Пише Др Борисав Јовић
Јосип Броз Тито био је невероватан манипулатор у вођењу политике. Многе његове манипулације окренуле су ток историје, барем наше, и то неповратно и непоправљиво
Током Другог светског рата, у јеку борбе антихитлеровске коалиције против Хитлерове окупације Европе, у Напуљу су се састали премијер Велике Британије Винстон Черчил и Јосип Броз Тито, вођа партизанских јединица у Југославији. Черчил је био веома заинтересован да подржи ослободилачку борбу југословенских партизана како би била олакшана свеукупна победа над фашизмом, а Тито је тражио да му савезници дају веће количине наоружања.
ЧЕРЧИЛОВО ОРУЖЈЕ Да би заузео коначни став према Титовим захтевима, Черчил га је упитао: „Господине команданте, морао бих да будем сигуран, пре него што одлучим да вам дам тражено наоружање, да ви нећете после победе над фашизмом увести комунистички режим у Југославији.“
С тим се ни Стаљин не би сложио, одговорио му је Тито.
Черчил, да би се осигурао, постави Титу допунско питање: „Да ли бисте били спремни да о томе дате данас једну јавну изјаву?“
На то му Тито одговори: „Господине председниче, то за вас не би било добро. Свако би био убеђен да сте ме на то присилили.“
И Черчил одустаде од свог захтева.
Ово је била једна од бројних анегдота из политичког живота Јосипа Броза, а која приближно одговара току стварног догађаја.
Тито је вешто избегао да ишта конкретно обећа Черчилу да би добио тражено наоружање. Вешто га је изманипулисао.
Јосип Броз Тито био је невероватан преварант и манипулатор у вођењу политике. Многе његове манипулације окренуле су ток историје, барем наше, и то неповратно и непоправљиво.
Постоје бројне анегдоте из његовог политичког живота. Горе наведени случај са Черчилом је само уводна илустрација, која говори да предмет његових политичких егзибиција нисмо били само ми. Али предмет и садржај који овде обрађујемо јесу његове политичке махинације чињене овде, оне које су имале судбински утицај на наше животе и на токове наше историје.
Одабрали смо неколико таквих које ће, верујем, за већину читалаца бити занимљиве, а требало би да буду и историјски поучне за будуће генерације.
ДРУГО ЗАСЕДАЊЕ АВНОЈ-а НИЈЕ ИМАЛО КВОРУМ ЗА ОДЛУЧИВАЊЕ Друго заседање АВНОЈ-а одржано је усред рата, 29. новембра 1943. у Јајцу. Сазвано је на брзину и потпуно изненадно, у тренутку жестоких борби и без довољно припреме и демократске оцене предлога одлука које треба донети. То је довело до тога да на заседање нису могли да стигну сви делегати, па се оно нашло у ситуацији да нема кворум за одлучивање, чак и без просте већине од 50 одсто изабраних делегата.
Од укупно 303 изабраних и званично регистрованих делегата, на заседање је стигло 142, што није било довољно за одлучивање. Тито је предложио да се кворум за одлучивање створи тако што ће се делегати из Македоније, њих 42, и са Косова и Санџака, њих 11, који нису били стигли, прогласе присутним. О томе су се изјаснили присутни делегати и подржали Титов предлог.
Непознато је у историји демократије да присутни, који чак и немају кворум за икакво одлучивање, одлуче да су присутни и они који нису стигли на заседање.
За Јосипа Броза све је било могуће, ако су у питању његове идеје и циљеви. На том, Другом заседању АВНОЈ-а донете су историјске одлуке које су, иако су правно биле потпуно дубиозне, наметнуте као легалне и легитимне и као такве су начиниле заокрет у историји Југославије.
Тито се на месец дана пре Другог заседања АВНОЈ-а, на дипломама слушалаца једне војне школе, потписивао као Маршал Југославије, иако је одлука о таквом његовом чину донета тек на поменутом заседању. Без кворума, додуше. За њега је све што је наумио било унапред свршена ствар. По његовом схватању, чак и много касније, до краја његовог живота, револуционарне потребе не бирају начин да буду остварене.
