Novi uspon Mirka Šarovića

Može li novi lider SDS-a da uspostavi jedinstvo u podeljenoj i posrnuloj stranci ukoliko se odluči da igra na kartu održavanja balansa između nacionalne i „građansko probosanske struje“ u partiji

Mirko Šarović je na Izbornoj skupštini Srpske demokratske stranke izabran za novog, sedmog po redu predsednika nekada najjače partije Republike Srpske, ali ova personalna promena na vrhu nije nikakav garant da će SDS u narednom periodu voditi novu politiku, odnosno radikalno odstupiti od dosadašnjeg, ako je suditi po rezultatima izbora, očigledno neuspešnog kursa. Pod pomenom radikalnog, naravno, podrazumeva se povratak na nekadašnju čvrstu nacionalnu politiku SDS i njenu iskrenu saradnju sa blokom Milorada Dodika u odbrani državnih interesa, dakle, napuštanje opasnog „probosanskog kursa“ koji je suštinski značio ispunjenje većine zahteva zapadnih centara moći.

PODELJENA PARTIJA Rezultati izbora potvrdili su duboku podeljenost u redovima partije koja je imala ključnu ulogu u stvaranju Republike Srpske.
Novom lideru je podršku na Izbornoj skupštini pružilo 205 delegata, dok je njegov protivkandidat, načelnik Opštine Teslić Milan Miličević, dobio 181 glas onih koji su imali pravo da biraju predsednika. Dva kandidata su prethodno odustala od trke, a interesantno je da je jedan od njih, dosadašnji prvi čovek partije Vukota Govedarica, „abdicirao“ upravo u korist Šarovića.
Ostaje da se vidi hoće li Govedarica, za podršku koju je pružio svom nasledniku, biti nagrađen nekom funkcijom, odnosno zadržavanjem uticaja na politiku SDS. S obzirom na to da je novim, izmenjenim statutom stranke predsednik dobio pravo da sam bira svoga zamenika i članove Predsedništva, može se desiti da se za Vukotu nađe neka prikladna fotelja, ali je naravno daleko važnije hoće li zadržati uticaj na politiku partije koju će sada kreirati njegov naslednik.

[restrict]

POVRATAK NA VRH Tokom gotovo trodecenijske političke karijere Mirko Šarović je pokazao sposobnost da relativno brzo stigne do čelnih državnih funkcija ali i da se, ne manje važno, posle neočekivanog teškog pada – tokom koga je ne samo bio prinuđen da podnese ostavku na mesto člana Predsedništva BiH, već i jedno vreme provede u zatvoru – najpre vrati na veliku scenu, a zatim pronađe puteve za povratak na vrh. Za sada je, doduše, taj povratak ograničen samo na vodeću poziciju u stranci, ali Šarović ne skriva ambiciju da SDS opet postane partija vlasti. Bar do daljeg je neizvesno planira li da do tog cilja dođe redovnim putem, dakle nakon eventualne izborne pobede u RS, ili opasnom „prečicom“ koja bi značila da najjača opoziciona partija RS, iako poražena na izborima, ponovo sa SDA uđe u koaliciju u organima vlasti BiH.
Na već saopštenu odluku novog vođe SDS da neće ulaziti u koaliciju sa Dodikovim blokom uticali su kako politički razlozi, tako i lična iskustva stečena tokom dve decenije suprotstavljanja ali i povremene saradnje sa defakto liderom manjeg entiteta Bosne i Hercegovine. Podsetimo da je još uvek aktuelni ministar spoljne trgovine i ekonomskih odnosa BiH (u tehničkom mandatu) političku karijeru počeo da gradi kao kadar tek formirane srpske nacionalne stranke u gradu na Miljacki. Startovao je 1992. kao sekretar Skupštine opštine Novo Sarajevo, dve godine kasnije je napredovao do mesta predsednika Izvršnog odbora Opštine Istočno Novo Sarajevo, da bi po okončanju rata 1996. bio izabran za gradonačelnika Istočnog (srpskog) Sarajeva.
Usledio je munjeviti politički uspon: 1998. je postao potpredsednik RS, a samo dve godine potom i prvi čovek ovog entiteta, pošto je na izborima za ovu funkciju kao kandidat SDS ubedljivo pobedio Milorada Dodika. U martu 2001. je u Banjaluci sa Vojislavom Koštunicom potpisao Sporazum o specijalnim paralelnim vezama Republike Srpske i tadašnje SR Jugoslavije, da bi naredne godine započeo novi posao člana Predsedništva BiH.

