Radmila Tonković: Rođen da puže – leteti ne može!

Ko je Srpkinja, dobitnik najviših priznanja Ruske Federacije, a čiji krug prijatelja čine Ruskinje kosmonauti – Terješkova, Ponomarjova, Jorkia, Kuznjecova, Solovjova, te potomci Gagarina, Koroljova i mnogih ruskih pilota i kosmonauta

Prof. Radmila Tonković s lakoćom je dosegla zvezde, vinuvši se u nebo pre više od 20 godina kao avijatičar, a mnogo ranije i kao pedagog i novinar. Jedna je od malobrojnih osoba na našim prostorima koja je nosilac lepeze prestižnih odličja u vazduhoplovstvu. Naše interesovanje su pobudile njene knjige Život stvaran letenjem, Tadija Sondermajer, a posebno vrhunska enciklopedija Nebeske heroine sveta, nedavno promovisana u Domu Vojske Srbije.
„Knjiga Nebeske heroine sveta dosad je promovisana 43 puta, u Srbiji, Rusiji, Grčkoj, na Kipru, u Velikoj Britaniji, Švajcarskoj, Republici Srpskoj i Srpskoj Sparti – Crnoj Gori. Publika je svuda specifična i sasvim različita, ali je enciklopedija naišla na pozitivan prijem i visoko je ocenjena kao jedinstvena svetska enciklopedija. U Rusiji je prihvaćena kao udžbenik u vazduhoplovnim školama i akademijama. Rusi su velika vazduhoplovna nacija, s dugom i zadivljujućom tradicijom. Odmah su prepoznali važnost i kvalitet knjige, kao i njenu autentičnost i potrebu za obrazovanjem novih mladih generacija, ali i istorijsku misiju knjige i njenu ulogu očuvanja od zaborava velikana ruske i svetske avijacije. Najpre je objavljena na ruskom jeziku i finansirana je državnim sredstvima RF, što je za mene posebna čast i obaveza. U Švajcarskoj Međunarodna aeronautička federacija (FAI – Fédération Aéronautique Internationale) ocenila je knjigu najvišim ocenama. Objavljivanje Nebeskih heroina sveta na ruskom jeziku u meni je pobudilo želju i obavezu da štampam knjigu i na srpskom. Ali u mojoj Srbiji nije bilo dovoljno sluha, te sam sama finansirala štampanje, putovanja, istraživanja, sakupljanje materijala. Za 10 godina rada sakupila sam 1.700 raritetnih fotografija i obradila 2.000 biografija žena sa svih kontinenata, koje su odigrale važne uloge u avijaciji na svim svetskim meridijanima. U toku je prevod enciklopedije na engleski jezik.“
Odakle vaša vezanost za avijaciju?
Jednostavno bih je nazvala ljubavlju, profesionalizmom i patriotizmom, možda i „infekcijom avijacijom“ od koje ceo život ne možete da ozdravite, a ja i ne želim, lepo mi je. Avijacijom se bave posebni i odabrani ljudi, psiho-fizički najbolji i najzdraviji, usudila bih se da kažem i najplemenitiji i najhrabriji. Moja iskustva, saradnja i druženja potvrđuju da su vazduhoplovci celog sveta – jedna velika porodica. Inače, avijacija u svakoj zemlji je veoma bitan činilac i pokazatelj stanja u državi, vojsci. Koliko su razvijene najsofisticiranije tehnologije i tehnike u vazduhoplovstvu, toliko je razvijena i država.
Dobitnik ste Počasnog pilotskog znaka civilne avijacije Ruske Federacije, Počasne Gramote za dugogodišnji doprinos popularizaciji i razvoju svetske avijacije Kremaljskog puka ruskog predsednika. Takođe, imenovani ste za počasnog člana Vojnonaučnog kulturnog centra Oružanih snaga RF, nosilac ste ordena RV RF… Takva priznanja se ne dobijaju za samo jedan odlično obavljen zadatak?