Јосип Броз је у једном ауторском напису 1944, који је пренела светска штампа, изјавио да је на Другом заседању АВНОЈ-а у Јајцу било присутно 240 делегата из свих крајева Југославије. То је била званична изјава новог шефа државе, изјава која је обманула свет да не би био довођен у питање легалитет авнојевских одлука и да би међународно била прихваћена промена власти у Југославији.
Званични подаци који су недавно објављени говоре да стварног кворума није било, да је, према томе, све на чему је био заснован будући правни и политички поредак у Југославији, пре свега нелегалним преузимањем власти, било лажно, али је у стварном животу постало истинито. И то трајно. Тито је на основу поменутих одлука владао скоро пола века, до краја свог живота, а да се питање легалности никада и нигде није постављало.
ОДНОС ПРЕМА СРПСКОМ НАРОДУ Титов основни политички задатак, услед којег је и послат у Србију, био је да се кроз борбу против немачке окупације, стављајући се на чело српског народа као генерални секретар КПЈ, у повољном тренутку дочепа власти без које се не би могли остварити закључци IV конгреса КПЈ одржаног у Дрездену 1928. године.
Основни задаци комуниста Југославије, усвојени на поменутом конгресу, били су:
1. Растурање Југославије на више мањих националних држава.
2. Онемогућити да српски народ, као већински, врши наводну експлоатацију других југословенских народа.
3. Албанцима и Мађарима помоћи да се прикључе својим матичним државама.
Ниједан од ових политичких циљева није био у складу с интересима српског народа. Да га је било ко икада питао за званично мишљење и став нације, добио би негативан одговор.
Поменути политички задаци, које је комунистима поставио IV конгрес КПЈ, никада и нигде нису постављени као циљ ослободилачке борбе, али је Тито дошао да се, уз борбу српских партизана, дочепа власти коју ће потом употребити против интереса српског народа.
Тито је био свестан тога, па у читавом периоду ослободилачке борбе, до завршетка рата, није дозволио да српски народ има било какву институцију која би разматрала предлоге одлука попут оних са Другог заседања АВНОЈ-а, нити је дозволио да оне на било који начин подсећају на одлуке из Дрездена.
Док је свим другим народима не само дозволио него је од њих и захтевао да оснивају своје комунистичке партије и антифашистичка већа, српском народу то је било дозвољено тек кад је рат био завршен, и то тек када је српско национално биће већ било раздробљено на републике.
Док су сви остали могли да на Друго заседање АВНОЈ-а пошаљу своје делегате са мишљењима и ставовима својих нација, српски народ није имао ниједну институцију која би то учинила. Могао је на заседању имати само појединце са личним ставовима. А њих је одредила КПЈ, што значи сам Тито јер другога није било.
Са оваквом дискриминацијом српског народа Тито је започео у току рата, а као што ће се касније видети, било је и још грубљих поступака. И кад је земља добила све уставне институције са јасним демократским правима и република и грађана, морало је бити како Тито каже и кад закон каже другачије и кад већина сматра другачије, поготово када је реч о Србији и српском народу.
(НЕ)РАВНОПРАВНОСТ НАРОДА И НАРОДНОСТИ Српски народ је слепо веровао у декларисану политику равноправности народа и народности, упркос њеном свакодневном нарушавању.
Пошто је Тито дошао у Југославију с једним од главних задатака да умањи права српског народа, било је природно што то није било могуће уз истовремену равноправност. Питање је, само, било које ће методе применити. Тито је био мајстор. Методе су биле разноврсне, комплексне и свеобухватне, а напред наведена је само једна од њих.
Сама чињеница да је он, Јосип Броз, од преузимања власти 1943, иако на нелегалан начин, до краја свога живота сам био и остао на њеном челу, да није дозволио демократску замену, довољно говори о неискрености политике равноправности. Српски народ, иако најбројнији у Југославији, не само да није могао ни за пола века Титовог живота да да шефа државе него је играо потпуно маргиналну улогу у политичком животу уопште. И подржавао Тита као хипнотисан захваљујући његовој вештини владања, која нимало није била демократска.
