ТАКО МЛАДИ А ТАКО…

Студија једног случаја: Шта нам је о невладином сектору у Србији открила иницијатива Иницијативе младих за људска права против кинеске компаније „Хуавеј“

Веома је занимљиво писмо – отворено писмо, да га читава јавност прочита па то са нарочитом пажњом и чинимо – Влади Србије упутила Иницијатива младих за људска права. У писму пише, пренели су медији, да је „невладина организација Иницијатива младих позвала на бојкот свих производа кинеске компаније ’Хуавеј’ и обуставу отварања 5Г мреже у Србији, наводећи као разлоге ризик по здравље, животну средину и безбедност државе. У отвореном писму Влади Србије тражи се да јавност буде информисана о садржини Споразума о стратешком партнерству о развоју широкопојасне инфраструктуре у Србији, закљученог са ’Хуавејом’, и одговор на питање – да ли је владина ’Стратегија развоја мрежа нове генерације до 2023. године’ добила позитивно мишљење министарстава здравља, животне средине, одбране, унутрашњих послова, односно Сектора за ванредне ситуације“.
[restrict]

БРИГА ЗА ЗДРАВЉЕ?! Нема сумње, исказана брига за јавно здравље у принципу заслужује похвалу, тим већу ако је заиста принципијелна. Авај; велико је ово ако, јер упркос свем напору воље, подстицању сећања и претрази интернета, не успевамо да пронађемо икакав доказ да се ова иницијатива икада, на сличан или на било какав други начин, за наше здравље забринула и поводом, на пример, НАТО бомбардовања наше земље осиромашеним уранијумом, о графитним бомбама и ефектима напада на постројења хемијске индустрије да и не говоримо. А сложићемо се, ваљда, да би све те бомбе, које смо дакле већ истрпели, требало да изазову већу забринутост за здравље нације од ефеката којима ћемо можда бити изложени због увођења 5Г мреже.

Или се ипак нећемо сложити? Јер у априлском Билтену Радне групе Националног конвента о Европској унији за Поглавље 35, програмски директор Иницијативе младих за људска права Иван Ђурић наводи (поред осталог, а вратићемо се и томе на крају) да се „српска влада (…) бави фабриковањем извештаја о штетности осиромашеног уранијума“…

Хоћемо да кажемо да већ и ово оспоравање штетности осиромашеног уранијума представља оправдан основ за сумњу у искрену забринутост ових младих људи за наше здравље.

Сумња у искреност утолико је снажнија и зато што, у свом отвореном писму, Иницијатива не прецизира да ли се противи 5Г мрежама у начелу – узгред, то би значило и да се противе нашем технолошком развоју у корак са остатком света – или проблем виде само у могућности да нам ту 5Г мрежу донесе кинески „Хуавеј“? Што читавој ствари, очигледно, даје сасвим другу димензију.

Одговор на ову дилему заправо је сасвим једноставан, а открива га Иницијатива. Која је, видесмо, уз противљење 5Г мрежи, „позвала на бојкот свих производа кинеске компаније ’Хуавеј’“, што ће рећи да и сами признају да проблем не лежи ни у здрављу ни у технологијама, већ управо у „Хуавеју“.

Но то је само почетак приче.

ЗАПАДНА КАМПАЊА Ова српска – прецизније: овдашња – иницијатива против „Хуавеја“, наиме, само је ехо кампање која се против кинеске компаније спроводи на Западу.

„Хуавеј“ се, као што је познато, нашао на директном и сасвим отвореном удару власти у Сједињеним Америчким Државама, Великој Британији, Канади, Аустралији и на Новом Зеланду – све ове државе су, и то не може да буде случајност, чланице исте обавештајне заједнице, познате под називом „Пет очију“ – али се истовремено против „Хуавеја“ широм света спроводи и софистициранија, то јест прикривенија и перфиднија кампања у јавности.

Па тако лондонски „Телеграф“, примера ради, преноси истраживање британског института „Руси“ (Royal United Services Institute) које долази до закључка да би из разноразних разлога било „наивно“ и „неодговорно“ ако би се „Хуавеју“ дозволио приступ британском телекомуникационом систему. Али се при томе не спомиње ко финансира ове, наизглед, независне и непристрасне истраживаче који долазе до ових закључака. А међу финансијерима овог института налазе се и министарства спољних послова Велике Британије, САД и Канаде, компанија „Гугл“, „Фондација за промоцију отвореног друштва“ Џорџа Сороша, „Карнеги фондација“, британско Министарство одбране и њихова војска…

Сличан је случај и са сличном анализом фирме „Рикордед фјучер“, коју преноси лондонски „Гардијан“ и случајно, или нимало случајно, пропушта да скрене пажњу својим читаоцима да су по десетак милиона долара у ову компанију одмах по њеном оснивању инвестирали „Гугл“ и компанија In-Q-Tel, фирма чији је основни задатак да „ЦИА и ширу америчку обавештајну заједницу опрема најновијом информационом технологијом кроз инвестирање у иновативне хај-тек компаније“, како стоји у званичном профилу ове компаније, основане баш у ту сврху, по речима некадашњег директора ЦИА Џорџа Тенета, још пре 20 година.

И тако даље, да не набрајамо, примера ове обавештајне операције над јавним мњењем, која протиче испод радара јавности, има заиста много.

