ENGLESKA PROPAGANDNA SUPERIORNOST

PRENOSIMO 

Piše VLADIMIR MOŽEGOV

Nemci su po završetku rata shvatili gorku istinu da rat nisu izgubili samo na bojnim poljima nego još više na mentalnom planu

Pre sto godina se paradom pobede u Londonu, koja je trajala 21 sat, završio Prvi svetski rat. Jedan od glavnih uzroka poraza Nemačke bila je neumešnost u vođenju propagande. Anglosaksonci su u tome bili superiorni, a slavili su „pobedu demokratije“ nad četiri imperije – nemačkom, ruskom, austrougarskom i turskom.
Na planu ispiranja mozgova, 21. vek je štafetu preuzeo od 20. i veštinu propagande je doveo do epskog savršenstva. Sada suvereno vlada Holivud, monstrum svetskog agitpropa koji narodima nudi novi iluzorni svet prošlosti, sadašnjice i budućnosti. U dijapazonu od fantastičnog eposa „Igra prestola“ do „Černobilja“ – remek-dela svetskog propagandističkog rata.
Nemačka politička filozofija oličena Vernerom Zombartom ili Špenglerom predstavljala je svetski rat kao rat ideja kulture protiv ideja mlaćenja novca. To je bila solidna i moćna ideja, ali nemačka propaganda nije bila u stanju da je razvije. Sama ideja se pokazala potpuno besperspektivnom. Kultura nije imala čime da parira laganju bez pardona.
Nemci su po završetku rata shvatili gorku istinu da rat nisu izgubili samo na bojnim poljima nego još više na mentalnom planu i u umovima ljudi. Da je nemački pogled na svet izgubio protiv anglosaksonskog. Nemci su po prirodi dobrodušni i skloni objektivnosti. To su dobre osobine za filozofiju, možda i za viteške turnire, ali su bile nepodesne za novi cinični svet.
Istaknuti nemački obaveštajac, načelnik obaveštajne uprave vrhovne komande svoje zemlje Valter Nikolai ostavio je iza sebe sećanja u kojima je pošteno opisao greške nemačke propagande za vreme Prvog svetskog rata: „Jesmo li mi u tom ratu imali ikakvu propagandu? Moj odgovor je, nažalost, negativan. I ono što se pokušavalo – često je donosilo više štete nego koristi. Čak i direktne štete.“
Propaganda traži nametljivu primitivnu laž sa poštenim licem. Za Engleze, koji su tokom cele svoje istorije pravili zavere, to je nešto normalno. Kod njih je na licu uvek jedno, a u glavi drugo. Nemci su po svojoj prirodi prosti, pošteni i naivni. A to je za propagandu – smrt. Nemci pred početak rata nisu imali objedinjenu propagandu. Za nju je bilo zaduženo više od 20 različitih „biroa“, a svi zajedno bili su – prilično bespomoćni.
Kao i u filozofiji, i u propagandi su se trudili da budu objektivni, pametni, ne odstupajući previše od zdravog razuma i pristojnosti. Dok su Englezi i Amerikanci Nemce predstavljali „svirepim Hunima“, koji žive bebe jedu za doručak, seku trudnicama stomake – Nemci su njih meko kritikovali i ismejavali. I sa Francuzima je bilo isto. Njih su nazivali nalickanim kukavicama, a Ruse siromašnim pijandurama.
Englezi su štampali falsifikovane brojeve nemačkih novina sa tekstovima u kojima se tvrdilo da nemačke trupe trpe poraze (u vreme kada su pobeđivale), a da u unutrašnjosti nemačke caruju glad i bolesti. A Nemci su uzvraćali – ratovi su nesporazumi za koje su krivi svi. Nemci su na kraju i sami počeli da veruju da su krivi za sve. Toliko da je njihova revolucija novembra 1918. faktički preuzela parole britanske propagande. Međutim, nije sve ni u nemačkom mentalitetu ni u potcenjivanju propagande.
Bezmalo sva nemačka štampa, kao i nemačke finansije, u to vreme bili su u rukama onih koje bi bilo neoprezno smatrati nemačkim patriotama. Najveći nemački novinski koncerni u to vreme su pripadali braći Ulštajn i Rudolfu Mozesu, čiji listovi su se prodavali i u četiri miliona primeraka. A uglavnom su bili liberalni i faktički su bili u rukama međunarodnog kapitala i bili njegove propagandne poluge.
Glavni Mozesov list Berliner Tageblat i u Nemačkoj, i van nje, smatran je ogledalom javnosti, a faktički se bavio – sabotažom. U tekstovima tih listova govorilo se o „nemačkoj krivici“, a uslovi Versajskog mira ocenjivani su kao sasvim prihvatljivi. Uoči Drugog svetskog rata je izgledalo da su Hitlerovi nacionalsocijalisti ovladali metodima anglosaksonske propagande, ali Nemci se nisu bili izmenili.
Kako su nazvali svoju propagandnu ustanovu? Nemački direktno i prosto: Ministarstvo propagande. Bez ikakvih „veza sa društvom“ i ostalih zmijskih vijuganja u stilu gospode Bernejsa i Lipmana. Nemac uvek: pevam o onome što vidim…