TAKO MLADI A TAKO…

Studija jednog slučaja: Šta nam je o nevladinom sektoru u Srbiji otkrila inicijativa Inicijative mladih za ljudska prava protiv kineske kompanije „Huavej“

Veoma je zanimljivo pismo – otvoreno pismo, da ga čitava javnost pročita pa to sa naročitom pažnjom i činimo – Vladi Srbije uputila Inicijativa mladih za ljudska prava. U pismu piše, preneli su mediji, da je „nevladina organizacija Inicijativa mladih pozvala na bojkot svih proizvoda kineske kompanije ’Huavej’ i obustavu otvaranja 5G mreže u Srbiji, navodeći kao razloge rizik po zdravlje, životnu sredinu i bezbednost države. U otvorenom pismu Vladi Srbije traži se da javnost bude informisana o sadržini Sporazuma o strateškom partnerstvu o razvoju širokopojasne infrastrukture u Srbiji, zaključenog sa ’Huavejom’, i odgovor na pitanje – da li je vladina ’Strategija razvoja mreža nove generacije do 2023. godine’ dobila pozitivno mišljenje ministarstava zdravlja, životne sredine, odbrane, unutrašnjih poslova, odnosno Sektora za vanredne situacije“.
[restrict]

BRIGA ZA ZDRAVLJE?! Nema sumnje, iskazana briga za javno zdravlje u principu zaslužuje pohvalu, tim veću ako je zaista principijelna. Avaj; veliko je ovo ako, jer uprkos svem naporu volje, podsticanju sećanja i pretrazi interneta, ne uspevamo da pronađemo ikakav dokaz da se ova inicijativa ikada, na sličan ili na bilo kakav drugi način, za naše zdravlje zabrinula i povodom, na primer, NATO bombardovanja naše zemlje osiromašenim uranijumom, o grafitnim bombama i efektima napada na postrojenja hemijske industrije da i ne govorimo. A složićemo se, valjda, da bi sve te bombe, koje smo dakle već istrpeli, trebalo da izazovu veću zabrinutost za zdravlje nacije od efekata kojima ćemo možda biti izloženi zbog uvođenja 5G mreže.

Ili se ipak nećemo složiti? Jer u aprilskom Biltenu Radne grupe Nacionalnog konventa o Evropskoj uniji za Poglavlje 35, programski direktor Inicijative mladih za ljudska prava Ivan Đurić navodi (pored ostalog, a vratićemo se i tome na kraju) da se „srpska vlada (…) bavi fabrikovanjem izveštaja o štetnosti osiromašenog uranijuma“…

Hoćemo da kažemo da već i ovo osporavanje štetnosti osiromašenog uranijuma predstavlja opravdan osnov za sumnju u iskrenu zabrinutost ovih mladih ljudi za naše zdravlje.

Sumnja u iskrenost utoliko je snažnija i zato što, u svom otvorenom pismu, Inicijativa ne precizira da li se protivi 5G mrežama u načelu – uzgred, to bi značilo i da se protive našem tehnološkom razvoju u korak sa ostatkom sveta – ili problem vide samo u mogućnosti da nam tu 5G mrežu donese kineski „Huavej“? Što čitavoj stvari, očigledno, daje sasvim drugu dimenziju.

Odgovor na ovu dilemu zapravo je sasvim jednostavan, a otkriva ga Inicijativa. Koja je, videsmo, uz protivljenje 5G mreži, „pozvala na bojkot svih proizvoda kineske kompanije ’Huavej’“, što će reći da i sami priznaju da problem ne leži ni u zdravlju ni u tehnologijama, već upravo u „Huaveju“.

No to je samo početak priče.

ZAPADNA KAMPANJA Ova srpska – preciznije: ovdašnja – inicijativa protiv „Huaveja“, naime, samo je eho kampanje koja se protiv kineske kompanije sprovodi na Zapadu.