ФИНАНСИРАЊЕ ИНИЦИЈАТИВЕ Елем, ствар је у томе што практично исти кругови, то јест интереси супротстављени „Хуавеју“, финансијски стоје и иза овдашњег (зато и не можемо да кажемо: српског) невладиног сектора, па и Иницијативе младих за људска права. А чије су паре, јел’, тога је и музика…

Међу финансијерима Иницијативе младих за људска права – истраживање „Политике“ с краја 2015. године дошло је до податка да је ова НВО до тада зарадила чак 1,17 милиона долара – нарочито се интересантним чине Фонд браће Рокфелер и Национална задужбина за демократију (НЕД).

Фонд браће Рокфелер, наиме, у књизи „Хладни рат у култури – ЦИА у свету уметности и књижевности“ британске историчарке Франсис Стонор Саундерс раскринкан је као параван преко кога је америчка обавештајна агенција финансирала своје тајне активности у Европи; при томе, скретали смо већ пажњу на овај податак, сама ЦИА ову књигу сматра толико релевантном да је њену рецензију објавила на свом званичном сајту, не оспоравајући ову информацију.

Слично је и са Националном задужбином за демократију, која се не може сматрати невладином организацијом већ и зато што се готово у потпуности финансира из буџета Сједињених Америчких Држава, а пројекти које НЕД финансира у иностранству одређују се у консултацијама са Стејт департментом. У борду НЕД-а су Елиот Абрамс, заменик саветника за националну безбедност у време млађег Џорџа Буша, Мишел Дан из Бироа за обавештајне послове и информације који „прикупља обавештајне податке корисне за дипломатију САД“, некадашњи званичник Националног савета за безбедност САД Вилијам Бернс…

Овакав састав руководећег кадра НЕД-а није нимало случајан јер је „тајна рука иза стварања НЕД-а 1983. био директор ЦИА Вилијам Кејси, који је на томе радио с високопозиционираним специјалистом ЦИА за тајне операције Волтером Рејмондом Млађим“, писао је чувени новинар-истраживач Роберт Пери кога је прославило разоткривање афере Иран-контра. А поврх тога, „Ален Вајнштајн, који је учествовао у писању закона којим је установљен НЕД, био је прилично искрен када је 1991. рекао: ’Много тога што ми радимо данас, пре 25 година је прикривено радила ЦИА.’ У суштини, ЦИА пере свој новац кроз НЕД“, писао је некадашњи функционер Стејт департмента Вилијам Блум у својој књизи о историјату ЦИА коју је Ноам Чомски назвао „убедљиво најбољом књигом написаном на ову тему“.

ЧИЈИ ИНТЕРЕС Све нас ово, елем, упућује на закључак – заиста, немогуће га је избећи – да Иницијативу младих за људска права на противљење „Хуавеју“, изражено оним отвореним писмом Влади Србије, није навела брига за људско, то јест наше здравље већ их је на то усмерио интерес њихових финансијера.

Но читав нам овај случај уопште и није толико интересантан због „Хуавеја“, и свег тог надгорњавања пословно-безбедносно-геополитичких интереса које је у току, него зато што разоткрива саму суштину деловања тог НВО света у Србији. Који, тврдећи да делује у интересу овог народа само што ми, ето, нисмо довољно просвећени да бисмо тога били свесни, заправо ради на спровођењу туђег интереса у нашој земљи. А тај туђи интерес је интерес њихових финансијера који имају дубоке и детаљно документоване везе с америчким и британским обавештајним сектором.

И ова се дијагноза односи на читав спектар њиховог деловања, од „Хуавеја“ до Косова и Метохије. И то морамо да имамо у виду кад чујемо препоруку већ цитираног Ивана Ђурића из Иницијативе младих за људска права да „Србија мора да потпише мировни споразум са Косовом“ а „потписивање мировног споразума подразумева и промену односа према том рату који смо водили, да га више не сматрамо исправним и херојским, него онаквим какав заправо јесте био – последица политике апартхејда, терора, која је резултовала етничким чишћењем и расељавањем 800.000 Албанаца, масовним гробницама у Београду, у Западној и Источној Србији… Са правом кажу да је ниво права, који Уставом и законом српска мањина има на Косову, међу највишима у Европи. Једини начин да Србија учествује у томе како ће бити поштована права српске мањине на Косову јесте да омогући Косову чланство у УН, Савету Европе, ОЕБС-у… Ако се не договоримо ускоро – губимо све.“

Или када нам Фондација за отворено друштво Џорџа Сороша, кроз студију „Економски, демографски и социјални ефекти различитих сценарија нормализације односа између Београда и Приштине“, препоручи размену територија као најповољнији могући сценарио, ово насупрот држања за Резолуцију 1244 које ће нас тобоже одвести право у општу пропаст и потпуни слом…

Раскринкао је све то овај случај „Хуавеја“ и Иницијативе младих за људска права: колико је добрих намера према нашем здрављу садржано у њиховом противљењу свим производима „Хуавеја“, толико је и бриге за нас и нашу земљу у оваквим предлозима за решење косметског питања. Нису ово добронамерни савети да нама буде боље, већ покушаји да буду остварени циљеви њихових финансијера и инспиратора. Па се тако према њима и треба односити. Од „Хуавеја“ до Косова и Метохије.           

[/restrict]