Klub bivših

Piše dr Zoran Milivojević

Zašto je nedavni samit G7 u Bijaricu predstavljao paradigmu aktuelnih globalnih odnosa

Sastanak G7 24–26. avgusta u Bijaricu pod francuskim predsedavanjem potvrđuje aktuelno stanje međunarodnih odnosa i u njima, posebno, opšti utisak o odsustvu idejne, interesne i funkcionalne monolitnosti u vodećoj zapadnoj grupaciji, neophodne u pokušaju da se u novom, multipolarnom svetskom poretku obezbedi kontinuitet suprematije zapadnih interesa u svim relevantnim sferama daljeg globalnog društveno-političkog razvoja i međunarodnih odnosa.

JEDINSTVO ILI RAZLIKE U tom smislu, Bijaric je u osnovi kontinuitet prethodnog sastanka G7 prošle godine u Kanadi, koji se okončao neuspehom uz ocene i objašnjenja da je to rezultat isključivo stavova i nastupa predsednika SAD Donalda Trampa koji je tada promovisao novi spoljnopolitički pristup multilateralizmu i strategiji delovanja SAD u tekućim međunarodnim odnosima.
I sada u Bijaricu je dominirao američki predsednik i kao rezultat je proizašlo samo ono sa čime se on saglasio i što odražava interes SAD u ovom trenutku, a kao potvrda političkih realnosti i odnosa snaga u zapadnoj sferi.
Takav ishod je odrazilo usaglašeno kratko zajedničko saopštenje s glavnom porukom o „velikom jedinstvu“ kako bi se otklonile značajne razlike u zapadnoj grupaciji i ne bi ponovio prošlogodišnji kanadski neuspeh.
Bijaric je, generalno, potvrdio da kriza zapadnog neoliberalnog koncepta, kao osnove doskorašnje zapadne suprematije na globalnom planu, traje i dalje, i da se produbljuje.

NAGLASAK NA KINI To najbolje odslikava pomenuto šturo završno saopštenje, usaglašeno prevashodno prema interesima SAD, u kome je ključna tema ekonomija („stabilnost svetske ekonomije“), sa posebnim podvlačenjem principa otvorene i „pravedne“ međunarodne trgovine, reforme Svetske trgovinske organizacije i zaštite intelektualne svojine, što su sve skupa pitanja koja trenutno opterećuju globalne ekonomske odnose.
Naglasak na „pravednoj“ međunarodnoj trgovini i „nepoštenoj praksi“ direktno aludira na Kinu i rezultat je američkog stava o Kini kao glavnom globalnom rivalu i tekućeg trgovinskog rata između ove dve zemlje. U tom kontekstu je i posebna tačka saopštenja o Hongkongu.
Pominjanje Libije i Ukrajine u završnom saopštenju samo sa najavom daljih koraka (novi sastanak u normandijskom formatu, međunarodna konferencija o Libiji) i bez novog specifičnog sadržaja, odraz je pre svega evropskih interesa i potreba (izbeglice, Ukrajina i odnosi s Rusijom).
Jedina ozbiljna „usaglašena“ globalna tema Iran uz poseban diplomatski angažman domaćina, francuskog predsednika Emanuela Makrona, koji tek treba da da pravi rezultat (dijalog,vraćanje osnovama nuklearnog sporazuma…), opet, ukoliko se poklopi sa viđenjima problema predsednika Trampa i SAD.

ŠTA JE PRESKOČENO Da bi se u punoj meri razumele razlike u „velikoj sedmorki“ važno je registrovati šta nije usaglašeno i čega nema u saopštenju.
Na prvom mestu je odsustvo pitanja nejednakosti i raspodele koja značajno opterećuju globalne, ali i unutrašnje odnose „velike sedmorke“, utoliko što neposredno potvrđuju krizu neoliberalnog koncepta sa elementima klasne borbe (Francuska), kao i unutrašnje tenzije sa socijalnim i ideološko-političkim predznakom i sadržajem (usponi ekstremne desnice i levice, suverenizma i nacionalizma).
Zatim, nema više nego aktuelnih klimatskih promena, pitanja i problema oko kojih nema saglasnosti SAD zbog poznatog odbijanja Pariskog sporazuma o klimi od strane predsednika Trampa.
Potom, nema ni stava o globalnim žarištima (Bliski istok, Sirija, Indija i Pakistan, Avganistan, Pacifik, Severna Koreja) i izazovima (izbeglička kriza, islamski ekstremizam, revitalizacija Islamske države).
Nema ni transatlantskih odnosa EU–SAD, sa težištem na EU koja upravo formira nove institucije posle izbora za Evropski parlament i definiše strategiju u uslovima očekivanog bregzita i narastanja unutrašnjih nesporazuma i tenzija.

