Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Nemačka je 22. juna 1941. postupila suprotno prvom zakonu geopolitike i napravila sudbonosnu, stratešku grešku, gurnuvši u katastrofu čitav svet, pa i samu sebe – napala je SSSR
Prošlo je osamdeset godina od početka Drugog svetskog rata. Iako su političko-diplomatske igre, teritorijalne prekompozicije i oružani sukobi trajali odranije, konvencijom je za njegov početak usvojen 1. septembar 1939. kada je Nemačka napala Poljsku – dan nakon insceniranog napada na radio-stanicu u Glajvicu (Glivicama). Donedavno je bilo opšteprihvaćeno da ta tipična „operacija pod lažnom zastavom“ (false flag operation) predstavlja neposredan povod za početak rata. Ali savremena propaganda Zapada, u talasu revizionizma i „transfera krivice“ za potrebe novog hladnog rata, sve češće apostrofira Sporazum Molotov–Ribentrop od 23. avgusta 1939. Njime Nemačka i SSSR, svaka iz svojih razloga, jesu postigle dogovor o nenapadanju i jesu podelile interesne sfere u međuprostoru, što je podrazumevalo i mogućnost političko-teritorijalnih promena, ali su paniku pre svega izazvale zbog percepcije talasokratskih sila da se stvara osovina Berlin–Moskva. Eventualno savezništvo dva telurokratska „džina“ – jednog u središtu Evrope, a drugog u Heartland-u Evroazije – nikada nije prestalo da izaziva strah vašingtonsko-londonskih atlantista da će izgubiti svetsku dominaciju. To je svevremena geopolitička konstanta, bez obzira na ideološke promenljive. A Nemačka je 22. juna 1941. prekršila prvi zakon geopolitike i napravila sudbonosnu, stratešku grešku, gurnuvši u katastrofu čitav svet, pa i samu sebe – napala je SSSR („Barbarosa“).
NACISTIČKA ZLOUPOTREBA GEOPOLITIKE Nemačka se dugo i temeljno spremala za rat. Hendikepirana zbog kasnog ujedinjenja i po sopstvenom ubeđenju stešnjena između Francuza i Rusa (Slovena) na kopnu, a u konkurenciji s Britancima nemoćna na okeanima, još u Velikom ratu neuspešno je pokušala da promeni poredak. Iako nedovoljno teritorijalno „kažnjena“, bila je frustrirana porazom, opterećena ratnim reparacijama, ekonomski iscrpljena, politički nestabilna, pogođena Velikom depresijom i institucionalno poljuljana slabom Vajmarskom republikom, te je postala plodno tlo za dolazak Hitlera na vlast. Geopolitika, koja se još ranije razvijala na temeljima Racelove geodeterminističke antropogeografije i političke geografije, te Kjelenove biologističke koncepcije o državi-organizmu i Naumanovih mitteleurop-skih ideja, zloupotrebom je postala važan element obnove nemačkog samopouzdanja i obrazlaganja ekspanzionističkih ciljeva. U svrhu nacističke propagande brzo je izvršena sveobuhvatna geopolitizacija čitavog društva. U svakodnevnu upotrebu ušli su termini životni prostor (lebensraum), krv i tlo (blut und boden), moć i prostor (macht und raum), narod bez prostora (volk ohne raum), veliki prostor (grossraum), svest o granicama (grenzbewusstein), novi poredak (neue ordnung)… Geopolitika se sadržinski tendenciozno predavala na univerzitetima, štampane su brojne knjige, karte i atlasi geopolitičke sadržine, osnivani istraživački centri, među kojima je prednjačio Institut za geopolitiku u Minhenu, i pokretane naučne publikacije kao što je bio Časopis za geopolitiku i dr.
