Odumiranje sveta u egoizmu i hedonizmu

Samoća i usamljenost svetska pošast broj jedan

Između sreće samaca i očaja usamljenih tanka je linija i često se ne zna ko kojoj strani pripada. Međutim, u oba slučaja posledice po društvo su katastrofalne. A broj onih koji po godinama pripadaju uzrastu stasalom za porodicu a koji ostaje u samoći raste širom takozvanog razvijenog sveta tempom epidemije neke vrlo zarazne bolesti za koju ne samo da nema leka već deluje da ga niko i ne želi

Živimo u navodno najrazvijenijem periodu naše civilizacije. Naše doba beleži i najviše stanovnika u istoriji čovečanstva. I ne samo da je pomenuta, da tako kažemo, superrazvijenost našeg sveta dovela na razne načine do drastičnog povećanja stanovništva (kada nekoj vrsti u prirodi ide dobro, ona se uspešno umnožava) već je baš ta razvijenost, makar tehnički, omogućila najbržu i najjednostavniju povezanost gotovo svih jedinki na ovoj planeti. U sekundi i likom i glasom možete da ostvarite kontakt s nekom osobom ma gde ona bila. Ali ovo je i vreme kada, paradoksalno, caruju usamljenost, samoća i samci. Naravno da samaca ima više jer proporcionalno, s obzirom na ogroman broj ljudi, mora da bude tako, ali je broj usamljenih i samih u uzlaznoj liniji u nepovoljnom neskladu s porastom stanovnika ovog sveta. Ljudi su se izolovali jedni od drugih u suštinskom smislu. Sve je manje ne samo kvalitetnih već bilo kakvih fizičko-emotivnih kontakata među ljudima. Otuda je sasvim logična i pandemski prihvaćena pojava takozvanih društvenih mreža na kojima se milioni ljudi društveno ispunjavaju i iscrpljuju. A tu su i ozbiljno zavisnošću okovani milioni usamljenika koji se daleko bolje snalaze u svetovima iz zato najprofitabilnijeg ogranka šou-biznisa, onim iz video-igara. Dakle, osim bezbedno nefizičkih odnosa, virtuelnih zapravo, mnogi stanovnici ovog sveta nemaju nikakve smislene kontakte sa stvarnim osobama. Čak se i brojni poslovi obavljaju „onlajn“ pa je sve manje i poslovnih kontakata među ljudima. Izolacija od sveta i ljudskog roda je postala sveprisutna, a rezultujuća usamljenost kao osećanje, i samoća kao stanje, u neprestanom su uzlaznom trendu, a do te mere su zastupljeni svuda da se o njima može govoriti kao o nekoj vrsti pošasti.

