Učitavanje mogućeg smisla – Vimbldon ili trenutak istine

Onako, kako su našeg igrača doživeli i primili na teniskom igralištu, onako će nas, sutra, gledati u Evropskoj uniji, ako nas, nekim čudom tamo pripuste. Tako nas, uostalom, i danas tretiraju. Šta još treba da nam učine, koliko oslabljenog uranijuma da nam saspu na glavu, da bi glava razumela s kim ima posla?

Ovo, kako je u Vimbldonu protekao završni susret Đokovića i Federera moglo bi nam poslužiti kao još jedna opomena ko smo i gde smo, i kakav je svet kojim smo okruženi. Meč se nije odigrao u Švajcarskoj, gde bi zemljačka solidarnost navijača bila razumljiva. Za Đokovićevog protivnika navijali su predstavnici celog Zapada, odbojni prema onome što stiže iz istočne pokrajine sopstvenog kontinenta, to jest iz Srbije koju, zarad smirenja svoje nečiste savesti, valja i dalje mrzeti. Tako je Novak morao slušati zavijanje kućića i kolenovića protiv njega kao svetskog potukača, plemića protiv plebsa, veleposednika protiv parije koji se drznuo da se sa njima uhvati u koštac. Penili su Anglosaksonci protiv Slovena, katolici protiv istočnjačkih otpadnika, aplauzom pozdravljali poneki Đokovićev promašaj. Britansko držanje je kvintesencija zapadnjačke mrzovolje prema Srbima; gordi Albion je u tome uvek prednjačio. Nastupili su bez imalo gospodske uzdržanosti, bez sportskog viteštva i obične domaće pristojnosti. Iskalili su, pred televizijskim kamerama, svu silu prostačke samoživosti, bahatosti i uobraženosti, i straha da bi im neko mogao dovesti u pitanje od istorije priznato preimućstvo u igri koju su, u 15. veku, sami izmislili, imenovavši je prema zapovednom načinu jednog francuskog glagola (tenir, tenez). Da ljute nepravde! Đoković je iskrsao kao čupavac iz kutije. Sa knedlom u grlu govore o njegovim uspesima, i pritom posvećuju veću pažnju protivniku koji od njega izgubi, dok o pobedniku nevoljno procede pokoju reč, kao da je u pitanju glupa neprijatnost, ili prirodna nepogoda. Naš je Nole drski kršilac razumnog i jedino razumljivog reda, uljez i nepoželjni gost; usudio se da baci rukavicu u lice njihovom samouverenom, kolonijalističkom osećanju izabranosti i naneo bolnu uvredu osveštanoj prepotenciji.
Od Đokovićeve pobede, koja je učinila da nam jedne letnje večeri padne kamen sa srca, važnija je pouka koja se, iz ponašanja evropske elitne publike, dade izvući. Lekcija se nameće sa jasnoćom žive očiglednosti. Onako, kako su našeg igrača doživeli i primili na teniskom igralištu, onako će nas, sutra, gledati u Evropskoj uniji, ako nas, nekim čudom tamo pripuste. Tako nas, uostalom, i danas tretiraju. Šta još treba da nam učine, koliko oslabljenog uranijuma da nam saspu na glavu, da bi glava razumela s kim ima posla? Nije li kucnuo poslednji čas da se okrenemo sebi, kao što je i ljubljena Evropa zabavljena isključivo sobom? Da jedino tako, posvećeni radu i stvaralaštvu, učvršćeni u sebi, možemo zapušiti usta onima koji nas tradicionalno omalovažavaju.
Ako je da se nipodaštavamo, i mi bismo, u nadgornjavanju, imali štošta reći. Evropa je oronula starica, obećava ono što ne može dati, daje savete kojih se sama ne pridržava, preti i ucenjuje, drži govore o slobodi i ljudskim pravima a pritom je neslobodna i obespravljena, obolela od rusofobije, pod čizmom Velikog Brata. Uz to je škrta, surova prema sirotinji, sopstvenoj i tuđoj, posebno prema gordim i nezahvalnim siromasima, kakvi smo mi. Stara gospođa je u stalnoj krizi, neoliberalni kapitalizam joj nagriza živo tkivo, grca u dugovima, a kad bogataš ostane bez para, izgubi sve atribute važnosti i časti.
O, kad bismo mogli, kad bismo hteli, kad bi smeli, da bar nekoliko dana podignemo glavu… Da prezremo danajske darove i da, na dnu siromaštva otkrijemo staro zlato samopoštovanja i dostojanstva, ono što je Đoković za sve nas, u sebi našao, čime nas je velikodušno obdario…
*
Rašireno je mišljenje i usađeno osećanje da živimo u eposi opšteg posrnuća. Celovitost države je ugrožena, privredna delatnost poljuljana, siromaštvo dobija razmere svetske zaraze, natalitet opao, zemlja se raseljava. Stanje je slično onome koje je u našim krajevima vladalo u 16. i 17. veku, posle ratnih sukoba carstava između kojih smo bili uklješteni. Nakon rasturanja državne zajednice do koje nam je bilo stalo, i pokušaja otmice južne pokrajine, posle izgubljenih ratova iz devedesetih godina kojima smo više prisustvovali nego što smo ih vodili, izgubili smo veru i samopouzdanje. Oklevetani, ne znamo od čega da počnemo, na koju stranu da se okrenemo. Kao da je sve, do čega smo držali, bilo jeftina samoobmana, da smo se uzalud odupirali svetskim moćnicima koji, i pobedjeni, danas su jači nego što su ikad bili i upravljaju našom sudbinom.
Da, stanje je toliko obeshrabrujuće da uliva jednu vrstu optimizma nadahnjuje na podvige.
U atmosferi opšteg poloma, došlo je do zanemarivanja osnovnih životnih zadataka, do nihilističkog odnosa prema neospornim vrednostima. U filmovima se propoveda osvetnička mržnja prema životu, bračne veze se raspadaju, divlja porodično nasilje, kod mladih žena sterilitet je veoma rasprostranjen, ne prestaje odliv mozgova kao i radne snage, mladi beže glavom bez obzira iz urušene kuće. I, kako to već biva u razdobljima propadanja, umesto napora presabiranja zavladala je lakomislenost pod geslom udri brigu na veselje. Prestonica nam se diči bogatom „turističkom ponudom“, noćnim provodima, splavovima i uslužnim devojkama-pratiljama bogatih poslovnih gostiju. Iz raznih krajeva propale države mladež hrli u Beograd na zabavu. Tamo, gde žive, vladaju stroža pravila, tamo se vodi borba za opstanak, nema šale, nema roštiljijada i kupusijada, ni trubačkih orkestara koji predvode povorke veselih ožalošćenika. Naša jedina nada, jedina uteha, zove se „Evropa“ o čijoj zelenoj travi sanjare gladni magarci.
I tu nam, neizbežno, dolazi na um Disova pesma Naši dani, čija uvodna strofa glasi:

Razvilo se crno vreme opadanja
Nabujao šljam i razvrat i poroci
Podigô se truli zadah propadanja,
Umrli su svi heroji i proroci:
Razvilo se crno vreme opadanja.

Prepisujući ove stihove, osetih otpor prema preterivanju i olakom uopštavanju. Pesimistička vizija pesnikova, plod trenutnog raspoloženja, traži neke dopunske napomene. Stanje propadanja utvrđujemo sameravajući sadašnjost sa prošlošću; u prohujalim vekovima uočavamo podvige i vrline kojih danas nema. A prošlost je dovoljno široka i duboka da ponudi zadivljujuće primere čojstva i junaštva, moralne veličine i borbene požrtvovanosti: sve se to, iz mnogih vekova, sakupilo na jednom mestu, nagomilalo se u kolektivnom pamćenju. Pune su čitanke svetlih grobova. Prošlost je po svojoj prirodi nedogledna i bremenita, dok je sadašnjica uboga i providna, svedena na banalnosti koje na svakom koraku srećemo. Zaboravljamo da je svakidašnjica i u prošlosti bila nejunačka i trivijalna, ovakva kakva je i ova naša, ako ne i žalosnija, i da je, neslavna, potonula u bezglasni zaborav. Smisao, lepotu i veličinu davali su joj retki podvižnici. Zavedeni teleskopskom optičkom varkom, sa uvidom u celinu istorijskih tokova, mi, danas, u prošlosti uočavamo jedino divove delovanja i mišljenja, a oni su, onda kao i danas, predstavljali retke izuzetke. Pravi život je nosila i održavala siva masa skromnih, uplašenih inokosnika, spremnih da otrpe mnogu muku i nepravdu, e da bi ispunili osnovnu dužnost naroda – da se narodi.
Nevolja naše, nejunačke svakidašnjice je upravo u tome što je ćutljiva većina koju u održavanju nataliteta niko ne može zameniti, počela da izbegava od Boga određenu dužnost. Ostaje nada da je otkazivanje nastavljanja vrste trenutno i prolazno.