HAUSHOFER I NEMAČKI CILJEVI Rodonačelnik nemačke geopolitike bio je Karl Haushofer, geograf, general, predavač u ratnoj školi, univerzitetski profesor, predsednik Nemačke akademije i autor brojnih knjiga i članaka. Iako se smatra jednim od ideologa zločinačkog nacističkog projekta („nacistički Makijaveli“) i bliskim Hitleru posredstvom svog nekadašnjeg studenta Rudolfa Hesa, on nije bio firerov partijski sledbenik i često se nije slagao s njegovim idejama i konkretnim postupcima. Štaviše, odbio je da recenzira Mein Kampf, pao je u Hitlerovu nemilost zbog oštrog verbalnog sukoba 1938, progonjen je posle Hesovog odlaska 1941, osumnjičen je 1944. kao saradnik zaverenika, a njegovog sina Albrehta ubio je Gestapo 1945. pod optužbom za učešće u zaveri. Mada je po okončanju rata pred predstavnicima američke vojske i geopolitičkim ekspertima negirao podršku nacizmu, uspeo da odbrani svoje naučne stavove i izbegne sud u Nirnbergu (zvanično je 1946. izvršio samoubistvo, zajedno sa suprugom, po ocu Jevrejkom!), nesumnjiv je presudan doprinos njega i njegovih saradnika u kreiranju nemačkog ekspanzionističkog geopolitičkog projekta, koji se razvijao u tri glavna smera:
Jedan zadatak podrazumevao je definisanje nemačke dominacije u Centralnoj Evropi i hegemonije prema širem okruženju, prvenstveno onom na istoku, čije bi postojeće granice bile potpuno prekrojene. Eliminisanje etničke heterogenosti kao „remetilačkog faktora“ tako projektovanog prostora Nemačka i njeni sateliti (na primer: NDH) sprovešće odvođenjem u mučeničku smrt miliona Rusa, Jevreja, Srba, Cigana…
Druga aktivnost bila je da se osmisli i „naučno“ opravda novi Prodor na Istok radi sticanja navodno nedostajućeg životnog prostora. On ne bi obuhvatao samo nemački etnički areal već geostrategijski, saobraćajno, sirovinski, agrarno i industrijski važne oblasti, preko potrebne Trećem rajhu. Na meti su se našle prvenstveno slovenske zemlje na istoku i jugoistoku – postale su predmet najezde nemačke ratne mašinerije.
Treći doprinos činilo je definisanje novog („hiljadugodišnjeg“) svetskog poretka, te ubeđivanje nemačke i druge javnosti u pravednost njegovog uspostavljanja. U geopolitičkom smislu, njime bi se okončala svetska dominacija pomorskih sila zasnovana na ekspanziji „duž paralela“ i uspostavio višepolarni sistem kontinentalističkih pan-oblasti formiranih „duž meridijana“. Shodno tome, trebalo je da nastanu Pan-Amerika pod vođstvom SAD, Evro-Afrika s nemačkim jezgrom, Veća istočnoazijska razvojna zona s Japanom na čelu i (privremeno) Pan-Rusija predvođena Sovjetskim Savezom, ali bez istočnog dela.
GEOPOLITIČKI BILANS Nemačka nije uspela da svet preoblikuje prema svojim geopolitičkim interesima jer je izgubila rat. Ishod se mogao naslutiti već posle pobeda Crvene armije kod Moskve, Staljingrada i Kurska. Od Bitke za Normandiju sve je bilo velika, mnogim životima plaćena „trka“ ko će pre stići do Berlina i zaposesti Nemačku, tj. koji deo Evrope će kontrolisati „sila mora“ SAD, a koji „sila kopna“ SSSR. U stvari, ubrzo će se pokazati da su jedini pravi pobednici bili Amerikanci. „Trofej“ je bio njihova globalna unipolarna, atlantistička dominacija, koja je posle pada Berlinskog zida, šezdeset godina od početka Drugog svetskog rata, prerasla u apsolutnu. Sada pak, osamdeset godina posle, u Evropi je daleko odmakao proces deatlantizacije, a u svetu multipolarizacije, proces koji predvode veliki evroazijski „igrači“. Na koji način će im se priključiti emancipovana Nemačka i barem delimično ostvariti svoje stare geopolitičke snove?