VIŠE OD TREĆINE LJUDI SU SAMCI Preko trećine planete danas samuje. U populaciji uzrasta u kom bi već trebalo da postoje kvalitetne veze koje prerastaju u brak (druga polovina dvadesetih i prva tridesetih godina) najviše je samaca. Poražavajuće je što se tog statusa više niko ne stidi i ne plaši, a nije više ni društveno „oštećen“ onaj koji otkrije da je sam, a još je ređe, kao nekada, zbog toga omalovažavan. Naprotiv. Kao da se danas mnogi hvale svojom „slobodom“ u samovanju i pri tome izazivaju iskrenu zavist kod onih koji su se „unesrećili bračnom robijom“. Jedan od uzroka ove pojave je i sistem vrednosti modernog sveta koji je kompromitovao porodicu i njen značaj, a brak sveo na prevaziđenu kategoriju. Otud ponosni samci koji navodno uživaju u svom statusu jer im najpre omogućava da besciljno lutaju iz veze u vezu tragajući jedino za površnim zadovoljstvima. To je svakako i bekstvo od vezivanja i odgovornosti koje im je sada značajno olakšano jer ih društvo više ne primorava i ne kažnjava zbog nemoralnog ili samoživog života bez obaveza. Brak je izgubio na značaju i bilo kakvoj važnosti na društvenoj lestvici. Zato je i sve više razvoda i to u svim ljudskim dobima. Poražavajuća statistika u najrazvijenijim oblastima sveta to najbolje ilustruje. Tako, recimo, zapadna Evropa i Severna Amerika imaju preko trećine svojih za brak i porodicu stasalih muškaraca među samcima! Razloga za to ima mnogo pa nijedno istraživanje, a bilo ih je vrlo ozbiljnih, ne objašnjava ovu pojavu do kraja. Ipak, moglo bi se reći da je zajednički sadržalac više desetina razloga za ovoliko samaca sindrom moderne kulture i međuljudskih odnosa koje ona zahteva. Naime, najčešći razlozi za porast broja samaca direktna su posledica modernog života i novih odnosa koje on nameće, najpre u interakciji između muškaraca i žena čije su uloge u društvo drastično izmenjene. Mnogi samci među muškarcima su kao razlog svog samovanja naveli brojne psihičke tegobe, loša prethodna iskustva sa ženama, ličnu nesigurnost ili loš izgled, odnosno neadekvatan status u društvu. Čak je i stidljivost vrlo visoko među razlozima za samoću kao najistaknutiji dokaz podređene pozicije koju danas takozvani moderni muškarac ima ili oseća da ima u odnosu prema ženama čija je narasla agresivnost dodatno odbila muški rod od nje. Otud je na lestvici razloga za samovanje kod muškaraca u samom vrhu navedena društvena neprilagođenost na nova pravila i međuljudske odnose.
U našoj zemlji je slično stanje (tvrde zvanične statistike), mada nije u svim krajevima isto. Na jugu Srbije, recimo, kao da je prošla kuga. Stanovništvo doslovno kopni. U nekim delovima u prošloj godini nije rođeno nijedno dete i nije sklopljen nijedan brak! Osim što se broj stanovnika u tim oblastima neprestano smanjuje zbog ekonomske migracije, eto, ne obnavlja se ni od onih koji su ostali. Za razliku od goreopisane statistike koja bi trebalo da pojasni samovanje među ljudima u najrazvijenijim državama Zapada, kod nas je za izbegavanje bračnih i porodičnih obaveza najčešće navođena veoma loša ekonomska situacija. Iako to nikako nije novi razlog, zapravo je u tim krajevima oduvek prisutan, poslednjih je godina postao kočnica za ulaženje u bilo kakve ozbiljnije veze. U današnje vreme najjednostavnije rečeno mladi parovi, čak i oni koji su proveli godine zajedno, ne žele da žive život u odricanju i nemaštini pa otud ne ulaze u brak i ne žele decu. Zapravo, ne žele nikakvo vezivanje pa su statistike o samcima i usedelicama, posebno u nerazvijenim i ruralnim oblastima, poražavajuće loše. Taj trend postoji i u Beogradu, koji je blizu dvomilionske populacije, tako da prilika za vezivanje ima daleko više. Ipak, po nekim procenama i u našoj prestonici samaca je na stotine hiljada i sve ih je više, a opadaju bračne veze i broj dece po glavi stanovnika. I kod nas, međutim, posebno među obrazovanijim, imućnijim i slojevima koji su iz urbanih sredina, počinju da važe globalistički nametnute društvene vrednosti, pa samim tim i njihove posledice na izmenjeno vrednovanje braka i hedonistički pristup životu u kome su odricanja zarad dece, pa čak i ustupci prema partneru s kojim treba podeliti život postali nezanimljivi, često i neprihvatljivi. Kažu, i zahtevi su postali značajno drugačiji i komplikovaniji. U veze koje bi vodile braku se ne ulazi jer se u startu od partnera zahtevaju nemoguće osobine i svojstva koja bi, navodno, trebalo da ukažu na lagodan i na duže staze bezbedan život. A takvih je partnera malo i, još gore, oni su uglavnom u grupi zadovoljnih samaca okrenutih sopstvenim egoističnim potrebama. Materijalistički pristup problemu je, dakle, presudan i kočnica je, paradoksalno, i kada se živi u skromnim okolnostima i u izobilju. Obe ove krajnosti, dakle, sve češće dovode do samoće.

Lažni život u lažima (lažnog) sveta Sistem vrednosti je i ovde kao i u ogromnom delu sveta izmenjen, devalviran, a često i nema nikakvih pozitivnih vrednovanja u međuljudskim kontaktima. Ljudi se izoluju od sveta koji ih okružuje, nevoljno ulaze u bilo kakve kontakte i vezivanja, a takozvani socijalni (čak i seksualni, uz pomoć izuzetno realističnih igara, posebno u VR tehnologiji) život iscrpljuju u svetovima društvenih mreža lažno predstavljajući sebe u izdanju u kome bi želeli da budu, a znaju da nikada neće moći da mu se približe. I znajući da i drugi u toj komunikaciji lažima takođe naduvavaju svoje vrednosti, a sve te laži nemaju nikakve posledice, čak ih virtuelno postavljaju u pozicije divljenja („lajkovanja“), tako da lažni, „onlajn“ život tokom vremena za mnoge postaje zamena za pravi. Zapravo, on im je jedini željeni život. U začaranom krugu koji se tako stvara samovanje u realnom svetu je čak i uslov prosperiteta u onom virtuelnom. Pošto su odavno prevaziđeni običaji da porodice „ugovaraju ljubav“ i samim tim brakove, pa i potomstvo, sada, kada su stasali za roditeljstvo, potpuno su prepušteni sebi. A njihovu sebičnu odluku da se opredele da provedu život uživajući u njemu bez obaveza nema ko da kritikuje, niti pak da ih prekori zbog takvog egoizma. Čak ni društvo, koje kao da je potpuno ravnodušno prema očevidnom odumiranju sopstvenog tkiva i sasvim izvesnom nestanku nacije u neposrednoj budućnosti, nestanku koji se na osnovu sadašnjeg stanja može matematički dokazati i vremenski predvideti. Naravno, sve se ovo odnosi samo na deo sveta koji je „slobodan“, „prosvećen“ i „napredan“ i koji je kao takav, sa svim tim slobodama, jedino uspeo da dovede u pitanje sopstveni opstanak tolerišući egoizam i hedonizam svojih stanovnika.