Da bih odgovorila na ovo pitanje, moram da naglasim da moja vezanost za Rusiju seže daleko u moju mladost i studije na Moskovskom državnom univerzitetu (MGU) „Lomonosov“ i traje do danas. Tako duga saradnja je rezultirala i priznanjima, koja naravno uvek prijaju, kada vas pravi ljudi prepoznaju i nagrade vaš trud i angažman. Osim mog delovanja na popularizaciji ruske kulture, ruskog jezika i književnosti širom sveta, saradnja u domenu vazduhoplovstva dala je značajne rezultate na obostranu korist i zadovoljstvo. Htela bih da istaknem moju divnu misiju u trajanju od 16 godina u Međunarodnoj olimpijadi iz istorije avijacije i vazduhoplovstva, gde u ulozi člana žirija učestvujem u odabiru najdarovitijih mladih ljudi u oblasti noviteta i projekata iz oblasti vazduhoplovstva, što im omogućuje stipendije i blistavu karijeru, budućnost u vazduhoplovstvu.
Koga od znamenitih Rusa o kojima ste pisali u enciklopediji izdvajate. Čije ste potomke uspeli da upoznate, ili ruske heroine?
Srbiju je u Balkanskom ratu 1877–1878. branio general Visarion Lebedev, otac prve žene pilota Rusije Lidije Zverjeve, koja je pilotsku dozvolu dobila 1911. godine. Na strani Srbije se u Prvom svetskom ratu kao dobrovoljci bore dve Ruskinje piloti – Ljubov Golančikova i princeza Jevgenija Šahovska, bliska rođaka cara Nikolaja Drugog Romanova. To je malo poznata istorija, koju sam pronašla u ruskim arhivima. Najstarija avio-kompanija u svetu je sovjetski „Dobrolet“ iz 1923. godine, prva sovjetska žena pilot je Zinaida Kokorina, a prva legendarna padobranka je Ljuba Berlin, a sa potomcima – kćerkom i sinom čuvene padobranke Muze Malinovske divno se družim u Moskvi. U ruskom Udruženju žena letnih specijalnosti „Aviatrissa“, čiji sam počasni član, sa posebnim pijetetom se čuvaju uspomene na rekorderke iz 1938. godinu Grizodubovu, Osipenko i Raskovu, od kojih je potonja Marina Raskova formirala ženske ratne avio-pukove u Drugom sv. ratu – 586. ženski lovački avijacijski puk, 587. puk bombardera obrušivača i 588. noćni ženski bombarderski puk, poznat po noćnom bombardovanju fašista avionima Po-2. Tim mladim devojkama od 18 do 20 godina, njihovoj hrabrosti, divili su se čak i oboreni nemački asovi. Ponosim se prijateljstvom s mnogim heroinama iz tih ženskih pukova, kao i potomcima ovih hrabrih pilota koje su položile živote za slobodu svoje rodine. Njima u čast se svake godine 2. maja okupljamo na Crvenom trgu u Moskvi i polažemo cveće i vence na njihove grobove. To je jedinstven podvig u istoriji ratovanja, da su mlade devojke bombardovale neprijatelje. Treba dodati i jedinstven u istoriji ratovanja herojski podvig Jekaterine Zelenko, koja je izvela jedini ženski „taran“ – svojim zapaljenim bombarderom udarila je protivnički avion i oborila ga i oba pilota su poginula.
Duboko u srcu čuvam poznanstvo i s ruskom heroinom Anom Jegorovom Timofejevom, koja je u svom jurišniku „letećem tenku“ IL-2 izvela 277 borbenih letova hrabro ratujući protiv pilota 54. lovačkog puka nemačkog Ratnog vazduhoplovstva („Luftwaffe“). Nju su u fašističkom logoru lečili lekari zarobljenici Rus Sinjakov i Srbin Pavle Trpinac, o čemu je Ana napisala tri autobiografske knjige u poznim godinama. U Moskvi drugujem i sa prvom grupom Ruskinja kosmonauta Terješkovom, Ponomarjovom, Jorkinom, Kuznjecovom, Solovjovom; potomcima Gagarina, Koroljova i još mnogih ruskih pilota i kosmonauta. Veoma sam srećna što je otac ruske raketne tehnike i kosmonautike Ciolkovski genijalnom naučniku našem Srbinu poreklom sa Kosova i Metohije Nikolaju Kibaljčiču priznao titulu praoca i njegovog najboljeg prethodnika. Ako poštujete uspeh drugih ljudi, onda i vi dobijete uzajamno poštovanje – od prve kosmonautkinje sveta Valentine Terješkove, od kosmonauta Svetlane Savicke, od kćerke konstruktora svemirskih brodova Sergeja P. Koroljova, od porodica pilota asova Čkalova, Vodopjanova, Pokriškina, Kožeduba, od pilota svetskih rekorderki Svetlane Kapanine i Marine Popovič … i mnogih mojih ruskih prijatelja, koje poštujem i volim, a mislim da je naša ljubav obostrana.