“Ali savremena propaganda Zapada, u talasu revizionizma i „transfera krivice“ za potrebe novog hladnog rata, sve češće apostrofira Sporazum Molotov–Ribentrop od 23. avgusta 1939”
U ovom kontekstu, imajući u vidu tzv. Sporazum Cvetković-Maček od 26. Avgusta 1939. godine koji je slopljen po naredbi srbofobičnih lecemera, koji su uoči Drugog svetskog rata izradili u Londonu kolonijalistički program federalističkog rešenja u Kraljvini Jugoslaviji. Londonskom Forinj ofisu nije bio cilj pravednog rešenja, već je služio kao maska u zakulisnoj borbi koju su vodili protiv našeg nesrećnog, obespravljenog, obezglavljenog, potlačenog i poniženog srbskog naroda. Iz tih razloga, oni su se našli na istom zakulisnom zadatku sa Kominternom, fašističkom Italijom i nacističkom Nemačkom. Stvarali su i zaoštravali nesuglasice između pojedinih pokrajina u Kraljevini Jugoslaviji, izazivali među narodima razdore i mržnju jednih
prema drugim, da bi ih doveli do najoštrijeg sukoba. Zato su se svom žestinom okomili na naš nesrećni srbski narod. Jugoslaviju su taksirali kao opciju tranzita i veštačku tvorevinu koju treba razbiti. Stoga su pomagali hrvatske separatističke frakcije u Jugoslaviji. Upregli su Antu Pavelića 1929. godine između ostalih hrvatskih separatista u službu intelidžens servisa (Vidi: Smilja Avramov, Genocid u Jugoslaviji 1941-1945, 1991, knj.I-II, Beograd, 2008).
Treba imati u vidu i činjenicu, da je potpisnik Krfske deklaracije, starčevićanac Ante Trumbić „borac za hrvatsku slobodu“, bio u poseti Anti Paveliću u Palermu u Italiji 1936. godine, dve godine posle Marseljskog atentata (Vidi: Dr Dragoslav Stranjaković, Najveći zločin sadašnjice – Patnje i stradanje srpskog naroda u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj od 1941-1945, Gornji Milanovac, 1991, str. 487/88).
Takođe, treba imati u vidu da je Vlatko Maček, kao potpredsednik Simovićeve vlade u kojoj su našli utočište izvesni masoni-marksisti, ministri 25-martovaci, pregovarao sa fašističkom Italijom 1939. godine i sa nemačkom obaveštajnom službom radi stvaranja Nezavisne Države Hrvatske (Vidi: Vladimir Majer i Andrija Lušičić, Dnevnik grofa Ćana, Zagreb, 1946, str. 17, 48-49, 80; Prof. dr Mirko M. Kosić, Zablude i zamagljivanja u našoj politici, „Zavičaj“ – “Home”, Broj 14, Godina 11, San Fernando, California, U.S.A., oktobar 1953, str. 12-17; Dr Danilo Gregorić, Samoubistvo Jugoslavije -Poslednji čin jugoslovenske tragedije, Beograd, 1942).
Maček je prema londonskom „Nju Kroniklu“ (The New Chronicles) od 16. avgusta 1939. godine, dve nedelje pre početka Dugog svetskog rata, dao engleskom novinaru Harisonu, ovu izjavu:
„Ako Srbi krenu levo, mi ćemo morati desno. Ako oni krenu desno, mi ćemo levo. Ako dođe do rata, ništa nam drugo neće ostati no da idemo na suprotnu stranu od one koju Beograd bude podržavao…“
U beogradskom „NIN-u objavljen je u toku 1972 godine ovaj članak pod naslovom „Jugoslavija u vrtlogu „hrvatskog pitanja“ , koji sam priredio u skraćenom obimu i koji glasi …
Filis Oti specijalno za NIN: Jugoslavija u britanskim strogo poverljivim dokumentima
Gospođa Filis Oti, britanski publicista nastavlja u današnjem broju sa objavljivanjem britanskih strogo poverljivih dokumenata o Jugoslaviji u godinama pre nego što je ušla u rat. Iztražujući za čitaoce NIN-a u Public Record office-u u britanskom državnom arhivu, među dokumentima koji su, saglasno sa britanskim zakonima tek ove godine postali dostupni široj javnosti, gospođa Oti pripremila je za ovaj broj NIN-a nekoliko vrlo interesantnih dokumenata koji se odnose na vrlo delikatno pitanje: na takozvani „srpsko-hrvatski konflikt“.