„Huavej“ se, kao što je poznato, našao na direktnom i sasvim otvorenom udaru vlasti u Sjedinjenim Američkim Državama, Velikoj Britaniji, Kanadi, Australiji i na Novom Zelandu – sve ove države su, i to ne može da bude slučajnost, članice iste obaveštajne zajednice, poznate pod nazivom „Pet očiju“ – ali se istovremeno protiv „Huaveja“ širom sveta sprovodi i sofisticiranija, to jest prikrivenija i perfidnija kampanja u javnosti.

Pa tako londonski „Telegraf“, primera radi, prenosi istraživanje britanskog instituta „Rusi“ (Royal United Services Institute) koje dolazi do zaključka da bi iz raznoraznih razloga bilo „naivno“ i „neodgovorno“ ako bi se „Huaveju“ dozvolio pristup britanskom telekomunikacionom sistemu. Ali se pri tome ne spominje ko finansira ove, naizgled, nezavisne i nepristrasne istraživače koji dolaze do ovih zaključaka. A među finansijerima ovog instituta nalaze se i ministarstva spoljnih poslova Velike Britanije, SAD i Kanade, kompanija „Gugl“, „Fondacija za promociju otvorenog društva“ Džordža Soroša, „Karnegi fondacija“, britansko Ministarstvo odbrane i njihova vojska…

Sličan je slučaj i sa sličnom analizom firme „Rikorded fjučer“, koju prenosi londonski „Gardijan“ i slučajno, ili nimalo slučajno, propušta da skrene pažnju svojim čitaocima da su po desetak miliona dolara u ovu kompaniju odmah po njenom osnivanju investirali „Gugl“ i kompanija In-Q-Tel, firma čiji je osnovni zadatak da „CIA i širu američku obaveštajnu zajednicu oprema najnovijom informacionom tehnologijom kroz investiranje u inovativne haj-tek kompanije“, kako stoji u zvaničnom profilu ove kompanije, osnovane baš u tu svrhu, po rečima nekadašnjeg direktora CIA Džordža Teneta, još pre 20 godina.

I tako dalje, da ne nabrajamo, primera ove obaveštajne operacije nad javnim mnjenjem, koja protiče ispod radara javnosti, ima zaista mnogo.

FINANSIRANJE INICIJATIVE Elem, stvar je u tome što praktično isti krugovi, to jest interesi suprotstavljeni „Huaveju“, finansijski stoje i iza ovdašnjeg (zato i ne možemo da kažemo: srpskog) nevladinog sektora, pa i Inicijative mladih za ljudska prava. A čije su pare, jel’, toga je i muzika…

Među finansijerima Inicijative mladih za ljudska prava – istraživanje „Politike“ s kraja 2015. godine došlo je do podatka da je ova NVO do tada zaradila čak 1,17 miliona dolara – naročito se interesantnim čine Fond braće Rokfeler i Nacionalna zadužbina za demokratiju (NED).

Fond braće Rokfeler, naime, u knjizi „Hladni rat u kulturi – CIA u svetu umetnosti i književnosti“ britanske istoričarke Fransis Stonor Saunders raskrinkan je kao paravan preko koga je američka obaveštajna agencija finansirala svoje tajne aktivnosti u Evropi; pri tome, skretali smo već pažnju na ovaj podatak, sama CIA ovu knjigu smatra toliko relevantnom da je njenu recenziju objavila na svom zvaničnom sajtu, ne osporavajući ovu informaciju.

Slično je i sa Nacionalnom zadužbinom za demokratiju, koja se ne može smatrati nevladinom organizacijom već i zato što se gotovo u potpunosti finansira iz budžeta Sjedinjenih Američkih Država, a projekti koje NED finansira u inostranstvu određuju se u konsultacijama sa Stejt departmentom. U bordu NED-a su Eliot Abrams, zamenik savetnika za nacionalnu bezbednost u vreme mlađeg Džordža Buša, Mišel Dan iz Biroa za obaveštajne poslove i informacije koji „prikuplja obaveštajne podatke korisne za diplomatiju SAD“, nekadašnji zvaničnik Nacionalnog saveta za bezbednost SAD Vilijam Berns…

