Iskorak u prošlost

O karakteru „ruske agresije“ na Poljsku može se videti i iz toga da Britanija i Francuska nisu 1939. objavile rat SSSR-u, niti su crvenoarmejci naišli na veći otpor preostalih grupa poljske vojske

Evropski parlament, zakonodavni organ Evropske unije, usvojio je 19. septembra rezoluciju kojom osuđuje pakt Ribentrop–Molotov, proglašavajući ovaj dokument za uzrok Drugog svetskog rata. Time se za najkrvaviji sukob u istoriji sveta direktno okrivljuje Moskva, jer drugog krivca – naprosto nema. Hitler je odavno mrtav, Nemačka je uvaženi član EU i NATO-a, pa vinovnika rata treba tražiti u redovima naroda koji je u toj borbi najviše iskrvario. Ispada, tako, da su Rusi skrivili Drugi svetski rat da bi u njemu izginuli i, nimalo uzgred, poneli krivicu za zločine koje su činili drugi. A najviše ih je počinjeno prema samim Rusima. To što su Rusi, kao uzgred, u tom ratu pobedili i sami proterali naciste iz najvećeg dela Evrope, o tome je bolje da niko ne pomisli da govori javno. Uskoro će to, kako sada stvari stoje, biti apsolutno zabranjeno – proslava pobede Crvene armije i isticanje njenih simbola može postati krivično delo u celoj Evropi, kao što je u nekim demokratskim državama već urađeno. Ovaj svojevrsni iskorak u prošlost može veoma brzo biti evropska budućnost.

KRIVI OD ROĐENJA Tako poslanici EP direktno optužuju „staljinizam“ za izbijanje rata, a pakt Molotov–Ribentrop opisuju kao nacističko-sovjetski dokument. Valjda da se ne naljute Nemci, pa ih zato i ne treba kao takve spominjati, već samo „naciste“ kao ideološko-partijsku odrednicu, dok su s druge strane Sovjeti, u smislu svih pripadnika tadašnje, a i sadašnje, ruske države. Polaze, sasvim pravilno, od toga da današnje generacije Nemaca i drugih naroda nisu krive za ono što su činili njihovi dedovi i pradedovi. To se ne odnosi jedino na Ruse. Oni su krivi od rođenja. I sam tekst provokativne rezolucije, kako stoji u dokumentu, treba dostaviti Savetu i Komisiji EU, parlamentima država članica i Istočnog partnerstva, kao i „Ruskoj Dumi“. To je još jedan pokazatelj ili potpunog neznanja, ili – pre će biti – krajnjeg nepoštovanja. Ne samo što se donji dom ruskog parlamenta zove „Državna duma Federalne skupštine Ruske Federacije“ već se takvi međunarodni dokumenti dostavljaju najpre gornjem domu, Savetu Federacije, ili još bolje Federalnoj skupštini kao takvoj. Iz celine dokumenta, kao i iz detalja, provejava antiruski naboj, a posebnu „aromu“ daje podatak da su predlagači rezolucije – koja ipak nikoga ni na šta ne obavezuje – uglavnom poslanici iz zemalja „nove Evrope“, najviše iz Poljske i s Pribaltika.
Osim prebacivanja krivice, Rusiju optužuju i za iskrivljavanje istorijskih činjenica i vođenje „informativnog rata sa ciljem da se podeli Evropa“. Ni manje, ni više. Aluzija je jasna: opet bi današnja Rusija da deli tuđe, baš kao što su Staljin i Hitler delili Poljsku. Dok oni, svi pošteni, nisu nikad ništa podelili – čak ni Jugoslaviju, a o Srbiji da se i ne govori. Na stepen tog poštenja ukazuje i to što je iz prvobitnog teksta izbačena čak i blaga rečenica koja je ukazivala na Minhenski sporazum iz 1938, kao događaj koji je prethodio paktu Molotov–Ribentrop, kada je godinu dana pre napada na Poljsku Hitler najpre raskomadao Čehoslovačku. Ali kako bi se to onda uklopilo u željenu sliku Rusije kao jedinog agresora i krivca, ako bismo se sad prisećali i toga da su tadašnji britanski i francuski premijeri potpisali sporazum s Hitlerom i Musolinijem o okupiranju delova Češke? I ako bismo još rekli da je i sama Poljska učestvovala u tom komadanju 1938, prigrabivši deo Tešinskog regiona?