Nižući dokumente, Filis Oti oživljava događaje koji su potresali našu zemlju pre tridesetak godina…
Kempbel je išao i tako daleko da je kneza Pavla otvoreno, upozoravao na propuste kao što da, na primer, među jugoslovenskim generalima nije bilo nijednog Hrvata. Sličnih intervencija bilo je vrlo mnogo.
POVODOM NESPORAZUMA OKO „SPORAZUMA“: Osmog maja (1939.), na primer, na osnovu prispelih informacija o previdu razgovora Cvetković – Maček – marljivi Kempbel odmah upućuje u London novo poduže pismo. Evo šta kaže:
„Moj lorde,
U svim izveštajima o hrvatskiom pitanju koje sam slao otkako sam naimenovan na ovu dužnost, pre oko tri i po godine, stavljao sam do znanja da to nije problem koji bi se mogao rešiti potezom pera i da će se, u stvari, rešiti samo protekom vremena. Međutim, pod pritiskom međunarodnih događaja, dve strane u sporu preduzimale su poslednjih meseci odlučne napore da privedu kraju situaciju koja ozbiljno otežava međunarodne odnose Jugoslavije i čak izlaže opasnosti inostrane intervencije…“
Kempbel zatim kaže: „Ova donekle čudna situacija dovela je do, kako izgleda novog zastoja. Međutim, predsednik Ministarskog saveta mi je rekao pre nekoliko dana da ne smatra pregovore prekinutim. Knez-namesnik je, prilikom našeg današnjog susreta, bio veoma ogorčen što je dr Maček objavio svoje pismo upućeno D. Cvetkoviću. Prema njegovim rečima, stekao se utisak da je on (Njegova kraljevska visost) jedina prepreka. Dr Maček isto tako nema nikakvo pravo, rekao je Knez, da tvrdi da su pregovori doživeli neuspeh. Sporazum koji je D. Cvetković postigo s njim ( dr Mačekom) predstavlja samo jednu fazu u pregovorima. Zahtevi dr Mačeka, koji obuhvataju i održavanje plebiscita u celoj Bosni i Hercegovini, bili su – prema rečima kneza Pavla – sasvim neprihvatljivi i na njih se odgovorilo protivpredlogom da se plebiscit održi u roku od godine dana u četrnaest određenih srezova“.
Kempbelovi akcenti: Britanski poslanik zatim bez obzira što se često susreće sa Pavlom, vrlo „objektivno“ upozorava: „Postoji, kao što ćete zapaziti, očigledna praznina u objašnjenju Kneza-namesnika“ …
„Nepotrebno je, međutim zadržavati se dalje na ovim akademskim spekulacijama“, nastavlja dalje Kempbel. „Ono što je zaista važno jeste da li još ima ikakvih izgleda da se postigne sporazum. Sa srpske strane se stoji na stanovištu da pregovori nisu konačno prekinuti. Međutim, u svetlu pisma dr Mačeka D. Cvetkoviću teško je videti na kakvoj se osnovi mogu nastaviti. Isto tako, ne vodi nikakvoj korisnoj svrsi pokušaj da se nekome pripiše krivica za sadašnji zastoj. Moram ipak da kažem da je, po mom mišljenju, krivica uglavnom na hrvatskoj strani. Iako sam, s obzirom da živim u Beogradu, pre izložen srpskim nego hrvatskim gledištima, ipak gajim znatne simpatije prema Hrvatima, sa kojima se nije uvek pravedno postupalo. Činjenica da problemi nisu mogli da se reše tokom proteklih godina može se isto toliko objasniti rešenošću Srba da očuvaju svoj dominantni položaj u državi koliko i tvrdoglavim karaksteristikama Hrvata. Krivica za sadašnji ćorsokak mora se ipak, po mom mišljenju, pripisati uglavnom dr Mačeku, koji se pod ozbiljnim okolnostima trenutka poneo otprilike kao seljak koji pregovara o prodaji jutra zemlje“.
