Namet na simbol profesije

Različiti aršini za istu stvar

Piše ZVONIMIR PEŠIĆ

U našoj praksi kao da se zaboravlja da je pištolj već decenijama svojevrstan simbol i status pre svega poziva vojnog starešine. Da li je normalno i uobičajeno da se porez plaća na simbole? Sudeći po praksi, Srbija je posebna i po specifičnom nametu se razlikuje od savremenog sveta

U javnosti je nedovoljno poznato da je Srbija jedna od retkih, a po nekim izvorima i jedina, država na svetu koja je uvela porez na lično naoružanje. Ta mera pogodila je najviše vojne penzionere, ali ne i penzionere MUP-a. Njima država, to jest Ministarstvo unutrašnjih poslova, na kraju profesionalne karijere, poklanja pištolj, na koji ne plaćaju porez. To isto ne čini i drugo ministarstvo sile – Ministarstvo odbrane. Dve profesije, čiji je simbol oružje, dakle dve grupacije državnih činovnika, tretirane su na suprotan način u jednoj te istoj državi. Ta nepravda traje već više od deset godina. Uprkos mnogobrojnim zahtevima da se čudan namet za penzionisane starešine sistema odbrane ukine, tvrdoglavi činovnici i dalje smatraju da je porez neophodan. Koji su sve razlozi u pitanju da opstane porez, može samo da se pretpostavi. Pre svega to je nastojanje da se što više para ,,ubere“ za budžet, a s druge strane da se stanovništvo što više razoruža.

Zakon koji pogađa mnoge građane

U vasceloj praksi kao da se zaboravlja da je pištolj decenijama svojevrstan simbol i status vojničke, odnosno profesije policajca. Da li je uobičajeno da se porez plaća na simbole? Izgleda da smo mi, vazda, nešto posebno. Možda bi zanimljivo bilo da saznamo ko je začetnik ideje da se uvede porez na lično oružje. Zasada je jedino poznato da su ga uveli moćnici iz redova ranije vlasti, a zakon se, na volšeban način, održao sve do današnjih dana. U Srbiji su oficiri ili podoficiri oslobođeni plaćanja poreza na pištolje samo ako su ga dobili prilikom završetka nekog od stepena školovanja kao prvi u rangu. U svim ostalim slučajevima dužni su da svake godine izmire svoju poresku obavezu u odnosu na lično oružje. Merom državnih organa pogođeno je oko 35.000 penzionisanih podoficira i oficira.
Na skupu vojnih penzionera mesne organizacije Batajnica, revoltiran porezom na pištolje, pukovnik u penziji Dragoš Badnjar naveo je da je u Srba pištolj, odnosno kubura, sastavni deo narodne nošnje. Da je tako, može se videti na portretima znamenitih ljudi koji na umetničkim slikama ili fotografijama imaju za pojasom zadenuti pištolj ili kuburu. Ako je to već tako, zašto se država ne odrekne nepopularnog nameta?
Negdašnja vojska praktikovala je da potporučnici mogu na šestomesečni kredit da kupe pištolj. Na redovnim gađanjima njima je omogućeno i da se oprobaju kao strelci. Te iste pištolje nosili su na opasaču na dežurstvima, vežbama, a njima su bili naoružani i u ratu. Sve do penzionisanja, vlasnici pištolja su mogli da imaju vojnu dozvolu za nošenje, ali su na kraju karijere (omogućeno je bilo i pre toga) vojnu zamenjivali civilnom dozvolom. Od tog časa su počinjali njihovi problemi, jer su svake godine morali da plaćaju visok namet na pištolj.
Najbolji primer za to koliko porez na oružje opterećuje građane jeste događaj koji se pre mesec dana zbio na sastanku SUBNOR-a Srbije. Naime, Dragoljub Nikolić zvani Kisindžer, inače rezervni vojni starešina iz Zaječara u činu majora, apelovao je na boračku organizaciju da se obrati resornim državnim organima kako bi porez na oružje bio ukinut. On je naveo da su rezervne vojne starešine, po istom principu kao i aktivne, pre dve-tri decenije kupovali pištolje od ,,Zastava oružja“ i da su u minulim ratovima iz devedesetih godina te pištolje koristili kao službeno oružje.