PIONIR U NAŠEM VAZDUHOPLOVSTVU

Prof. Radmila Tonković je prva žena vazduhoplovni novinar i vazduhoplovni urednik na Balkanu u časopisima „Aeromagazin“, „Naša krila“ i „Moma-Glasnik“, spisatelj, novinar, prevodilac. Između ostalog, dobitnik je Diplome i Zlatne medalje Saveza novinara Rusije. U više udruženja, asocijacija i klubova prva je i jedina žena počasni član. Prva je i jedina žena nosilac Počasnog Zlatnog letačkog znaka pilota RV i PVO Vojske Srbije i dobitnik Počasnog Paradnog oficirskog vazduhoplovnog bodeža. U godinama Nikole Tesle – 2006. i 2007 – dvostruki je laureat međunarodne „Invent-diplome“ i „Srebrne medalje Nikola Tesla“, koje je dobila od Udruženja naučnika, pronalazača i inovatora. Visoko priznanje za doprinos razvoju vazduhoplovnog sporta dobila je od Vazduhoplovnog saveza Beograda, a od našeg čuvenog vojnog opitnog pilota Marjana Jelena na poklon lični Zlatni letački znak sa posvetom – „U znak poštovanja i zahvalnosti za doprinos istoriji vazduhoplovstva i negovanju vazduhoplovnih tradicija“. Njena biografija ušla je u ediciju „66 znamenitih Srba“.

Objasnite ulogu pilota ruske avijacije u Drugom svetskom ratu na prostoru Kraljevine Jugoslavije. Koliko je bilo aviona koje nam je poklonio SSSR i ko je njima upravljao? Ko nam je pomogao i zašto se o tome ćutalo?
U knjizi Nebeske heroine sveta nalazi se originalni dokument od 10. jula 1945. godine, koji mi je velikodušno ustupila pilot Ljudmila Popova, a koji svedoči o prebaziranju 60 aviona Pe-2, kao pomoć i poklon naroda SSSR antifašističkoj Jugoslaviji. Avione su dovezle piloti maršrutom Kazanj–Rasskazovo–Harkov–Lavov–Beograd. Na starom Zemunskom aerodromu su zatekle samo jedan avion Po-2 i hangar, drugih aviona nije bilo. U Drugom svetskom ratu u oslobađanju Jugoslavije učestvovala je slavna sovjetska 236. lavovska lovačka avijacijska divizija (u čiji sastav je ulazio i ženski 588. avijacijski puk noćnih bombardera, komandir Jevgenija Beršanska), koja je od oktobra 1944. do maja 1945. izvršavala specijalne zadatke za ukazivanje pomoći u pripremi, obuci i formiranju 11. vazduhoplovne lovačke divizije – prve lovačke divizije Ratnog vazduhoplovstva NOVJ i 42. jurišne divizije, čime su u završnoj etapi rata piloti ove divizije, kao i celo njeno ljudstvo časno ispunili svoju internacionalnu obavezu. Na komandnim mestima i u pripremi letača Sovjeti su primenili sistem „dubliranja“ (sovjetski pilot plus jugoslovenski pilot) i to direktno na frontu, što je bio jedinstven i pretežak zadatak, sve pod vatrom neprijatelja, i odigrali su presudnu ulogu u odbrani Jugoslavije te značajno doprineli njenoj pobedi nad fašizmom. Zbog ovih neospornih činjenica o ruskoj pomoći u najtežim vremenima užasavaju me i veoma bole izjave pojedinaca iz srpskog naroda kada kažu da nam Rusi nikada nisu pomogli. To je neistina! Drugi neki „saveznici“ su nas bombardovali, jače i okrutnije od fašista. Ti naši neprijatelji su sve učinili da nas posle rata posvađaju sa braćom Rusima, kako bi nam se prikazali za prijatelje, koji su nas, potom, zverski bombardovali 1999. godine, udruženi u NATO agresiju 19 država, što je nezapamćeni zločin i najveći kukavičluk u istoriji ratovanja.
