Радмила Тонковић: Рођен да пуже – летети не може!

Ко је Српкиња, добитник највиших признања Руске Федерације, а чији круг пријатеља чине Рускиње космонаути – Терјешкова, Пономарјова, Јоркиа, Кузњецова, Соловјова, те потомци Гагарина, Корољова и многих руских пилота и космонаута

Проф. Радмила Тонковић с лакоћом је досегла звезде, винувши се у небо пре више од 20 година као авијатичар, а много раније и као педагог и новинар. Једна је од малобројних особа на нашим просторима која је носилац лепезе престижних одличја у ваздухопловству. Наше интересовање су побудиле њене књиге Живот стваран летењем, Тадија Сондермајер, а посебно врхунска енциклопедија Небеске хероине света, недавно промовисана у Дому Војске Србије.
„Књига Небеске хероине света досад је промовисана 43 пута, у Србији, Русији, Грчкој, на Кипру, у Великој Британији, Швајцарској, Републици Српској и Српској Спарти – Црној Гори. Публика је свуда специфична и сасвим различита, али је енциклопедија наишла на позитиван пријем и високо је оцењена као јединствена светска енциклопедија. У Русији је прихваћена као уџбеник у ваздухопловним школама и академијама. Руси су велика ваздухопловна нација, с дугом и задивљујућом традицијом. Одмах су препознали важност и квалитет књиге, као и њену аутентичност и потребу за образовањем нових младих генерација, али и историјску мисију књиге и њену улогу очувања од заборава великана руске и светске авијације. Најпре је објављена на руском језику и финансирана је државним средствима РФ, што је за мене посебна част и обавеза. У Швајцарској Међународна аеронаутичка федерација (FAI – Fédération Aéronautique Internationale) оценила је књигу највишим оценама. Објављивање Небеских хероина света на руском језику у мени је побудило жељу и обавезу да штампам књигу и на српском. Али у мојој Србији није било довољно слуха, те сам сама финансирала штампање, путовања, истраживања, сакупљање материјала. За 10 година рада сакупила сам 1.700 раритетних фотографија и обрадила 2.000 биографија жена са свих континената, које су одиграле важне улоге у авијацији на свим светским меридијанима. У току је превод енциклопедије на енглески језик.“
Одакле ваша везаност за авијацију?
Једноставно бих је назвала љубављу, професионализмом и патриотизмом, можда и „инфекцијом авијацијом“ од које цео живот не можете да оздравите, а ја и не желим, лепо ми је. Авијацијом се баве посебни и одабрани људи, психо-физички најбољи и најздравији, усудила бих се да кажем и најплеменитији и најхрабрији. Моја искуства, сарадња и дружења потврђују да су ваздухопловци целог света – једна велика породица. Иначе, авијација у свакој земљи је веома битан чинилац и показатељ стања у држави, војсци. Колико су развијене најсофистицираније технологије и технике у ваздухопловству, толико је развијена и држава.
Добитник сте Почасног пилотског знака цивилне авијације Руске Федерације, Почасне Грамоте за дугогодишњи допринос популаризацији и развоју светске авијације Кремаљског пука руског председника. Такође, именовани сте за почасног члана Војнонаучног културног центра Оружаних снага РФ, носилац сте ордена РВ РФ… Таква признања се не добијају за само један одлично обављен задатак?
Да бих одговорила на ово питање, морам да нагласим да моја везаност за Русију сеже далеко у моју младост и студије на Московском државном универзитету (МГУ) „Ломоносов“ и траје до данас. Тако дуга сарадња је резултирала и признањима, која наравно увек пријају, када вас прави људи препознају и награде ваш труд и ангажман. Осим мог деловања на популаризацији руске културе, руског језика и књижевности широм света, сарадња у домену ваздухопловства дала је значајне резултате на обострану корист и задовољство. Хтела бих да истакнем моју дивну мисију у трајању од 16 година у Међународној олимпијади из историје авијације и ваздухопловства, где у улози члана жирија учествујем у одабиру најдаровитијих младих људи у области новитета и пројеката из области ваздухопловства, што им омогућује стипендије и блиставу каријеру, будућност у ваздухопловству.
Кога од знаменитих Руса о којима сте писали у енциклопедији издвајате. Чије сте потомке успели да упознате, или руске хероине?