КОМАДАЊЕ СРПСКОГ КОРПУСА Титова основна замисао била је да се изврши комадање националног бића српског народа, тако да у Југославији не може да делује као целина. Да би то постигао, смислио је да територију Србије, са којом је она 1918. ушла у стварање заједничке државе са Словенцима и Хрватима, укључујући и територије српског народа који се 1918. прикључио Југославији, распарча тако да у самој Србији остане знатно мање Срба од укупног броја, а да се одвојеним деловима у будућим новим националним републикама укину национална и задрже само грађанска права, чиме су делови српског народа претворени у националне мањине без права на самоопредељење. Од српских територија наумио ја да формира три нове републике, на бази нових нација које су живеле у Србији или на српским територијама, као и да део територија на којима су вековима живели Срби остави у Хрватској.
Док су Срби веровали да постоји само јуриш на територије које су под немачком окупацијом, нису ни сањали да је Тито организовао паралелни јуриш на српске територије које ће после рата бити додељене другим републикама. Дао је задатак комунистичким партијама будућих република да оснују партијске организације свуда где сматрају да треба да буду границе са Србијом пошто буде извршена федерализација земље.
Српске територије черупао је како је ко хтео, а нико у Србији није постојао да их брани јер лукави маршал није дозволио да се формира и комунистичка партија српског народа, што је свима осталима дозволио. Хрвати су, на пример, са оснивањем партијских организација догурали до Земуна и до реке Босне, што је после рата, приликом утврђивања граница по закону, изазвало бројне спорове и на једвите јаде је само делимично кориговано.
Ипак, од матичне републике српског народа, Србије, одвојена је територија Македоније, Црне Горе која се била ујединила са Србијом, добар део Босне и Херцеговине и Славоније, Барања, Лика, Банија и Далматинско приморје, где су вековима живели Срби из поражене Аустроугарске монархије, прикључени матици 1918. Српском народу ван Републике Србије одузето је право на самоопредељење што је са његове, Титове стране очекиваног распада Југославије у будућности, значило њихово поновно одвајање од матице којој су се прикључили.
То је, као што се видело, деведесетих година прошлог века изазвало грађански рат у коме су Срби, као мањина, најгоре прошли, а Србија скраћена за трећину српског становништва.
ЦЕЛА ИЗ ТРИ ДЕЛА Сама Србија подељена је савезним уставом на три дела, одређено јој је да има две аутономне покрајине, што ниједној другој републици није наметнуто, него је њима остављено да самостално утврђују своју унутрашњу организацију.
То, наравно, није учињено случајно нити само формално него су права аутономних покрајина повећавана на штету права републике до те мере да су постале чланице федерације представљене директно у Савезној скупштини и у Председништву СФРЈ. Тиме су постале потпуно независне од Републике Србије, у много чему јој супротстављене. Стекле су право да самостално доносе законе и да република нема контролу над њиховом применом, као и да Република Србија не може да доноси уставне промене без њихове сагласности, што је за Србију било нечувено понижење.
Све се то одразило на политички живот у Републици Србији, коју се стално потресали сепаратизам и неравноправност грађана која је за последицу имала бекство српског становништва у ужу Србију.
Српски народ је преварен, изигран тако да свесрдно подржава једну лажну политику равноправности које није било, и која га је скупо коштала.
Формирање Комунистичке партије Србије Тито је дозволио тек после рата, када је обавио посао без икога ко би га ометао.
Показало се већ на овом примеру да је Тито дошао у Србију са основним циљем да се дочепа власти, политичке и војне, коју је задржао доживотно и која му је послужила да оствари идеје оних који су га и послали у Србију, а пре свега одлуке IV конгреса КПЈ о растурању Југославије и о обесправљивању српског народа, али и да створи све неопходне услове да се Албанци осамостале до те мере да могу у погодном тренутку да се одвоје од Србије и Југославије. Тај луксуз им није дозволио Слободан Милошевић, који је уставним променама из 1989. ограничио њихову власт на ниво нормалне аутономије и током наредних десет година зауставио прогон Срба и осталог неалбанског становништва са Косова и Метохије, док њихови ментори нису НАТО бомбардовањем 1999. силом отели ту јужну српску покрајину и створили квазидржаву Косово.
Сада је на реду невиђени политички притисак великих сила Запада на Србију да призна као легално оно што јој је силом, супротно међународном праву, отето.
Крај у следећем броју