U svetu ratnog vazduhoplovstva, osim visoke stručnosti, poznati ste i kao plemenita osoba. Kažite nam nešto o dubokim ranama naših boraca tokom nedavnih ratova, pilota koji su sve dali, a od Srbije su dobili malo ili ništa. Kada vam je bilo najteže u vazduhoplovnoj karijeri?
Pripadnici našeg Vojnog vazduhoplovstva su pravi heroji i patriote, uvek prvi na braniku otadžbine, nesebično su žrtvovali živote za slobodu svog naroda. Poput našeg slavnog pesnika Šantića duboko me bole rane mojeg naroda i posebno stradalih naših vazduhoplovaca u nedavnim ratovima. Te rane ne zaceljuju u našim srcima. Celu karijeru sam posvetila razvoju i napretku vazduhoplovstva. Najviše su me bolele pogibije, ranjavanja i zarobljavanja naših pilota, mojih dragih kolega, stradanja njihovih porodica. U poslednjim ratovima teško je bilo suočiti se s mržnjom od strane dojučerašnjih naših drugova i klasića, iz sada susednih država. Sve su to bile teške traume i razočaranja naših pilota i divim im se, njihovoj žrtvi u tim strašnim vremenima. Oni su to preživeli, prevazišli i tiho nastavili normalan život, bez mržnje. To mogu samo veliki i jaki.
Obelodanili ste istinu da je Kraljevina Jugoslavija imala spremnu ratnu avijaciju, da su aprila 1941. najhrabriji ginuli, braneći naše nebo. Šta ste sve otkrili pišući knjigu Život stvaran letenjem?
Moja generacija je učila friziranu istoriju u kojoj je potpuno anatemisana Kraljevina SHS/Jugoslavija i sva njena istorija. Obeležavali smo i slavili sasvim druge datume i događaje od stvarnih, pa tako nismo znali ni za slavne pretke, za legendarne pilote sa Solunskog fronta, ni za heroje pilote iz Aprilskog rata 1941. Prva srpska eskadrila je formirana 17. januara 1918. po naredbi načelnika štaba Vrhovne komande i ona je izvršila sudbonosni proboj Solunskog fronta, a nastavljači ove slavne istorije su pripadnici 252. eskadrile Kurjaci sa Ušća, čiji sam i ja član i time se veoma ponosim. Takođe su bili zaboravljeni i piloti hrabri branioci jugoslovenskog vazdušnog prostora u 11-dnevnom Aprilskom ratu 1941. godine, pravi prvoborci, patriote i heroji, koji su se borili pod zastavom Kraljevine Jugoslavije, ispisavši najslavnije stranice našeg vazduhoplovstva i istorije. U ovaj rat je ušlo oko 50.000 vazduhoplovaca (2.000 pilota), raspoređenih na 23 ratna letelišta, a za 11 dana je poginulo 135 letača i 576 neletača. Kraljevinu je napalo 1.870 aviona, a branilo je 330 aviona u operativnoj upotrebi (odnos 6:1), o čemu mi nismo učili. Tu istorijsku nepravdu smo odlučili da ispravimo istoričar Petar Bosnić i ja, nakon pregleda dokumentacije i novih istraživanja, pa smo 2002. godine rehabilitovali i Ordenom viteškog mača I stepena odlikovali te naše pilote za iskazanu nesebičnu hrabrost u odbrani otadžbine od mnogo nadmoćnijeg neprijatelja, više njih – posthumno. Živo pamtim Đorđa Stojanovića, koji je kao pilot-lovac 102. eskadrile 51. vazduhoplovne grupe 6. lovačkog puka oborio četiri nemačka aviona, ali je priznavao samo tri, jer taj četvrti nije video da je pao. Tek nakon mojeg dokaza da je oboren, prihvatio je činjenicu i to posle 61 godine. Zamislite taj moral i skromnost heroja pilota. Za divljenje! Čuvam njegov pilotski znak, koji mi je tada poklonio, kao najveću dragocenost.