Србију је у Балканском рату 1877–1878. бранио генерал Висарион Лебедев, отац прве жене пилота Русије Лидије Зверјеве, која је пилотску дозволу добила 1911. године. На страни Србије се у Првом светском рату као добровољци боре две Рускиње пилоти – Љубов Голанчикова и принцеза Јевгенија Шаховска, блиска рођака цара Николаја Другог Романова. То је мало позната историја, коју сам пронашла у руским архивима. Најстарија авио-компанија у свету је совјетски „Добролет“ из 1923. године, прва совјетска жена пилот је Зинаида Кокорина, а прва легендарна падобранка је Љуба Берлин, а са потомцима – кћерком и сином чувене падобранке Музе Малиновске дивно се дружим у Москви. У руском Удружењу жена летних специјалности „Авиатрисса“, чији сам почасни члан, са посебним пијететом се чувају успомене на рекордерке из 1938. годину Гризодубову, Осипенко и Раскову, од којих је потоња Марина Раскова формирала женске ратне авио-пукове у Другом св. рату – 586. женски ловачки авијацијски пук, 587. пук бомбардера обрушивача и 588. ноћни женски бомбардерски пук, познат по ноћном бомбардовању фашиста авионима По-2. Тим младим девојкама од 18 до 20 година, њиховој храбрости, дивили су се чак и оборени немачки асови. Поносим се пријатељством с многим хероинама из тих женских пукова, као и потомцима ових храбрих пилота које су положиле животе за слободу своје родине. Њима у част се сваке године 2. маја окупљамо на Црвеном тргу у Москви и полажемо цвеће и венце на њихове гробове. То је јединствен подвиг у историји ратовања, да су младе девојке бомбардовале непријатеље. Треба додати и јединствен у историји ратовања херојски подвиг Јекатерине Зеленко, која је извела једини женски „таран“ – својим запаљеним бомбардером ударила је противнички авион и оборила га и оба пилота су погинула.
Дубоко у срцу чувам познанство и с руском хероином Аном Јегоровом Тимофејевом, која је у свом јуришнику „летећем тенку“ ИЛ-2 извела 277 борбених летова храбро ратујући против пилота 54. ловачког пука немачког Ратног ваздухопловства („Luftwaffe“). Њу су у фашистичком логору лечили лекари заробљеници Рус Сињаков и Србин Павле Трпинац, о чему је Ана написала три аутобиографске књиге у позним годинама. У Москви другујем и са првом групом Рускиња космонаута Терјешковом, Пономарјовом, Јоркином, Кузњецовом, Соловјовом; потомцима Гагарина, Корољова и још многих руских пилота и космонаута. Веома сам срећна што је отац руске ракетне технике и космонаутике Циолковски генијалном научнику нашем Србину пореклом са Косова и Метохије Николају Кибаљчичу признао титулу праоца и његовог најбољег претходника. Ако поштујете успех других људи, онда и ви добијете узајамно поштовање – од прве космонауткиње света Валентине Терјешкове, од космонаута Светлане Савицке, од кћерке конструктора свемирских бродова Сергеја П. Корољова, од породица пилота асова Чкалова, Водопјанова, Покришкина, Кожедуба, од пилота светских рекордерки Светлане Капанине и Марине Попович … и многих мојих руских пријатеља, које поштујем и волим, а мислим да је наша љубав обострана.

ПИОНИР У НАШЕМ ВАЗДУХОПЛОВСТВУ

Проф. Радмила Тонковић је прва жена ваздухопловни новинар и ваздухопловни уредник на Балкану у часописима „Аеромагазин“, „Наша крила“ и „Мома-Гласник“, списатељ, новинар, преводилац. Између осталог, добитник је Дипломе и Златне медаље Савеза новинара Русије. У више удружења, асоцијација и клубова прва је и једина жена почасни члан. Прва је и једина жена носилац Почасног Златног летачког знака пилота РВ и ПВО Војске Србије и добитник Почасног Парадног официрског ваздухопловног бодежа. У годинама Николе Тесле – 2006. и 2007 – двоструки је лауреат међународне „Инвент-дипломе“ и „Сребрне медаље Никола Тесла“, које је добила од Удружења научника, проналазача и иноватора. Високо признање за допринос развоју ваздухопловног спорта добила је од Ваздухопловног савеза Београда, а од нашег чувеног војног опитног пилота Марјана Јелена на поклон лични Златни летачки знак са посветом – „У знак поштовања и захвалности за допринос историји ваздухопловства и неговању ваздухопловних традиција“. Њена биографија ушла је у едицију „66 знаменитих Срба“.