RETUŠIRANJE ISTORIJE I PONEKA TABU TEMA A da je Varšava imala isti ugovor o nenapadanju s nacističkom Nemačkom kao i SSSR, takozvani „pakt Pilsudski–Hitler“, potpisan još 26. januara 1934, to je tek tabu tema. Kao i činjenica da se poljski predsednik Jozef Pilsudski, sve do svoje smrti 1935, sastajao s nacistima. Danas ima svoj spomenik i trg u centru Varšave, a baš na njemu je nedavno održana velika ceremonija povodom 80 godina od početka Drugog svetskog rata, ali ni Rusija ni Srbija nisu pozvane. Učestvovale su zemlje EU, NATO-a i njihovih današnjih partnera. Da li iz činjenice da je povodom smrti današnjeg heroja Poljske Pilsudskog, u maju 1935. Hitler organizovao i prisustvovao verskoj službi u Berlinu, kao i iz toga da je Varšava pet godina pre Moskve imala pakt s Berlinom, treba izvući zaključak da je poljski predsednik bio saradnik nacista, njihov pomagač i izazivač Drugog svetskog rata? Naravno da ne, on je samo činio ono što smatra da je najbolje za njegovu zemlju u uslovima neposredne ratne pretnje, ali ova logika važi, izgleda, za Britance, Francuze, Poljake i sve druge, samo ne za Ruse.
„Drugi svetski rat, najrazorniji rat u istoriji Evrope, počeo je kao neposredna posledica zloglasnog nacističko-sovjetskog pakta o nenapadanju od 23. avgusta 1939, poznatog i kao pakt Molotov–Ribentrop i njegovih tajnih protokola, po kojima su dva totalitarna režima sa zajedničkim ciljem osvajanja sveta podelila Evropu na dve zone uticaja“, navodi se, između ostalog, u tački 2 rezolucije. U tački 7, doduše, „osuđuje se istorijski revizionizam i glorifikacija nacističkih kolaboracionista u pojedinim državama članicama EU“ i konstatuje da „duboko brine rastuće prihvatanje radikalnih ideologija i okretanje fašizmu, rasizmu, ksenofobiji i ostalim oblicima netolerancije u EU“. Ova tačka može da deluje ohrabrujuće, jer „oblika fašizma i netolerancije“ ima sve više i na srpskim granicama.
Reagovala je i zvanična predstavnica ruskog MIP-a Marija Zaharova, ocenivši da poslanici Evropskog parlamenta retuširaju istorijske događaje i gube vezu s realnošću, prenosi „Raša tudej“. Zaharova tvrdi da stavovi poslanika EP nemaju ništa zajedničko s istorijom. „Želimo još jednom da podvučemo opasnost kursa na politizaciju i reviziju istorijskih činjenica. Prećutkujući po sebe neprijatne stranice i interpretirajući retuširanu verziju događaja po sopstvenom nahođenju, u EP definitivno gube vezu s realnošću“, poručila je ruska predstavnica.

MOSKVA PRE VERMAHTA „POPUNILA VAKUUM“ Sam pakt Ribentrop–Molotov je predmet diskusija eksperata već decenijama. Među ruskim stručnjacima najrasprostranjenije je mišljenje da je ugovor potpisan tek 1939, kada je postalo jasno da je rat u Evropi neizbežan, odnosno da je Nemačka dovoljno ojačala da pređe u nasilnu fazu ekspanzije – a da pri tome nema nikoga ko je spreman da joj se odupre. To je najbolje pokazao i Minhenski sporazum iz 1938, kada su Francuska i Velika Britanija ispunile sve želje „gospodina Hitlera“ u vezi sa Čehoslovačkom. Lider SSSR-a Josif Staljin nije, za razliku od zapadnih kolega, ništa lično potpisivao s Hitlerom, ali je predlagao sve do kraja leta 1939. Londonu, Parizu i Varšavi zajednički nastup i obuzdavanje nacista, ali iz ovih prestonica nije stizao pozitivan odgovor. Pre svega Poljaci nisu želeli jačanje uticaja Moskve u Evropi, niti da dopuste Crvenoj armiji prolazak preko svoje teritorije. Ruski istoričari su uglavnom saglasni da su na Zapadu verovali da će Nemačka napasti Sovjetski Savez, a ne njih. I bili su najvećim delom u pravu, jer je to i bio Hitlerov plan – ali mu je na putu ka Moskvi stajala Varšava.
Dva dana posle potpisivanja pakta između Nemačke i SSSR-a, 25. avgusta 1939, London i Varšava su usvojili sporazum o zajedničkoj odbrani, po kojem su strane obavezne da bez odlaganja priteknu jedna drugoj u pomoć u slučaju spoljne agresije. Iako je agresija na Poljsku započela 1. septembra, London i Pariz su objavili rat Nemačkoj tek dva dana kasnije, kada je već umnogome bilo kasno. Pa čak ni tada realne vojne pomoći sa te strane nije bilo. Poljska država se srušila kao kula od karata pred naletima dobro opremljene i motivisane nemačke armije, a vlada je već 6. septembra pobegla iz Varšave, i 10 dana kasnije i napustila zemlju.
U takvoj situaciji Moskva, koja je do tada stajala po strani, i tek nakon bekstva poljske vlade iz zemlje, 17. avgusta prelazi granicu i zauzima delove današnje zapadne Belorusije i zapadne Ukrajine, odnosno teritorije koje su pripadale Ruskoj imperiji do 1917. godine. O karakteru ruske „agresije“ može se videti i iz činjenice da Britanija i Francuska nisu objavile rat SSSR-u, niti su sovjetske jedinice naišle na veći otpor preostalih grupa poljske armije. Ruski istoričari saglasni su da je Moskva samo brzo popunila vakuum koji ne bi dugo ostao prazan – da nije ušla Crvena armija, i ta područja bi okupirao Vermaht.

SAKRIVANJE IZA KATINSKE ŠUME Zato je veliki deo stanovništva ovih oblasti dočekao kao oslobodioce Crvenu armiju, a ona je zauzela samo oblasti definisane ugovorom s Nemačkom. Senku na ovu operaciju bacilo je uzimanje mnogobrojnih poljskih ratnih zarobljenika, od kojih je najveći deo pušten, ali je više od 20.000 njih streljano. Od toga, u Katinskoj šumi kod Smolenska preko 4.000 vojnika i oficira. Ovi događaji ostavili su dubok trag u rusko-poljskim odnosima, pa se i ova rezolucija Evropskog parlamenta može tumačiti kao reakcija Poljaka na ove istorijske frustracije. Moskva priznaje da je zbog toga krivica na strani tadašnjeg državnog rukovodstva, ali ne prihvata totalnu reviziju istorije čiji se akteri kriju iza „Katinske šume“. Najgore je što se, umesto pomirenja i saradnje u Evropi, opet podgrevaju nacionalističke tenzije i potpuno bespotrebno otkopavaju stari rovovi između naroda.