Između dve Nemačke

Da li je to ambasador Rusije u Srbiji Aleksandar Bocan – Harčenko upravo poručio da je svaki plan Zapada za Kosovo i Metohiju unapred osuđen na neuspeh?

Ima nečega uistinu žalosnog kada se srpskoj javnosti, kao da već nije sasvim dovoljno sluđena, kao blagotvorni recept ponude rešenja koja su za nju lekovita koliko i terapija cijanidom. A naročito je to slučaj s rešenjima koja nam se podmeću perfidno, tako da se ne vidi da su tuđa taman koliko ne mogu da budu naša.

„DANAS“ I HARADINAJ Pa nam tako dnevnik „Danas“, u komentaru na naslovnoj strani ovog ponedeljka, autoritativno poručuje: „Izvesno je da Kosovo treba da uđe u Interpol, zbog stepena kriminaliteta i boljeg života svih građana te nekadašnje južne srpske pokrajine – i Srba i Albanaca, podjednako.“
Spomenuta perfidnost ovog recepta za rešenje problema kriminala i korupcije na Kosovu i Metohiji ogleda se, naime, u tome što nam ga, bezmalo istim rečima a o namerama da i ne govorimo, nudi i Ramuš Haradinaj: „Sprečavanje članstva Kosova u Interpolu znači podržavanje kriminala. Članstvo Kosova u Interpolu značilo bi napredak u borbi protiv korupcije.“
Kada zagovornici poštovanja ljudskih prava, kakvima se „Danas“ predstavlja, zagovaraju isto što i onaj koji je svoju posvećenost ljudskim pravima demonstrirao tako što je eliminisao sve svedoke svojih zločina, nema mnogo mesta sumnji da tu zapravo i nije reč o brizi za ljudska prava ugrožena korupcijom i kriminalom – nikada i nije, to smo valjda do sada shvatili – već je reč o kudikamo kompleksnijoj igri koja, u ovom našem slučaju, treba da proizvede rešenje koje bi bilo krajnje jednostavno samo da je izvodljivo. A to je legalizacija nelegalne kosovske državnosti, u ovom udruženom poduhvatu mnogo ozbiljnijih aktera nego što su to i Haradinaj i oni koji u listu „Danas“ reprodukuju njegove argumente.

[restrict]

BEJEROVA PORUKA Detalje tog zajedničkog pregnuća otkrio je ovih dana Peter Bejer, poslanik nemačkog Bundestaga, član Komiteta za spoljne odnose i Komiteta za pitanja Evropske unije Bundestaga, član Parlamentarne skupštine Saveta Evrope, specijalni izvestilac o transatlantskim odnosima i Zapadnom Balkanu, koordinator – dugačak je spisak njegovih funkcija i zaduženja – za transatlantsku saradnju u nemačkom Ministarstvu spoljnih poslova i, što je za ovu priliku najvažnije, izaslanik nemačke kancelarke Angele Merkel koji prenosi zvanične stavove ove države.
Dodajmo i da je to baš onaj Bejer koji je, kada je krajem oktobra prošle godine posetio Beograd, prvi put otvoreno priznao ono što se i dotad znalo, ali se o tome ćutalo. Preneo je tada „Tanjug“: „Poslanik nemačkog Bundestaga Peter Bejer smatra da je Kosovo faktički nezavisno i da Srbija treba da prizna de jure ’suverenu državu Republiku Kosovo’. U suprotnom, kako je rekao, Srbija neće ući u Evropsku uniju i to je, između ostalog, poruka s kojom je došao u Beograd. ’Važno je da svako razume da je od samog početka procesa dijaloga bilo jasno da neće doći do normalizacije odnosa, ili dijaloga uopšte, bez defakto priznanja teritorijalnog integriteta Republike Kosovo. To treba da bude jasno’, izričit je Bejer u tumačenju nemačkog stava o konačnom rešenju za kosovski problem.“
Bejer je prošle nedelje posetio Beograd i Prištinu, sastao se tada i sa odabranom grupom novinara, i preneo poruku koja je u svojoj osnovi istovetna onome što su nam preporučili i „Danas“ i Ramuš Haradinaj: „Mapa puta je jasna. Dva igrača, Srbija i Kosovo, treba da rade na pravno obavezujućem sporazumu. Pričali smo o procesu priznavanja. Naravno da mislimo da bi bilo bolje da pre članstva Srbije u EU dođe do punog priznavanja Kosova, ali znamo da je to komplikovano i gotovo nemoguće u ovom trenutku. Ima veze i s promenom Ustava, što nije jednostavna stvar. Ali taj koncept i predlog nije nov. To je koncept koji smo svojevremeno imali između dve Nemačke, a to se završilo ponovnim ujedinjenjem dve Nemačke, što u slučaju Kosova i Srbije nije naša želja. DDR i SR Nemačka su koegzistirale u međunarodnim odnosima, nismo se blokirali u međunarodnim organizacijama, ali se nismo međusobno priznali. Ta vrsta koegzistencije bi bila izvodljiva između Srbije i Kosova i o tome sam pričao sa predsednikom Srbije i to je ideja o kojoj i dalje vredi razmišljati. Kako će se to postići, ne znam, možda bi bilo lakše kad bi Evropska komisija imala konstruktivniju ulogu u svemu tome.“

