Pobeda malog filma o velikoj ženi

ZAVRŠEN 66. PULSKI FESTIVAL

Specijalno za „Pečat“ iz Pule Dubravka Lakić, fotografije pres služba Pulskog festivala

Film „Dnevnik Diane Budisavljević“ Dane Budisavljević sa četiri osvojene „Arene“ snažno iza sebe ostavio Vrdoljakovog „Generala“ i priredio festivalski obrt koji će se dugo pamtiti; „Zlatnu Arenu“ za najbolju glumicu u hrvatskom filmu osvojila je Srpkinja Hristina Popović, a Nagradu „Fedeore“ za najbolji film u programu manjinskih koprodukcija Miroslav Terzić za „Šavove“

Kakav izvanredan obrt u samoj završnici 66. Pulskog filmskog festivala, koji su mesecima unapred pratile glasine o navodnoj unapred nameštenoj pobedi „Generala“ Antuna Vrdoljaka. Kakav šamar svim onim hrvatskim filmskim autorima koji su se ove godine unapred ograđivali od Pule proklamujući bojkot festivala. Ništa od toga.
„Veliku Zlatnu Arenu“ za najbolji film, „Arenu“ za najbolju režiju, muziku i montažu, nagradu kritičarskog žirija „Fedeore“ kao i hrvatskih filmskih kritičara, ali i nagradu publike sa fascinantnom ocenom od čak 4,90, dominantno je osvojila Dana Budisavljević za svoj crno-beli hibridni film „Dnevnik Diane Budisavljević“. I kao pravi kuriozitet – Dana Budisavljević je postala i prva žena reditelj kojoj je pošlo za rukom da posle 1959. godine i Soje Jovanović osvoji „Veliku Zlatnu Arenu“ za svoj film.

DAN ZA PAMĆENJE Čitav taj završni pulski festivalski dan bio je praćen frenetičnim aplauzima. Počelo je još u podne, na velikoj konferenciji za novinare, kada je prvo žiri „Fedeore“ – Federacije filmskih kritičara Evrope i Mediterana ( u čijem je radu učestvovala i potpisnica ovih redova) obelodanio jednoglasnu odluku da za najbolji film u Nacionalnom programu proglasi upravo „Dnevnik“ Dane Budisavljević i to za „izvrsno ispričanu istinitu, kompleksnu i osećajnu priču, sa velikom dozom dostojanstva i snage i uspešnom kombinacijom igranih, dokumentarnih i arhivskih delova“. Posle ovakvog proglašenja na sekundu je zavladao muk, a onda se prolomio višeminutni gromki aplauz odobravanja, da bi prava euforija u sali Ćirkola (Italijanski kulturni centar) nastala onog trenutka kada je i zvanični festivalski žiri pod predsedničkom palicom Damira Terešaka film „Dnevnik Diane Budisavljević“ proglasio i najboljim hrvatskim filmom, Danu Budisavljević najboljom rediteljkom, Marka Ferkovića najboljim montažerom, a Alena i Nenada Sinkauzu autorima najbolje filmske muzike (u filmu se koristi i muzika Arse Jovanovića). Još tokom prepodneva znala se i ocena publike, jedna od najvećih u istoriji Pulskog festivala – 4,90, što je rezultiralo i osvajanjem nagrade „Vrata Pule“.
Film Budisavljevićeve je daleko iza sebe ostavio toliko reklamiranog „Generala“ koji je dobio ocenu 3,83, ali i sve druge hrvatske filmove iz zvanične konkurencije, od kojih je još jedino „Poslednji Srbin u Hrvatskoj“ Predraga Ličine osvojio njihove simpatije (ocena 4,66).
Oficijelni festivalski žiri je u svom obrazloženju višestrukih nagrada za „Dnevnik“ između ostalog naglasio da je autorka „na primeren način pristupila važnoj istorijskoj temi u čiju je relevantnost uverila gledaoce“, da je Dana Budisavljević kao rediteljka „na uverljiv način spojila igrano, dokumentarno i arhivsko te i retorički uvukla gledaoce u zbivanja“, da je montaža ovog filma „precizno usaglasila sve segmente filmskog pripovedanja u ritmičnu strukturu čitave celine“, a da je muzika „pocrtala emocije likova i dočarala teskobu rata“. Ovacije u pulskoj Areni na samoj ceremoniji dodele nagrada, trebalo je doživeti. I nagrada gledalaca i reakcije u Areni samo su još jednom potvrdili da je Pula i dalje i liberalan i antifašistički grad kojem nacionalistički pokušaji osvajanja festivala nisu ni po meri ni po ukusu.
Da je film „Dnevnik Diane Budisavljević“, kao mali film o velikoj ženi u teškom i istorijski veoma značajnom vremenu, osvojio srca publike bilo je jasno još u večeri njegove premijere u Areni, kojom je tokom projekcije vladala apsolutna tišina, a posle odjavne špice stajaće ovacije. Bila je to noć za pamćenje, kojoj su osim konzula Srbije u Rijeci Gorana Petrovića, prisustvovali i Milorad Pupovac – predsednik SDSS, episkop SPC i mitropolit zagrebačko-ljubljanski Porfirije (Perić), Ognjen Kraus – predsednik Jevrejske zajednice u Hrvatskoj, Zoran Pusić – predsednik Lige antifašista Hrvatske.