Ovakav sastav rukovodećeg kadra NED-a nije nimalo slučajan jer je „tajna ruka iza stvaranja NED-a 1983. bio direktor CIA Vilijam Kejsi, koji je na tome radio s visokopozicioniranim specijalistom CIA za tajne operacije Volterom Rejmondom Mlađim“, pisao je čuveni novinar-istraživač Robert Peri koga je proslavilo razotkrivanje afere Iran-kontra. A povrh toga, „Alen Vajnštajn, koji je učestvovao u pisanju zakona kojim je ustanovljen NED, bio je prilično iskren kada je 1991. rekao: ’Mnogo toga što mi radimo danas, pre 25 godina je prikriveno radila CIA.’ U suštini, CIA pere svoj novac kroz NED“, pisao je nekadašnji funkcioner Stejt departmenta Vilijam Blum u svojoj knjizi o istorijatu CIA koju je Noam Čomski nazvao „ubedljivo najboljom knjigom napisanom na ovu temu“.

ČIJI INTERES Sve nas ovo, elem, upućuje na zaključak – zaista, nemoguće ga je izbeći – da Inicijativu mladih za ljudska prava na protivljenje „Huaveju“, izraženo onim otvorenim pismom Vladi Srbije, nije navela briga za ljudsko, to jest naše zdravlje već ih je na to usmerio interes njihovih finansijera.

No čitav nam ovaj slučaj uopšte i nije toliko interesantan zbog „Huaveja“, i sveg tog nadgornjavanja poslovno-bezbednosno-geopolitičkih interesa koje je u toku, nego zato što razotkriva samu suštinu delovanja tog NVO sveta u Srbiji. Koji, tvrdeći da deluje u interesu ovog naroda samo što mi, eto, nismo dovoljno prosvećeni da bismo toga bili svesni, zapravo radi na sprovođenju tuđeg interesa u našoj zemlji. A taj tuđi interes je interes njihovih finansijera koji imaju duboke i detaljno dokumentovane veze s američkim i britanskim obaveštajnim sektorom.

I ova se dijagnoza odnosi na čitav spektar njihovog delovanja, od „Huaveja“ do Kosova i Metohije. I to moramo da imamo u vidu kad čujemo preporuku već citiranog Ivana Đurića iz Inicijative mladih za ljudska prava da „Srbija mora da potpiše mirovni sporazum sa Kosovom“ a „potpisivanje mirovnog sporazuma podrazumeva i promenu odnosa prema tom ratu koji smo vodili, da ga više ne smatramo ispravnim i herojskim, nego onakvim kakav zapravo jeste bio – posledica politike aparthejda, terora, koja je rezultovala etničkim čišćenjem i raseljavanjem 800.000 Albanaca, masovnim grobnicama u Beogradu, u Zapadnoj i Istočnoj Srbiji… Sa pravom kažu da je nivo prava, koji Ustavom i zakonom srpska manjina ima na Kosovu, među najvišima u Evropi. Jedini način da Srbija učestvuje u tome kako će biti poštovana prava srpske manjine na Kosovu jeste da omogući Kosovu članstvo u UN, Savetu Evrope, OEBS-u… Ako se ne dogovorimo uskoro – gubimo sve.“

Ili kada nam Fondacija za otvoreno društvo Džordža Soroša, kroz studiju „Ekonomski, demografski i socijalni efekti različitih scenarija normalizacije odnosa između Beograda i Prištine“, preporuči razmenu teritorija kao najpovoljniji mogući scenario, ovo nasuprot držanja za Rezoluciju 1244 koje će nas tobože odvesti pravo u opštu propast i potpuni slom…

Raskrinkao je sve to ovaj slučaj „Huaveja“ i Inicijative mladih za ljudska prava: koliko je dobrih namera prema našem zdravlju sadržano u njihovom protivljenju svim proizvodima „Huaveja“, toliko je i brige za nas i našu zemlju u ovakvim predlozima za rešenje kosmetskog pitanja. Nisu ovo dobronamerni saveti da nama bude bolje, već pokušaji da budu ostvareni ciljevi njihovih finansijera i inspiratora. Pa se tako prema njima i treba odnositi. Od „Huaveja“ do Kosova i Metohije.           

[/restrict]