Објасните улогу пилота руске авијације у Другом светском рату на простору Краљевине Југославије. Колико је било авиона које нам је поклонио СССР и ко је њима управљао? Ко нам је помогао и зашто се о томе ћутало?
У књизи Небеске хероине света налази се оригинални документ од 10. јула 1945. године, који ми је великодушно уступила пилот Људмила Попова, а који сведочи о пребазирању 60 авиона Пе-2, као помоћ и поклон народа СССР антифашистичкој Југославији. Авионе су довезле пилоти маршрутом Казањ–Рассказово–Харков–Лавов–Београд. На старом Земунском аеродрому су затекле само један авион По-2 и хангар, других авиона није било. У Другом светском рату у ослобађању Југославије учествовала је славна совјетска 236. лавовска ловачка авијацијска дивизија (у чији састав је улазио и женски 588. авијацијски пук ноћних бомбардера, командир Јевгенија Бершанска), која је од октобра 1944. до маја 1945. извршавала специјалне задатке за указивање помоћи у припреми, обуци и формирању 11. ваздухопловне ловачке дивизије – прве ловачке дивизије Ратног ваздухопловства НОВЈ и 42. јуришне дивизије, чиме су у завршној етапи рата пилоти ове дивизије, као и цело њено људство часно испунили своју интернационалну обавезу. На командним местима и у припреми летача Совјети су применили систем „дублирања“ (совјетски пилот плус југословенски пилот) и то директно на фронту, што је био јединствен и претежак задатак, све под ватром непријатеља, и одиграли су пресудну улогу у одбрани Југославије те значајно допринели њеној победи над фашизмом. Због ових неоспорних чињеница о руској помоћи у најтежим временима ужасавају ме и веома боле изјаве појединаца из српског народа када кажу да нам Руси никада нису помогли. То је неистина! Други неки „савезници“ су нас бомбардовали, јаче и окрутније од фашиста. Ти наши непријатељи су све учинили да нас после рата посвађају са браћом Русима, како би нам се приказали за пријатеље, који су нас, потом, зверски бомбардовали 1999. године, удружени у НАТО агресију 19 држава, што је незапамћени злочин и највећи кукавичлук у историји ратовања.
У свету ратног ваздухопловства, осим високе стручности, познати сте и као племенита особа. Кажите нам нешто о дубоким ранама наших бораца током недавних ратова, пилота који су све дали, а од Србије су добили мало или ништа. Када вам је било најтеже у ваздухопловној каријери?
Припадници нашег Војног ваздухопловства су прави хероји и патриоте, увек први на бранику отаџбине, несебично су жртвовали животе за слободу свог народа. Попут нашег славног песника Шантића дубоко ме боле ране мојег народа и посебно страдалих наших ваздухопловаца у недавним ратовима. Те ране не зацељују у нашим срцима. Целу каријеру сам посветила развоју и напретку ваздухопловства. Највише су ме болеле погибије, рањавања и заробљавања наших пилота, мојих драгих колега, страдања њихових породица. У последњим ратовима тешко је било суочити се с мржњом од стране дојучерашњих наших другова и класића, из сада суседних држава. Све су то биле тешке трауме и разочарања наших пилота и дивим им се, њиховој жртви у тим страшним временима. Они су то преживели, превазишли и тихо наставили нормалан живот, без мржње. То могу само велики и јаки.
Обелоданили сте истину да је Краљевина Југославија имала спремну ратну авијацију, да су априла 1941. најхрабрији гинули, бранећи наше небо. Шта сте све открили пишући књигу Живот стваран летењем?