Na kraju svog pisma Kempbel je zapisao i ovo: „Pošto su u raznoim fazama usvajani njegovi uslovi, on je svaki ustupak pretvarao u povod da traži nešto više. Njegovi zahtevi su sada došli do granice preko koje Namesništvo ne može da čini dalje ustupke a da ne izazove aktivno neprijateljstvo Srba. Ničemu ne bi vodilo da se hrvatski problem rešava na taj način što bi se umesto njega stvorio srpski problem: time bi se u zemlji samo izazvao još ozbiljnijii i opasniji rascep nego što danas postoji. Sve dotle dok dr Maček, ne vodeći računa o srpskim manjinama koje će u svakom slučaju pripasti Hrvatskoj, bude i dalje tražio svaki srez u kome postoji hrvatska manjina, nikakvo rešenje nije moguće. Da su Srbi ispoljili u prošlostio veće razumevanje problema i veću spremnost da ga reše na pravednoj osnovi, on sigurno ne bi nikad dobio tako akutan oblik kakav ima danas. To više nije svađa između dva ogranka iste rase: to je preraslo u pobunu naroda, koji sebe naziva posebnom nacijom, protiv omražene vladavine Beograda.
Imam čast, itd.
R. I. Kempbel“
ANALIZA FORIN OFISA: Već sutradan posle prispeća Kempbelovog pisma, nalitičari britanskog Ministarstva spoljnih poslova analizirali su situaciju, na osnovu čega je nastala sledeća zabeleška: „Osnovni razlog što Srbi i Hrvati nisu mogli de se složno sažive u jugoslovenskoj državi je u tome što su oni, sa stanovišta opštih stremljenja i kulture, vrlo različiti. Srbi su uvek u svojim kulturnim stremljenjima bili okrenuti prema Istoku, prema Carigradu, i pravoslvne su veroispovesti; Hrvati, s druge strane, nisu bili pod Turcima već pod Habsburgovcima i sem toga što su rimokatolici, u suštini su zapadnjački orijentisani. Rezultat tih okolnosti je da se Hrvati osećaju pogođenim što su potčinjeni vladi koja je izrazito balkanska po metodima efikasnosti, dok su Srbi u prošlosti odbijali da čine ustupke zbog svog snažnog osećanja nacionalne pripadnosti. Isto tako, Hrvati su politički spremni za demokratske metode dok Srbi to očigledno nisu“…
„Bilo kakva promena koja bi sadašnju jedinstvenu državu pretvorila u državu sa velikim obimom autonomnih prava ili u federaciju, pokreće trnovit problem teritorijalnog razgraničenja. Ovo je posebno teško u zemlji u kojoj celokupno stanovništvo govori otprilike isti jezik i u kojoj ima i krajeva nastanjenih Turcima i Slovencima. Situaciju komplikuje činjenica da je u vreme uspostavljanja Banovine dogovoreno da će se, gde god je to mogućno, hrvatski srezovi razbiti i pripojiti susednim srpskim područjima u administrativne i izborne svrhe, čime su stvorene veštačke srpske većine.“
Analitičari Forin ofisa su zatim podsetili: „Hrvatski zahtev za federativnim uređenjem ili vrlo širokom autonomijom zasniva se na velikom broju žalbi, koje se mogu rezimirati kao nezadovoljstvo zbog vlasti Srba nad srezovima nastanjenim Hrvatima. Tvrdi se da je u hrvatskim srezovima, iako nominalno postoji izvesna autonomija, administracija u rukama Srba. Policija, čiji su oficiri uglavnom Srbi, igra nepotrebnu ulogu u opštoj administraciji ( tipično balkanski metod). Cenzura, potpuno u rukama službenika koje postavlja Beograd, sprečava bilo kakav oblik političke diskusije. Komandni kada u vojsci sačinjavaju skoro isključivo Srbi i tvrdi se da se hrvatski vojni obveznici upućuju daleko od svojih rodnih krajeva. Isto se tako tvrdi da se Hrvatska, kao bogatija, više oporezuje dok se na Srbiju, koja je siromašnija, troši više novca; a to je, sa svoje strane, dovelo do pritužbi da hrvatska industrija i poljoprivreda trpe ekonomsku štetu zbog povlašćivanja njihovih srpskih konkurenata.“