Umesto državnog, habali svoje oružje

Zanimljiv je i podatak da su pištolji oficira i podoficira u vlasništvu uračunavani prilikom skladištenja municije za eventualne ratne potrebe. Umesto da habaju državno oružje, oficiri i podoficiri su ,,trošili“ ono lično, čime su državi štedeli značajna budžetska sredstva.
Kupovinom pištolja starešine su pomagale ,,Zastavu oružje“ da opstane u teškim vremenima, kada prodaja nije išla najbolje.
A onda, preko noći, donosi se odluka o uvođenju poreza na lično oružje. Odjeknulo je to kao grom iz vedra neba. Ministarstvo odbrane, pre više od jedne decenije, nije stalo iza svojih penzionisanih starešina. Oni su morali da plate državi ceh, koja je od njihovog vlasništva na lično oružje do tada imala samo koristi. Plaćaju penzionisani oficiri i podoficiri i danas visoki porez državi. A država za to ne haje. U međuvremenu svake godine u penziju odlaze nove generacije oficira i podoficira… Zašto Ministarstvo odbrane ne dodeljuje svojim penzionerima pištolje, pitanje je na koje traže odgovor mnogi iz ,,šešir divizije“. Da li je izvodljivo da Ministarstvo odbrane, ako se donese takva odluka, umesto pištolja iz vojnih skladišta dodeli pištolje penzionisanim starešinama koje su kao vodnici i potporučnici kupili pre više od tri decenije.
Udruženju vojnih penzionera svakodnevno se, putem telefona, obraćaju vojni penzioneri raspitujući se kada će biti ukinut porez na oružje. Neki od njih imaju neplaćen porez i do iznosa od 100.000 dinara.
Prema dostupnim saznanjima mnogi penzioneri, suočeni sa padom ličnog standarda, rado bi vratili svoj pištolj, ali ih za taj metalni predmet vezuju uspomene iz starešinske karijere.
Zanimljivo je da se na tržištu ,,polovni“ pištolji iz domaće proizvodnje mogu nabaviti po ceni od oko 6.000 dinara. Godišnji porez na pištolje iznosi 3.600 dinara. Plaćanjem tog nameta više od deset godina mnogi građani su višestruko otplatili svoje lično oružje.
Prema statistici, vlasnici oružja sa dozvolom retko krše propise kada je reč o njegovoj upotrebi. Za razliku od te kategorije građana, ljudi iz podzemlja, to jest iz kriminalnog dosijea, niti imaju dozvole, niti se pridržavaju propisa o nošenju i upotrebi oružja. Oni najčešće krše zakon, ne prezajući da izvrše ubistvo i rane ljude. Pri tome u brojnim slučajevima upotrebljavaju oružje sa izbrisanim serijskim brojem. Aktuelna situacija će i dalje značiti da će kriminalci biti naoružani, a da će se običan, pošten svet u sve većoj meri razoružavati.

Plaše se uvođenja i poreza na sablje

Oni koji su pištolj predali MUP-u, teška srca su se odrekli predmeta koji su imali uza sebe. Bilo je veoma dirljivih i emotivnih scena. To se događalo posebno kada su predavani pištolji sa izrezbarenom posvetom. Mnogi od tih nezadovoljnika veruju da su pištolji, kao poklon, završili u rukama penzionisanih pripadnika MUP-a.
U vremenu pretnji od terorizma i sve češćih obijanja stanova i te kako je društveno opravdano da se penzionisanim vojnim licima ukine porez na lično naoružanje. Udruženje vojnih penzionera nedavno se zahtevom za ukidanje poreza obratilo ministarstvima odbrane, unutrašnjih poslova i finansija. Iz Ministarstva finansija je stigao odgovor da razumeju potrebu vojnih penzionera i da će raditi na pronalaženju najboljeg rešenja.
Na sastanku ministara odbrane i unutrašnjih poslova sa predstavnicima udruženja koja okupljaju vojne i policijske penzionere, organizovanom u Domu VS u Beogradu pre godinu i po dana, postavljeno je pitanje o neophodnosti, pa i pravičnosti ukidanja poreza na oružje. Odgovarajući na to pitanje potpredsednik Vlade RS i ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović rekao je da porez na oružje neće biti ukinut, ali da će biti značajno smanjen, do nivoa simbolike. Dosad na tom planu nije ništa učinjeno. S tim u vezi očekuje se da dva ministarstva sile pokrenu postupak za smanjenje te vrste poreza.
Potpukovnik u penziji Nemanja Jovanović postavio je Udruženju vojnih penzionera Srbije pitanje da li se šta menja u vezi sa porezom na oružje. Odgovoreno mu je da je sve po starom. Potom je izneo činjenice kojima se ilustruje ,,stanje morala“, to jest da su ljudi veoma nezadovoljni, a reč je o časnim podoficirima i oficirima koji su revnosno decenijama služili državi i narodu, a sada im država na neki način okreće leđa.
Jovanović kazuje da su mu neke kolege poverile da bi rado kupile oficirsku sablju, takođe jedan od simbola vojničke profesije. Naime, izlazeći u susret aktivnim i penzionisanim starešinama, preduzeće iz Zemuna (,,Status stil“) prodaje sablje na 25 mesečnih rata. U opštoj besparici i opalom standardu, to je povoljna varijanta, ali se penzionisani podoficiri i oficiri ne usuđuju na taj korak jer izražavaju bojazan da će državni činovnici, ako saznaju da određen broj penzionera poseduje sablju, uvesti porez i na taj simbol oficirske časti i slobodoljublja.
Hoće li se država konačno sučeliti sa činjenicom da smo retka ili jedina država na svetu u kojoj se plaća porez na lično oružje, pa da postupa kao i sav drugi svet?
Saznali smo da je u Ministarstvu odbrane formirana komisija koja treba da predloži rešenje za oslobađanje od plaćanja poreza na lično oružje sadašnjih oficira, kada odlaze u penziju. Mnogi će to dočekati kao kada nad ozeblim čovekom grane Sunce. Vreme je za pravdu.