ARHIVSKI HIBRID I MAJSTORSTVO AUTORA Gotovo bez daha, gledaoci su pratili slojevitu priču o Zagrepčanki, Austrijanki i katolkinji udatoj za uglednog i dobrostojećeg srpskog primarijusa, koju uspostavljanje NDH 1941. godine zatiče kao predanu majku, baku i suprugu. Diana Budisavljević je od svoje krojačice Jevrejke saznala o postojanju logora u nacističkoj Hrvatskoj i to ne samo za Jevreje, već i za pravoslavce – Srbe i Rome. I što je najstrašnije – za srpsku decu koju su odvajali od majki. Moralna vertikala Diane Budisavljević nagnala ju je na danonoćni rad na organizovanju humanitarne pomoći srpskim ženama i deci koja su se našla na udaru ustaškog nemilosrdnog etničkog čišćenja, a njena upornost i ugled doveli su je i do dobijanja dozvole za ulazak u logor Gradišku odakle je uspela da spasi oko 10.000 dece. O svom kontinuiranom humanitarnom radu tokom Drugog svetskog rata Diana je vodila preciznu i temeljnu dokumentaciju, pravu arhivu sa podacima i fotografijama dece, ali je sve to dolaskom komunističke vlasti ( a ona je bila „buržujka“) netragom nestalo. I postalo obavijeno memorijskom prašinom sve do izlaska ovog filma pred hrvatsku javnost. I pred hrvatsku omladinu od kojih mnogi, prema sopstvenim priznanjima, nisu uopšte znali za ovakve događaje, za stradanje srpske dece u ustaškim logorima, jer se pred njih servira ono što je između ostalog viđeno i u „Generalu“.
Taj ogroman sloj prašine napadale na važne istorijske događaje i činjenice, razgrnula je autorka Dana Budisavljević na filmski zavidno vešt način – kroz neku vrstu igrano-dokumentarno-arhivskog hibrida koji besprekorno funkcioniše u svim svojim segmentima. U igranom delu filma lik Diane Budisavljević vrhunski s merom igra Alma Prica (u filmu su i Mirjana Karanović i Tika Stanić), dok je dokumentarni deo oslonjen na ispovesti četvoro nekadašnje logorske dece (a Dana Budisavljević ih je tokom poslednjih 10 godina priprema ovog filma intervjuisala stotinak), a sada staraca, koje je Diana uspela da spase iz logora Gradiška i Labor-Grad. Originalni arhivski snimci (korišćeni su i oni iz Jugoslovenske Kinoteke) su ujedno i najpotresniji. Izgladnela, u kosture pretvorena srpska deca u ustaškim logorima i sve ono što savremena Hrvatska treba da zna o onome što se nekada zvalo i slavilo kao NDH…

…I KOMIČNO SATIRIČNI „ZOMBI FILM“ U priči o ovogodišnjem festivalskom izdanju i osvojenim nagradama nikako se ne može preskočiti i komično-satirični zombi film „Poslednji Srbin u Hrvatskoj“ Predraga Ličine. Samom autoru pripala je nagrada „Breza“ za najbolji debitantski film u kojem je, po oceni žirija, „pokazao zavidno vladanje materijalom uz tačan ritam, rad s glumcima i izvrsno poznavanje žanrovskih pravila“. „Poslednjem Srbinu“ pripale su i „Zlatna arena“ za najbolju masku (Svetlana Gutić i Miroslav Lakobrij), za najbolju kostimografiju (Selena Orb) i scenografiju s kojom je „uspešno dočaran distopijski ugođaj širokog raspona“ (Jana Piacun). Za ulogu Franke Anić u ovom filmu srpska glumica Hristina Popović osvojila je „Zlatnu Arenu“ za najbolju žensku rolu i prema odluci žirija svoju nagradu zaslužila „nenametljivom glumom, osećajem za meru i duhovitošću koju je ugradila u lik u ovom specifičnom filmskom žanru“.
Iako je izvrsno odigrao i ulogu poslednjeg Srbina u Ličininom filmu, glumac Krešo Mikić „Zlatnu Arenu“ za najbolju mušku rolu osvojio je ipak za onu u Brešanovom filmu „Koja je ovo država“. Mikić je odigrao lik ministra Stanka Kelave odlučivši se za „minimalistički glumački izraz“ sa kojim je postigao uverljivost u svim situacijama koje je donela fabula samog Brešanovog filma. „Koja je ovo država“ Vinka Brešana nagrađen je i u kategoriji najbolji scenario, a ta nagrada pripala je piscu i scenaristi Mati Matišiću.
Vrdoljakov „General“ osvojio je nagrade u kategorijama najbolja muška sporedna (Borko Perić za ulogu ratnog dobrovoljca Nikice) i najbolja ženska sporedna uloga (Olga Pakalović za ulogu Milice), kao i za specijalne efekte (Zvonimir Krivec). „Arena“ za oblikovanje zvuka pripala je filmu Arsena Ostojića „F20“ (Darijo Domitrović), za vizuelne efekte filmu „Moj dida je pao s Marsa“ Marine Andree Škop i Dražena Žarkovića, a ovaj animirano-igrani dečiji film osvojio je zlato i za najbolju kameru (Sven Pepeonik).
Na 66. Pulskom festivalu, koji je zatvoren dokumentarnim filmom o nedavno preminulom legendarnom kantautoru Oliveru Dragojeviću, bilo je prikazano više od 100 filmova uključujući i animirani hit „Kralj lavova“.