Између две Немачке

Да ли је то амбасадор Русије у Србији Александар Боцан – Харченко управо поручио да је сваки план Запада за Косово и Метохију унапред осуђен на неуспех?

Има нечега уистину жалосног када се српској јавности, као да већ није сасвим довољно слуђена, као благотворни рецепт понуде решења која су за њу лековита колико и терапија цијанидом. А нарочито је то случај с решењима која нам се подмећу перфидно, тако да се не види да су туђа таман колико не могу да буду наша.

„ДАНАС“ И ХАРАДИНАЈ Па нам тако дневник „Данас“, у коментару на насловној страни овог понедељка, ауторитативно поручује: „Извесно је да Косово треба да уђе у Интерпол, због степена криминалитета и бољег живота свих грађана те некадашње јужне српске покрајине – и Срба и Албанаца, подједнако.“
Споменута перфидност овог рецепта за решење проблема криминала и корупције на Косову и Метохији огледа се, наиме, у томе што нам га, безмало истим речима а о намерама да и не говоримо, нуди и Рамуш Харадинај: „Спречавање чланства Косова у Интерполу значи подржавање криминала. Чланство Косова у Интерполу значило би напредак у борби против корупције.“
Када заговорници поштовања људских права, каквима се „Данас“ представља, заговарају исто што и онај који је своју посвећеност људским правима демонстрирао тако што је елиминисао све сведоке својих злочина, нема много места сумњи да ту заправо и није реч о бризи за људска права угрожена корупцијом и криминалом – никада и није, то смо ваљда до сада схватили – већ је реч о кудикамо комплекснијој игри која, у овом нашем случају, треба да произведе решење које би било крајње једноставно само да је изводљиво. А то је легализација нелегалне косовске државности, у овом удруженом подухвату много озбиљнијих актера него што су то и Харадинај и они који у листу „Данас“ репродукују његове аргументе.

[restrict]

БЕЈЕРОВА ПОРУКА Детаље тог заједничког прегнућа открио је ових дана Петер Бејер, посланик немачког Бундестага, члан Комитета за спољне односе и Комитета за питања Европске уније Бундестага, члан Парламентарне скупштине Савета Европе, специјални известилац о трансатлантским односима и Западном Балкану, координатор – дугачак је списак његових функција и задужења – за трансатлантску сарадњу у немачком Министарству спољних послова и, што је за ову прилику најважније, изасланик немачке канцеларке Ангеле Меркел који преноси званичне ставове ове државе.
Додајмо и да је то баш онај Бејер који је, када је крајем октобра прошле године посетио Београд, први пут отворено признао оно што се и дотад знало, али се о томе ћутало. Пренео је тада „Танјуг“: „Посланик немачког Бундестага Петер Бејер сматра да је Косово фактички независно и да Србија треба да призна де јуре ’суверену државу Републику Косово’. У супротном, како је рекао, Србија неће ући у Европску унију и то је, између осталог, порука с којом је дошао у Београд. ’Важно је да свако разуме да је од самог почетка процеса дијалога било јасно да неће доћи до нормализације односа, или дијалога уопште, без дефакто признања територијалног интегритета Републике Косово. То треба да буде јасно’, изричит је Бејер у тумачењу немачког става о коначном решењу за косовски проблем.“
Бејер је прошле недеље посетио Београд и Приштину, састао се тада и са одабраном групом новинара, и пренео поруку која је у својој основи истоветна ономе што су нам препоручили и „Данас“ и Рамуш Харадинај: „Мапа пута је јасна. Два играча, Србија и Косово, треба да раде на правно обавезујућем споразуму. Причали смо о процесу признавања. Наравно да мислимо да би било боље да пре чланства Србије у ЕУ дође до пуног признавања Косова, али знамо да је то компликовано и готово немогуће у овом тренутку. Има везе и с променом Устава, што није једноставна ствар. Али тај концепт и предлог није нов. То је концепт који смо својевремено имали између две Немачке, а то се завршило поновним уједињењем две Немачке, што у случају Косова и Србије није наша жеља. ДДР и СР Немачка су коегзистирале у међународним односима, нисмо се блокирали у међународним организацијама, али се нисмо међусобно признали. Та врста коегзистенције би била изводљива између Србије и Косова и о томе сам причао са председником Србије и то је идеја о којој и даље вреди размишљати. Како ће се то постићи, не знам, можда би било лакше кад би Европска комисија имала конструктивнију улогу у свему томе.“

