenim vizijama reforme zdravstvenog sistema.

ISKUSTVO KANDIDATA Američka demografija se menja, što odgovara demokratama, ali to samo dodatno naglašava značaj unutrašnje politike. Smanjuje se procentualni udeo bele populacije koja nije fakultetski obrazovana – ta društvena grupa je predstavljala stabilan izvor Trampovog biračkog tela. Istovremeno, ovo će biti prvi izbori u SAD gde će procenat nebelačke populacije s pravom glasa preći 30 posto. Udeo Afroamerikanaca, latino populacije i imigranata iz Azije u biračkom telu je veći nego ranije. U svojim nastupima potencijalni kandidati Demokratske stranke počinju povremeno da se obraćaju na španskom jeziku, a sve njihove internet-prezentacije imaju verziju i na ovom jeziku.
Američka politika trenutno pokazuje da ne ostaje uvek svet mlađima. Treća karakteristika ove kampanje jeste iskustvo vodećih kandidata. Nakon predstojećih izbora, SAD će verovatno imati najstarijeg predsednika u svojoj istoriji. Svi favoriti se nalaze u osmoj deceniji svog života. Elizabet Voren ima sedamdeset godina, Donald Tramp sedamdeset i tri, Džo Bajden sedamdeset i šest, a Berni Sanders sedamdeset i osam. Međutim, od svih njih, zapravo samo Bajden ostavlja utisak zaista starog čoveka. Njegovi marketinški savetnici su toga svesni, pa su zato i odlučili da pokažu da su spremni na šalu. Jedan od slogana Bajdenove kampanje je „najbolji dani su pred nama“.
Članovi Demokratske stranke će u narednim mesecima odlučiti kome će pokloniti svoje poverenje. Oni će u svim državama SAD glasati i odabrati Trampovog protivkandidata. Osobine kandidata koji, prema ispitivanjima javnog mnjenja, trenutno uživaju najveće šanse ukazuju na još jednu, četvrtu po redu, specifičnost političkih borbi unutar Demokratske stranke. Osam godina je trajao mandat Baraka Obame. Njegova popularnost je simbolizovala iščekivanje velikih promena, kako u spoljnoj, tako i u unutrašnjoj politici. Tih osam godina je počelo s ogromnim entuzijazmom i završilo se ogromnim šokom. Demokratama je jasno da ne mogu glasačima ponuditi samo povratak na politiku iz ere pre Trampa. Politički sat se ne može prosto naviti unazad. Svi demokratski kandidati se slažu da je status kvo neodrživ i da je zemlji potrebna sveobuhvatna promena. Svi se slažu da je potrebna reforma zdravstvenog sistema. Svi se slažu da je neophodno konačno učiniti nešto o pitanju kontrole oružja. Svi se slažu da je potrebno ponovo ujediniti zemlju i izaći iz perioda velikih političkih polarizacija. A ne slažu se u tome koliko ta promena treba da bude snažna i koliko brza. Tri vodeća kandidata daju tri odgovora na to pitanje.

TREĆI PUT Džon Bajden je kandidat koji najavljuje najumerenije promene. Prema ispitivanjima javnog mnjenja, nekadašnji potpredsednik SAD trenutno uživa poverenje najviše članova partije. Uspeo je da okupi iza sebe velike partijske finansijere i uživa podršku brojnih uticajnih demokrata. Bajdenovo političko iskustvo je gotovo poluvekovno – postao je senator još 1972. Njegov politički kapital leži u njegovom iskustvu i nema sumnje da je najprepoznatljiviji među kandidatima. Međutim, njegovo političko iskustvo je ne samo njegova snaga već i slabost. Bajden je toliko dugo u politici da se često suočava s pitanjem zašto već nije uradio ono što sada obećava da će učiniti. Berni Sanders je kandidat koji obećava najveće promene. Samodeklarisan kao „demokratski socijalista“, Sanders se zalaže za popravljanje prava radnika, za smanjivanje nejednakosti i najavljuje velike poreze za korporacije. Dok se drugi kandidati trude da pokažu da su oduvek ukazivali na trenutne probleme, Sanders zaista govori identične stvari već tri decenije. Kao i tokom prethodnih izbora, on ponovo dobija najviše „malih“ donacija. Za razliku od Bajdena, Sandersa mahom podržavaju ljudi koji doniraju manje od 100 dolara. Ako postoji ideja koja dominira, to je Sandersova ideja „zdravstveno za sve“.
Izgledno je da kandidat Demokratske stranke neće biti ni Bajden ni Sanders, već da će, uprkos komparativnom nedostatku iskustva i reputacije, to biti Elizabet Voren. Vorenovu najčešće opisuju kao „progresivca“. Senatorka iz države Masačusets postala je poznata širom SAD, kada je nakon krize iz 2008. godine nastupila oštro protiv banaka i pojedinaca iz finansijskog sektora. Video-snimci, u kojima ona postavlja teška pitanja moćnim bankarima, pozicionirali su je na političkoj sceni SAD. Liberalno orijentisani politički analitičari imaju mnogo više simpatija za nju nego za Sandersa. Pažljivo uporedno analiziranje Sandersa i Vorenove, njihovih poruka i programskih dokumenata, navodi na zaključak da je u svakom segmentu Vorenova barem za jednu nijansu veći centrista od Sandersa i tako zauzima idealnu poziciju između Bajdena i njega. Za razliku od Bajdena, ona je novo lice koja obećava promene. Istovremeno, ona koristi popularnost Sandersovih ideja. U američkom političkom kontekstu ona predstavlja promenu blažu od Sandersove vizije, što za nemali deo Amerikanaca znači i prihvatljiviju promenu. Meseci pred nama će pokazati ko će na megdan Trampu, ali se čini da treći put koji nudi Vorenova može da okupi oko sebe neophodnu podršku demokrata.

[/restrict]