ISTOČNA I ZAPADNA NEMAČKA Ove Bejerove reči – osim što su, kroz izraženi zahtev da se uzajamno ne blokiramo u međunarodnim organizacijama, u direktnoj vezi s dnevnikom „Danas“ i Haradinajem i njihovim zalaganjem da samoproglašeno Kosovo postane članica Interpola pod onim uvredljivo glupim izgovorom borbe protiv korupcije i kriminala – sadrže u sebi i opasnu a prozirnu podvalu koju su njeni autori već pokušali da sprovedu, ali u tome nisu uspeli. A sada su došli do genijalne i nadasve originalne ideje da to isto učine ponovo.
Idemo redom.
Sporazum o kome Bejer govori, između Istočne i Zapadne Nemačke iz 1972. godine, omogućio je i jednoj i drugoj da godinu dana kasnije postanu punopravne članice Ujedinjenih nacija, i predstavljao je sve osim formalnog uzajamnog priznanja koje je, potpisivanjem ovog sporazuma, zapravo postalo bespotrebno. Zato što su se ovim sporazumom SR Nemačka i DR Nemačka dogovorile da će „razvijati normalne dobrosusedske međusobne odnose na osnovama ravnopravnosti“, potvrdile su „nepovredivost međusobnih granica sada i ubuduće“ i obavezale „na neograničeno poštovanje svojih teritorijalnih integriteta“, sporazumele da „poštuju nezavisnost i samostalnost svake od dveju država u njihovim unutrašnjim i spoljnim poslovima“, i saglasile da „polaze od toga da nijedna od njih neće drugu predstavljati u međunarodnim odnosima niti delovati u ime druge“.
Ovaj sporazum između dve Nemačke kao model za Srbiju i južnu pokrajinu koju bi da nam otmu vaskrsao je 2007, nakon što je postalo jasno da Srbija neće priznati Kosovo po modelu nadgledane nezavisnosti koji joj je predložio Marti Ahtisari. Pa nam je velikodušno ponuđeno da Kosovo, eto, ne priznamo, ali da mu po nemačkom modelu omogućimo da bude univerzalno priznato tako što ćemo ga pustiti u Ujedinjene nacije i u ostale međunarodne organizacije kakva je i Interpol. Pri čemu bi, razume se, ovaj model bio primenjen samo u meri koja bi omogućila to, a ne i potonje ujedinjenje kao u originalnom slučaju.
Nismo tada pristali na tu podvalu, ona je sada ponovo na stolu; „Danas“ i Haradinaj su njeni simptomi, pojavni oblici, a Bejer i njegovi nalogodavci uzrok. Jer, da utvrdimo to jednom zasvagda: mogli su oni i sto puta, a ne samo jednom, da jednostrano proglase nezavisnost Kosova, pa i da je zatim priznaju još stotinu puta, ona će ostati ono što je i danas. Ništavna sa stanovišta međunarodnog prava, zauvek nedovršeni posao imperije koja je to sve manje.

BOCAN-HARČENKO Sve ovo naročito dolazi do izražaja kad obratimo pažnju – a pažnja mora da se obrati – na ono što je u intervjuu „Sputnjiku“ rekao ambasador Rusije u našoj zemlji Aleksandar Bocan-Harčenko.
Stav Rusije on je izneo jasnije nego što je to učinio iko pre njega, i skloni smo uverenju da tu nije reč o razlici u ličnom stilu već o nalogu Moskve svom ambasadoru u Beogradu da svima stavi do znanja kako stvari stoje: „Mi smo ubeđeni da je neophodno vratiti čitav taj proces u međunarodno-pravni okvir… Ključne zemlje, i naravno Srbija, mogu i moraju da rešavaju to pitanje u okviru međunarodnog prava i na osnovu Rezolucije 1244, koja i dalje ima odlučujuću ulogu za rešavanje tog pitanja… Ako dođe do promene formata (dijaloga Beograda i Prištine), treba imati u vidu da je Rusija stalna članica Saveta bezbednosti i mi ozbiljno prilazimo svakom pitanju za koje je nadležan Savet bezbednosti… Nema nikakve sumnje, ne želimo i ne smemo da učestvujemo u nečemu, u nekom razgovoru, koji nije utemeljen na međunarodnom pravu. Mi ćemo odlučno tražiti temelj i preduslove u okviru Rezolucije 1244, sve ostalo će biti uzalud. To bi zaista bilo uzaludno ponavljanje štetnog procesa koji neće doneti rezultat.“
Ovo nisu prazne reči, u to možemo da budemo sasvim sigurni. Ne zato što želimo da je tako, niti samo zato što ih je javno izgovorio ambasador Rusije iako njegove reči nose težinu čitave te zemlje, najveće na svetu, već zato što Rusija poseduje i mehanizam da ih sprovede u delo. A to je njeno pravo veta u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija. Bez koga – Saveta bezbednosti – Rezolucija 1244 ne može da se ukine niti da se promeni, a bez toga ni samoproglašeno Kosovo ne može u Ujedinjene nacije osim turistički. Uostalom, da je išta drugo moguće, već bi se i dogodilo.

[/restrict]