ИСТОЧНА И ЗАПАДНА НЕМАЧКА Ове Бејерове речи – осим што су, кроз изражени захтев да се узајамно не блокирамо у међународним организацијама, у директној вези с дневником „Данас“ и Харадинајем и њиховим залагањем да самопроглашено Косово постане чланица Интерпола под оним увредљиво глупим изговором борбе против корупције и криминала – садрже у себи и опасну а прозирну подвалу коју су њени аутори већ покушали да спроведу, али у томе нису успели. А сада су дошли до генијалне и надасве оригиналне идеје да то исто учине поново.
Идемо редом.
Споразум о коме Бејер говори, између Источне и Западне Немачке из 1972. године, омогућио је и једној и другој да годину дана касније постану пуноправне чланице Уједињених нација, и представљао је све осим формалног узајамног признања које је, потписивањем овог споразума, заправо постало беспотребно. Зато што су се овим споразумом СР Немачка и ДР Немачка договориле да ће „развијати нормалне добросуседске међусобне односе на основама равноправности“, потврдиле су „неповредивост међусобних граница сада и убудуће“ и обавезале „на неограничено поштовање својих територијалних интегритета“, споразумеле да „поштују независност и самосталност сваке од двеју држава у њиховим унутрашњим и спољним пословима“, и сагласиле да „полазе од тога да ниједна од њих неће другу представљати у међународним односима нити деловати у име друге“.
Овај споразум између две Немачке као модел за Србију и јужну покрајину коју би да нам отму васкрсао је 2007, након што је постало јасно да Србија неће признати Косово по моделу надгледане независности који јој је предложио Марти Ахтисари. Па нам је великодушно понуђено да Косово, ето, не признамо, али да му по немачком моделу омогућимо да буде универзално признато тако што ћемо га пустити у Уједињене нације и у остале међународне организације каква је и Интерпол. При чему би, разуме се, овај модел био примењен само у мери која би омогућила то, а не и потоње уједињење као у оригиналном случају.
Нисмо тада пристали на ту подвалу, она је сада поново на столу; „Данас“ и Харадинај су њени симптоми, појавни облици, а Бејер и његови налогодавци узрок. Јер, да утврдимо то једном засвагда: могли су они и сто пута, а не само једном, да једнострано прогласе независност Косова, па и да је затим признају још стотину пута, она ће остати оно што је и данас. Ништавна са становишта међународног права, заувек недовршени посао империје која је то све мање.

БОЦАН-ХАРЧЕНКО Све ово нарочито долази до изражаја кад обратимо пажњу – а пажња мора да се обрати – на оно што је у интервјуу „Спутњику“ рекао амбасадор Русије у нашој земљи Александар Боцан-Харченко.
Став Русије он је изнео јасније него што је то учинио ико пре њега, и склони смо уверењу да ту није реч о разлици у личном стилу већ о налогу Москве свом амбасадору у Београду да свима стави до знања како ствари стоје: „Ми смо убеђени да је неопходно вратити читав тај процес у међународно-правни оквир… Кључне земље, и наравно Србија, могу и морају да решавају то питање у оквиру међународног права и на основу Резолуције 1244, која и даље има одлучујућу улогу за решавање тог питања… Ако дође до промене формата (дијалога Београда и Приштине), треба имати у виду да је Русија стална чланица Савета безбедности и ми озбиљно прилазимо сваком питању за које је надлежан Савет безбедности… Нема никакве сумње, не желимо и не смемо да учествујемо у нечему, у неком разговору, који није утемељен на међународном праву. Ми ћемо одлучно тражити темељ и предуслове у оквиру Резолуције 1244, све остало ће бити узалуд. То би заиста било узалудно понављање штетног процеса који неће донети резултат.“
Ово нису празне речи, у то можемо да будемо сасвим сигурни. Не зато што желимо да је тако, нити само зато што их је јавно изговорио амбасадор Русије иако његове речи носе тежину читаве те земље, највеће на свету, већ зато што Русија поседује и механизам да их спроведе у дело. А то је њено право вета у Савету безбедности Уједињених нација. Без кога – Савета безбедности – Резолуција 1244 не може да се укине нити да се промени, а без тога ни самопроглашено Косово не може у Уједињене нације осим туристички. Уосталом, да је ишта друго могуће, већ би се и догодило.

[/restrict]