Učitavanje mogućeg smisla – CVETNIK DAVNIH USPOMENA

Svetitelj iz Eleuteropolisa dobio je dostojnu zamenu u našem svenarodnom milom čedu, u jednom takoreći polubogu, koji nas je, velikodušno, poveo u srećnu budućnost; oh, ne u ovo što danas proživljavamo, nego u nešto sasvim drugo i drugačije, izvan i iznad poznatih vremenskih tokova; omladina, u ono vreme, nije badavadžisala po kafićima pokušavajući, preko mobilnih telefona, da uspostavi vezu sa vanzemaljcima; nije sanjala da, čim prije, pobegne u beli svet; putevi kroz život bili su konačno i mudro projektovani

Okupiše se, i ove godine, da obnove draga sećanja; da, na samom izvoru, suoče neveselu sadašnjicu sa srećnom prošlošću; bili su krepki, srčani i mladi, i mladost se, uz famfare i jeku doboša, slavila kao jedna vrsta državnog polupraznika; bio je to radni, suncem obasjan dan, kad se svaka duša ispuni bezrazložnom radošću, a oči zasijaju pojačanom svetlošću; u mračnoj prošlosti, 25. maj je bio dan svetog Epifanija; nomen est omen: ime je sudbinski predznak, pa se nešto od nebeske prosvetljenosti Hristovog učenika zadržalo i u bezbožnom dobu; svetitelj iz Eleuteropolisa dobio je dostojnu zamenu u našem svenarodnom milom čedu, u jednom takoreći polubogu, koji nas je, velikodušno, poveo u srećnu budućnost; oh, ne u ovo što danas proživljavamo, nego u nešto sasvim drugo i drugačije, izvan i iznad poznatih vremenskih tokova; omladina, u ono vreme, nije badavadžisala po kafićima pokušavajući, preko mobilnih telefona, da uspostavi vezu sa vanzemaljcima; nije sanjala da, čim prije, pobegne u beli svet; putevi kroz život bili su konačno i mudro projektovani; i, što je najvažnije, znao se putovođa; mlad u šezdesetoj, mlad u sedamdesetoj godini, obasut opštim divljenjem i ljubavlju; iz bezdanih dubina srca i duše rodila se potreba za javnim iskazivanjem nabujalih osećanja; u čast rođendana narodnog predvoditelja, učitelja i usrećitelja organizovana je Štafeta mladosti, kao replika rimskih Ida kakvu je danas teško zamisliti; iz svih krajeva brdovite republike, iz gora i sa mora, trčali su kršni mladići i nogate cure, sa palicama u ispruženim rukama; hitali da pozdrave živo oličenje večne mladosti koje se, milošću Proviđenja, našlo na čelu Jugoslavije; junak predstave se trudio da zadovolji očekivanja svojih obožavalaca; dao je da mu, dlaku po dlaku, obnove kosu na proćelavoj glavi; cross-country se odvijao danima, nedeljama; novine su javljale gde je štafeta zanoćila, kako je spavala, i u kom je pravcu, sutradan, poletela; palice su jurile sa svih strana, iz republika i pokrajina, iz zabačanih sela i zaselaka; trčali su i Slovenci, kao bele lale su trčali, da bi, nakon smrti najdražeg sina, počeli otkazivati poslušnost, u ime dobrog ukusa i viših civilizacijskih merila kojih su se, odjednom, setili; za života Genija, to im nije padalo na um; sve te izrezbarene cepanice, mesingane poluge i plastične statuete, dragocene artefakte, nadajmo se, čuva Muzej Jugoslavije; desetine hiljada poruka bi se, na kraju, slile u jednu vatrenu baklju; u njenoj šupljini se nalazila ljubavna zakletva što ju je mladež polagala pred ljubljenim vršnjakom; srećni donosilac palice je, pod pritiskom strahovite treme, istrčavao do središnje lože na svečanoj tribini da bi izgovorio jednu jedinu, danima uvežbavanu rečenicu, na šta je slavljenik odgovarao jednim nemarnim zahvaljem ljepa; samu poruku, skrivenu u utrobi palice, mogao je, ako je hteo, dan kasnije, pročitati i u novinama; i od mene su, jedne godine, na odsluženju vojnog