RUSKO PITANJE Ključna neslaganja „velike sedmorke“ s globalnim dometima odrazila su se drastično na pitanju Rusije. Predlog američkog predsednika da se Rusija vrati u G7, podstaknut realnim potrebama multipolarnih savremenih međunarodnih odnosa, a uz ocenu da se većina najvažnijih globalnih pitanja „ne mogu rešavati bez Rusije“, odbijen je od Kanade i Evropljana sa izuzetkom Italije.
Ako se izuzme Velika Britanija, čija je politika već dva veka strateški antiruska, tvrdo evropsko jezgro sa vodećim francusko-nemačkim dvojcem svojim odbijanjem poručuje da želi da „nova“ EU pod njihovim vođstvom preko G7 održi poziciju globalnog igrača kao partnera trojci Rusija–Kina–SAD koja danas uverljivo diktira sadržaj i tempo savremenih međunarodnih odnosa.
Jer, povratak Rusije u G7 bi grupaciju realno preveo na rusko-američku suštinsku dominaciju, a na štetu strateške pozicije i interesa EU. Da je multipolarna realnost ipak neumoljiva, i da američki predsednik to shvata, pokazuje i njegova reakcija na odbijanje najavom da će na naredni sastanak G7, a u svojstvu domaćina, „pozvati Putina“. Evidentno je u ovom slučaju da SAD (Tramp) slede sopstveni interes i ignorišu saveznike u Evropi sa ciljem da, uključenjem Rusije u G7, spreče intenzivno približavanje Rusije i Kine povodom radikalne politike koju SAD sprovode prema njima sa ciljem održavanja globalne suprematije.
Ovo još više nameće činjenica da održavanje suprematije više nije moguće na način kako je to doskora funkcionisalo, i kada frontom na dve strane u isto vreme SAD rizikuju i poziciju koju sada objektivno drže.

KRAJ ZAPADNE HEGEMONIJE Potvrda ovoga, što je posebno interesantno, dolazi od francuskog predsednika Makrona, koji inače pretenduje na lidersku poziciju u EU i Evropi. On je, u obraćanju ambasadorima svoje zemlje, istakao sledeće, što vredi citirati: „Vidimo kraj zapadne hegemonije u svetu. Okolnosti se menjaju. Kina se probila u prve redove, a Rusija postiže veliki uspeh u svojoj strategiji.“ Ovo uz ocenu da treba preispitati odnose sa Rusijom bez koje nije moguća bezbednosna arhitektura Evrope.
Posle Bijarica potpuno je jasno da je svet u dubokoj tranziciji prema novom poretku, zasnovanom na multipolarnosti. Poredak nastao posle pada Berlinskog zida, sa jednostranom dominacijom SAD i zapadnih liberalnih vrednosti i standarda, praktično je iscrpljen.
U nameri da očuva primat SAD u svetskoj politici i ekonomiji, američki predsednik po menadžerskom instinktu jasno definiše prioritete u sučeljavanju s pravim rivalima, Kinom i Rusijom. U operativnom smislu sprovodi politiku striktno američkih interesa zanemarivanjem i interesa saveznika, protekcionizmom i mehanizmima nametanja u ekonomiji i politici (sankcije), „ukidanjem“ multilateralizma kao vladajućeg mehanizma odvijanja međunarodnih odnosa koga tretira kao ograničavajući faktor u konkretnoj realizaciji interesa SAD. Nema razumevanja ni za EU, što dosledno potvrđuje podrškom britanskom premijeru Borisu Džonsonu da sprovede bregzit do kraja. Nastojanje da vrati Rusiju u G7 i pohvale koje pragmatično upućuje kineskom predsedniku Si Đinpingu u toku ekonomskog rata koji vode, odraz su metodologije pragmatičnog prilagođavanja objektivnim realnostima novog poretka.
Kada je reč o EU, Bijaric je potvrdio da je ona u drugom planu i da joj predstoji redefinisanje sopstvene pozicije i uloge u globalnim odnosima tek kad sanira unutrašnje probleme. Ovo najbolje ilustruje „neprimetno“ učešće predsednika Saveta EU Donalda Tuska i odsustva EU iz saopštenja, dok u međuvremenu Makron nezavisno gradi lidersku poziciju u širem smislu.
Sve u svemu, jasno je da G7 nije više klub „najmoćnijih“ na svetu sa mogućnošću da odlučujuće utiče na tekuće međunarodne odnose. Najbolja ilustracija je oštro odbijanje Brazila ponude G7 i njegove eventualne „nadležnosti“ da učestvuje u saniranju problema Amazona, kao veoma važnog globalnog pitanja, sa argumentom o mešanju u unutrašnje poslove Brazila. Predsednika ove zemlje Žaira Bolsonara je potom podržao i predsednik Tramp uprkos zajedničke odluke G7 o ponudi, i time potvrdio i dubinu podela u G7, i pravi interes SAD i sopstveni odnos prema grupaciji.
U svemu ovome Srbija mora da nastupa pragmatično i da čuva sopstvene pozicije: političku nezavisnost i vojnu neutralnost, strateške odnose s Rusijom i Kinom, uspešan ekonomski zamah, evrointegrativni proces u meri u kojoj je realno ostvariv i bez uslovljavanja na štetu nacionalnih interesa (KiM, odnosi s drugima…), konstruktivan dijalog i saradnju sa SAD i NATO-om. To je jedina formula da u tekućim zaoštrenim međunarodnim odnosima koliko-toliko uspešno zaštitimo ključne nacionalne interese.

(Autor je naš dugogodišnji diplomata)