Počasni ste član Asocijacije avijatičara Srbije, „Kluba Ma 2+, pilota nadzvučne avijacije”, prva ste Srpkinja počasni član Kluba žena letačkih specijalnosti Rusije – „Aviatrissa“, kako ste sve to postigli? Šta vas je rukovodilo da se odlučite za odlazak u Rusiju?
S obzirom na to da je avijacija oblast rezervisana za muškarce, nije baš uobičajeno, niti lako zaslužiti njihovo poštovanje, ravnopravnost i počasno članstvo, te je stoga moja radost zbog članstva i pripadanja mnogim pilotskim udruženjima i asocijacijama kod nas i u svetu tim veća i značajnija. To se postiže dugotrajnim korektnim, profesionalnim delovanjem i angažovanjem u svim mogućim i nemogućim uslovima, ponekad i opasnim. Nastojim da opravdam ukazano poverenje. Upravo teku pripreme i za novu ovogodišnju olimpijadu iz istorije avijacije i vazduhoplovstva i u mnogim referatima se kao izvor navodi moja enciklopedija, što me veoma raduje. Kada živite u zemlji koja je puna muzeja, pozorišta, mnoštva kulturnih događaja, kada možete da posetite rodne kuće i imanja velikih ruskih pesnika i pisaca, kada ste poštovani i kada ste u zemlji velikih umova i njihovih ostvarenja, zemlji heroja, onda se više ne pitate da li je trebalo da dođete u Rusiju, nego ste sigurni da ste ispravno postupili, jer Rusiju treba umeti voleti, a onda i ona voli vas.
Knjiga Tadija Sondermajer istoriografskog je karaktera i nikog ne ostavlja ravnodušnim. Šta vas je motivisalo da napišete ovu knjigu?
Knjiga Tadija Sondermajer je proizvod moje duše i odraz dubokog poštovanja prema najzaslužnijoj i najmarkantnijoj ličnosti u vazduhoplovstvu Srbije, Kraljevine SHS i Kraljevine Jugoslavije. Bio je vazduhoplovni pionir, entuzijasta, rodoljub, profesionalac, autentični gospodin, plemić i džentlmen, poliglota i čovek ispred svoga vremena. Na najviši nivo u svetu podigao je svoju otadžbinu, on je ratni pilot – vitez iz Prvog svetskog rata, inženjer i privrednik, avijatičar svih svetskih meridijana. Tadija je građanin sveta, a čiji su život i karijera najsjajnija karika naše avijacije i naša najslavnija istorija. Tadija je osnivač i utemeljivač našeg civilnog i sportskog vazduhoplovstva i jedna od ključnih ličnosti u stvaranju domaće vazduhoplovne industrije. Odlikovan je najvišim ratnim i mirnodopskim srpskim, jugoslovenskim i francuskim odličjima. Tadija Sondermajer je bio veliki i nadareni orator, čovek visoke etikecije i evropske kulture, moj uzor i inspiracija i veoma sam ponosna što sam jedini autor knjige o ovom našem velikanu.
Kako izgleda družiti se s nebom?
Ogromna je privilegija družiti se s nebom i s „ljudima neba“. Ponekad se čini da su nestvarni, drugačiji, svoji i posebni. Svet vazduhoplovstva nije zemaljski, „rođen da puže – leteti ne može“, a svi koji umeju da lete makar i u mašti nisu svakidašnji. Istovremeno su letači skromni, jer sebe smatraju običnim. Velikim i skromnim ljudima ne treba dokazivanje. Kako kaže Imanuel Kant: „Dve stvari ispunjavaju čoveka sve većim strahopoštovanjem što više o njima razmišlja – zvezdano nebo nad nama i moralni zakon u nama.“ Ova misao je moto moje enciklopedije Nebeske heroine sveta.