Najzad, rečeno je zatim u zabelešci postoji sveopšte nezadovoljsrtvo izbornim zakonodavstvom. U tom pogledu hrvatsko pitanje dobija širi značaj zbog toga što se povezuje sa pitanjem političkih sloboda u Jugoslaviji kao celini. Vlada je priznala nepravednosti ovih zakonskih propisa ( M. Stojadinović je obećao da će sprovesti reformu pre poslednjih izbora ali nije ispunio obećanje) a njihova primena je, sudeći po poslednjim izborima održanim decembra 1938. godine, potpuno samovoljna. Sporazum između Hrvatske seljačke stranke i starih opozicionih partija u Srbiji, postignut oktobra 1937. godine, iako prvenstveno politički manevar od strane dr Mačeka, ima svoje poreklo u ovim nastojanjima u pravcu političkih sloboda, nasuprot autoritarnoj vladavini na osnovu ustava iz 1931. godine“.
DOPRINOS SPORAZUMU: Razmatrajući dalji razvoj događaja analitičari su došli do ovakvih (trenutnih) zaključaka: Možda je vredno pažnje da se rezimiraju zahtevi sadržani u sporazumu od oktobra 1937. s obzirom da su oni ostali kao zahtevi Hrvata sve do početka sadašnjih pregovora. Postojanje tri suverene države trebalo bi da se prizna federativnim ustavom, pod naslednom, ustavnom i parlamentarnom monarhijom (dinastijom Karađorđevića); ceo ovaj proces bi trebalo da pokrene ustavotvorna skupština koja bi bila izabrana na osnovu novog izbornog zakonodavstva. Vlada, međutim, nije bila spremna da ide tako daleko i avgusta 1938. godine M. Stojadinović (koji je nastojao da smiri Hrvate elastičnijom primenom zakonskih propisa) izneo je u govoru da u rešavanju ovog pitanja tri stvari ne mogu biti predmet diskusija: monarhija ili dinastija; jedinstvo Jugoslavije; izmena ustava.
Tako su stvari stajale u stanju mirovanja do januara ove godine kada je, pošto je pao Stojadinović i obe strane postale svesne opasnosti koja im preti spolja, otpočela nova faza. Knez Pavle uživa poverenje Hrvata a pregovori između D. Cvetkovića i dr Mačeka dobro su počeli; smatralo se da je dr Maček odustao od svog zahteva za „koncentrisanom“ vladom koja bi obuhvatala njegove političke saveznike iz redova Ujedinjene opozicije i izgledalo je da se slaže da nisu potrebne neposredne promene u ustavu i izbornom zakonodavstvu; predsednik vlade je, sa svoje strane, izgleda bio saglasan da se odobri vrlo široka autonomija, ako ne i izvestan oblik federacije…
Slično pedantno i minuciozno su britansko poslanstvo u Beogradu i Forin ofis pratili dalji razvitak događaja. Danas je, naravno, teško reći u kolikoj meri je njihovo praćenje razvoja situacije uticalo i na rešavanje akutnih problema koji su, uoči ratnog vihora, pretili rasulom Jugoslavije. Vrlo je, međutim, verovatno da su i analize Britanaca (preko Kempbela) doprinele da je (sa Kneževim blagoslovom) sporazum Cvetković-Maček potpisan 26. Avgusta 1939, šest dana pre početka II svetskog rata…
Britanci su 14. marta 1940. Uhvatili šifrovano pismo koje je Pavelić uputio nekom Grbiću i pripadnicima ustaškog pokreta u Severnoj Americi. Radilo se o izveštaju iz glavnog štaba vođe ustaša koji je glasio:
„Posle dužeg čekanja pišem vam da bih vas ukratko izvestio o nečemu što će vas obradovati i objasniti vam zašto vam nisam pisao ranije, kao i da vas obavestim kako naše stvari stoje. Sada vas mogu obavestiti da je konačno oslobođenje i zauzimanje našđe drage Hrvatske blisko. Sama Italija mi je zabranila da pišem bilo kome, zbog čega nije bilo moguće da se za sve ovo vreme ostvari uspešno oslobođenje i zauzimanje zemlje. Da sam komunicirao sa vama ro ovde ne bi bilo povoljno primljeno i možda bi oslabilo naš ceo poduhvat. Italija bibila dovedena u nezgodan položaj zbog toga što bi bila uvučena donekle predaleko a i zato što bez Hitlera ne može ništa da učini. Duče mi je objasnio zašto za sve ovo vreme nije bio u stanju da zauzme bilo kakav određeniji stav. Sada mi je rakao dasu sve prepreke otklonjene i da će okupirati Hrvatsku a zatim joj dati slobodu. Oni (Hitler i Musolini) su već izvršili pripreme za okupaciju ali očekuju razvoj našeg poduhvata kako bi ih narod bolje primio kada budu ušli u zemlju. Za to kratko vreme dok se situacija u zemlji bude razvijala u našu korist mi ćemo stajati u pripravnosti na dajući nikakvog znaka o sebi iz prostog razloga što je poduhvat odbačem (sic! – nije li ovo greška pri dešifrovanju? – Prim. autora) da bi s ituacija za njih bolje sazrela. Ja ću vas lično obavestiti radi vaše orijentacije šta treba učiniti a tada ćemo svi biti spremni i pripravni. Izveštavam vas da sam sve aranžirao u dogovoru sa Musolinijem a on aranžira sve sa Hitlerom, na potpuno zadovoljstvo njih obojice i moje zadovoljstvo , jer Hitler je do sada postavljao prepreke na našem putu.
Toliko za sada. Pozdravljam vas a vi mi pozdravite sve naše ustaše a naročito Franju. Za dom spremni, – P(avelić).“
INTERNIRANJE STOJADINOVIĆA: Britanci se nisu ograničili u svom pružanju pomoći protiv unutrašnjih neprijatelja Jugoslavije na obuzdavanje hrvatskih ekstremista. Oni su isto tako pomogli vladi kneza Pavla kada je bila suočena sa neophodnošću da protera Stojadinovića da bi sprečila da ga Nemci iskoriste kao lokalnonog firera. Kao što je poznato, Cvetkovićeva vlada je maja 1940. godine uhapsila Stojadinovića i internirala ga u Bosni. Kasnije, te godine, Stojadinoviću je, kada je zatražio da mu se izda pasoš da bi otišao u Švajcarsku, odbijena molba i umesto toga mu je ponuđeno da mu se izda pasoš sa vizom za Grčku, što je on opet sa svoje strane odbio.
Na dan 15. marta 1941. godine, usred krize oko potpisivanja Trojnog ugovora, Cvetkovićeva vlada obavestila je britansku vladu da namerava da protera Stojadinovića i zatražila pomoć Britanaca, koji su u tom trenutku, kada su pripreme za državni udar od 27. marta već bile uveliko odmakle, bili više nego spremni da je pruže. Britanci su se saglasili da liše Stojadinovića slobode i da ga zadrže na britanskoj teritoriji. On je 20. marta bio pod pratnjom sproveden u Grčku, gde je bio uhapšen a zatim interniran na ostrvu Mauricijusu. Činjenica da je Stojadinović bio lišen slobode i da se nalazio van Jugoslavije u vreme državnog udara od 27. marta mora se smatrati jednim od značajnih činilaca koji su doprineli uspehu zavere potpomognute s britanske strane…“ ( Vidi: Filis Oti specijalno za NIN: Jugoslavija u britanskim strogo poverljivim dokumentima, „NIN“, Broj 1123, Beograd, 16. jul 1972).