Моја генерација је учила фризирану историју у којој је потпуно анатемисана Краљевина СХС/Југославија и сва њена историја. Обележавали смо и славили сасвим друге датуме и догађаје од стварних, па тако нисмо знали ни за славне претке, за легендарне пилоте са Солунског фронта, ни за хероје пилоте из Априлског рата 1941. Прва српска ескадрила је формирана 17. јануара 1918. по наредби начелника штаба Врховне команде и она је извршила судбоносни пробој Солунског фронта, а настављачи ове славне историје су припадници 252. ескадриле Курјаци са Ушћа, чији сам и ја члан и тиме се веома поносим. Такође су били заборављени и пилоти храбри браниоци југословенског ваздушног простора у 11-дневном Априлском рату 1941. године, прави првоборци, патриоте и хероји, који су се борили под заставом Краљевине Југославије, исписавши најславније странице нашег ваздухопловства и историје. У овај рат је ушло око 50.000 ваздухопловаца (2.000 пилота), распоређених на 23 ратна летелишта, а за 11 дана је погинуло 135 летача и 576 нелетача. Краљевину је напало 1.870 авиона, а бранило је 330 авиона у оперативној употреби (однос 6:1), о чему ми нисмо учили. Ту историјску неправду смо одлучили да исправимо историчар Петар Боснић и ја, након прегледа документације и нових истраживања, па смо 2002. године рехабилитовали и Орденом витешког мача I степена одликовали те наше пилоте за исказану несебичну храброст у одбрани отаџбине од много надмоћнијег непријатеља, више њих – постхумно. Живо памтим Ђорђа Стојановића, који је као пилот-ловац 102. ескадриле 51. ваздухопловне групе 6. ловачког пука оборио четири немачка авиона, али је признавао само три, јер тај четврти није видео да је пао. Тек након мојег доказа да је оборен, прихватио је чињеницу и то после 61 године. Замислите тај морал и скромност хероја пилота. За дивљење! Чувам његов пилотски знак, који ми је тада поклонио, као највећу драгоценост.
Почасни сте члан Асоцијације авијатичара Србије, „Клуба Ма 2+, пилота надзвучне авијације”, прва сте Српкиња почасни члан Клуба жена летачких специјалности Русије – „Авиатрисса“, како сте све то постигли? Шта вас је руководило да се одлучите за одлазак у Русију?
С обзиром на то да је авијација област резервисана за мушкарце, није баш уобичајено, нити лако заслужити њихово поштовање, равноправност и почасно чланство, те је стога моја радост због чланства и припадања многим пилотским удружењима и асоцијацијама код нас и у свету тим већа и значајнија. Tо се постиже дуготрајним коректним, професионалним деловањем и ангажовањем у свим могућим и немогућим условима, понекад и опасним. Настојим да оправдам указано поверење. Управо теку припреме и за нову овогодишњу олимпијаду из историје авијације и ваздухопловства и у многим рефератима се као извор наводи моја енциклопедија, што ме веома радује. Када живите у земљи која је пуна музеја, позоришта, мноштва културних догађаја, када можете да посетите родне куће и имања великих руских песника и писаца, када сте поштовани и када сте у земљи великих умова и њихових остварења, земљи хероја, онда се више не питате да ли је требало да дођете у Русију, него сте сигурни да сте исправно поступили, јер Русију треба умети волети, а онда и она воли вас.
Књига Тадија Сондермајер историографског је карактера и никог не оставља равнодушним. Шта вас је мотивисало да напишете ову књигу?
Књига Тадија Сондермајер је производ моје душе и одраз дубоког поштовања према најзаслужнијој и најмаркантнијој личности у ваздухопловству Србије, Краљевине СХС и Краљевине Југославије. Био је ваздухопловни пионир, ентузијаста, родољуб, професионалац, аутентични господин, племић и џентлмен, полиглота и човек испред свога времена. На највиши ниво у свету подигао је своју отаџбину, он је ратни пилот – витез из Првог светског рата, инжењер и привредник, авијатичар свих светских меридијана. Тадија је грађанин света, а чији су живот и каријера најсјајнија карика наше авијације и наша најславнија историја. Тадија је оснивач и утемељивач нашег цивилног и спортског ваздухопловства и једна од кључних личности у стварању домаће ваздухопловне индустрије. Одликован је највишим ратним и мирнодопским српским, југословенским и француским одличјима. Тадија Сондермајер је био велики и надарени оратор, човек високе етикеције и европске културе, мој узор и инспирација и веома сам поносна што сам једини аутор књиге о овом нашем великану.
Како изгледа дружити се с небом?
Огромна је привилегија дружити се с небом и с „људима неба“. Понекад се чини да су нестварни, другачији, своји и посебни. Свет ваздухопловства није земаљски, „рођен да пуже – летети не може“, а сви који умеју да лете макар и у машти нису свакидашњи. Истовремено су летачи скромни, јер себе сматрају обичним. Великим и скромним људима не треба доказивање. Како каже Имануел Кант: „Две ствари испуњавају човека све већим страхопоштовањем што више о њима размишља – звездано небо над нама и морални закон у нама.“ Ова мисао је мото моје енциклопедије Небеске хероине света.