roka, zatražili da sročim taj sakralni tekst; da i od pisca, pod uniformom, vide neku vajdu; znao sam, otprilike, kako takvi sastavi izgledaju i prilegao na posao; to što sam sročio nije bilo sasvim neiskreno; postoji jedna vrsta ljubavi koja se rađa iz straha, ljubavi iz nužne samoodbrane; uplašen čovek računa da će se, uz pomoć lepih reči, približiti onome čega se grozi, da će toplim dahom ukrotiti ledenu silu; ljubav oslobađa, čini nas ravnopravnim sa predmetom obožavanja; moglo bi se reći da sam, tako, iskusio štokholmski sindrom pre nego što je ta boljka dijagnosticirana i imenovana; prema svecu tropar, prema vladaru hvalilac; Mihiz nas je, u svojim kafanskim numerama, ponekad opominjao da se ne zavaravamo, to jest, da ćemo ostati zabeleženi kao pisci Njegove epohe; odužio sam Župančićev dolg i odneo dve kucane stranice na portirnicu Generalštaba u Nemanjinoj ulici; posle, u novinama, videh da moja verzija nije usvojena; kako god bilo, Slavljenik nije bio na gubitku; više je voleo da gleda baletske figure mažoretkinja na Stadionu JNA, nego da čita anonimna ljubavna pisma; Mihiz, čovek otrovna jezika, govorio nam je, u strogom poverenju, da je naš genijalni Vođa jedinstven slučaj u istoriji austrougarskog školstva: da je ponavljao prvi razred osnovne škole; da potom, u životu, ne pročita ni jednu knjigu od početka do kraja, što mu nije smetalo da objavi desetak tomova kongresne i plenumske proze, za šta, bato moj, prima debele honorare; jedno takvo, divlje i vankulturno stvorenje primljeno je i u našu Akademiju nauka; rušio je svakoga ko bi mu se, ma i slučajno, našao na putu; izdao je onoga ko ga je doveo na vlast, rekavši istorijsko NE onome ko ga je, prethodno, odagnao dođavola; oterao od sebe odane saradnike i verne sledbenike, uključujući i suprugu; jeste, imao je spektakularnu sahranu, po meri velikosvetskog pokvarenjaštva; krunisane glave su došle da se poklone grobaru monarhije u sopstvenoj zemlji, demokrati su prolivali suze nad odrom predsednika koji je umesto demokratije negovao kult svoje ličnosti, levičari su brisali suze nad kovčegom marksiste koji je gradio socijalizam američkim parama; sve mu je polazilo za rukom, otišao je ne čuvši ni delić istine o sebi; višnje sile su nam ga nametnule kao kaznu za ko zna kakve prestupe, za oholost, za ono što su Grci zvali hibris; zapamtili smo njegov savet da sudije ne treba da se drže zakona kao pijan plota, da je najslađa para ona koja se dobija od ustupanja geostrateškog položaja neprijatelju bivšeg saveznika i prijatelja; u oblasti saobraćajnih propisa njegov izum je davanje levog žmigavca uoči skretanja udesno; jedan deo podanika nikako da zaboravi njegovu praksu popunjavanja državnog budžeta pomoću subvencija i donacija sa Zapada, pa i danas očekuje tu vrstu džabaluka; slavnu devizu Luja XV – Posle mene potop- primenio je doslovce, pa je na Balkanu ostavio ruševinu sa 5-6 polukolonijalnih banana-državica; na scenu je stupio kao onaj brod, ponos britanske mornarice, koji je, u aprilu 1912, potonuo u sudaru sa ledenom podvodnom gromadom; brod je, ne slučajno, nosio ime slično njegovom nadimku; hodočasnici koji danas posećuju Dedinjsku nekropolu zapravo su preživeli putnici iz tog brodoloma; što se mene tiče, priznajem, ne bez stida i nešto kajanja, da je on jedino živo biće čijoj sam se smrti obradovao; to nije dostojno jednog hrišćanina, ali šta ću, nisam mogao da se uzdržim; prerana radost i pogrešna procena; živ je On, i posle svoje smrti, u svima nama, na svakom koraku i u svakom trenutku…