AFERA „ORAO“ Na ovoj dužnosti se, međutim, zadržao znatno kraće nego što je bilo predviđeno jer je u aprilu 2003. bio prisiljen da podnese ostavku zbog, kako je tada rečeno, „objektivne odgovornosti“ u „Aferi Orao“. Ovu aferu je, kako mnogi tvrde, inicirala britanska obaveštajna služba a zatim ju je, naravno, iskoristio visoki predstavnik Pedi Ešdaun da optuži vazduhoplovni zavod „Orao“ iz Bijeljine i odgovorne kadrove u RS da su izvozom oružja u Irak kršili sankcije UN prema ovoj zemlji.
Mada nije formalno smenjen, Šarović je zapravo bio žrtva „seče srpskih knezova“ kojom je svemoćni lord Ešdaun želeo da „obezglavi“ SDS. Tada je (u junu 2004.) pod optužbom da su predstavljali mrežu podrške Karadžiću i Mladiću, smenjeno čak 59 funkcionera SDS, a većini njih je, baš kao i Šaroviću, izrečena i „administrativna mera“ zabrane bavljenja političkim aktivnostima.
Zanimljivo je da je iznuđenu ostavku člana Predsedništva BiH pozdravio ondašnji ljubimac Zapada, koji se kasnije transformisao u nacionalnog državnika iz Laktaša. Dodik je, istina, tada ocenio Šarovićevu ostavku kao „častan i ispravan potez“ ali je istovremeno, konstatacijom da su organi Republike Srpske pogrešili, faktički pružio podršku admistrativnim merama visokog predstavnika.

NEDOSTATAK DOKAZA Ostavkom, međutim, nisu okončane nevolje sa kojima se suočavao doskorašnji član najvišeg državnog organa dejtonske tvorevine.
Uhapšen je 29. novembra 2005. pod optužbom da je „kao funkcioner grada Srpskog Sarajeva vršio zloupotrebe u poslovanju preko Privredne banke Momčila Mandića“. Proveo je u zatvoru gotovo godinu dana da bi ga Sud BiH na kraju zbog nedostatka dokaza oslobodio optužbe.
Nakon što je dobio materijalnu odštetu za vreme provedeno u zatvoru, a zatim ponovo dobio pravo da se bavi politikom, Šarović se 2011. po drugi put aktivirao u SDS-u. Za razliku od vremena „izvornog SDS-a“, čelnici „reformisane“ stranke, suočeni sa posledicama žestokih udara globalističkih centara moći, nastojali su da put prema vlasti trasiraju vođenjem maksimalno „kooperativne politike“ prema Sarajevu i njegovim zapadnim zaštitnicima.
U ovakav „umereni kurs“ partije uklopio se i Šarović koji je 2012, u eri saradnje Dodikovog Saveza nezavisnih socijaldemokrata i SDS-a, prvi put izabran za ministra spoljne trgovine i ekonomskih odnosa u Savetu ministara BiH. Na ovom poslu nije, međutim, ostao dugo pošto je nakon sukoba Dodika i tadašnjeg lidera SDS-a Mladena Bosića u oktobru 2013. smenjen sa funkcije. Političar koji je već pokazao da zna da preživi ozbiljne udarce u istu ministarsku fotelju se vratio dve godine kasnije, kada je u Parlamentu BiH formirana koalicija u kojoj nije bilo mesta za Dodikovu stranku.
Šarović proteklih godina nije bio na meti kritika političkih i medijskih krugova iz Sarajeva, a u jednoj anketi sprovedenoj među novinarima u BiH ocenjen je kao najuspešniji ministar u još uvek aktuelnom Savetu ministara. Za razliku od dvojice srpskih kolega, Dragana Mektića i Igora Crnadaka, nije se proteklih meseci javno zalagao za ulazak BiH u NATO, ali se isto tako od njega nije mogla čuti bilo kakva kritika onih koji dovode u pitanje politiku vojne neutralnosti RS.

ODRŽAVANJE BALANSA Postavlja se pitanje može li novi lider da uspostavi jedinstvo u podeljenoj i posrnuloj stranci ukoliko se odluči da igra na kartu održavanja balansa između nacionalne i „građansko probosanske struje“ u partiji. Lepo je što Šarović poručuje da SDS „treba da se modernizuje i baštini patriotske vrednosti“, potpuno je u pravu kada tvrdi kako „Dodik ne može da određuje ko je branilac Republike Srpske“, a ohrabrujuće zvuči i njegova verbalna spremnost da „sa onima sa kojima neće ići u koaliciju sarađuje na pitanjima od zajedničkog interesa za RS“.
Ovu spremnost na saradnju u „državnim pitanjima“, međutim, u najmanju ruku dovodi pod znak pitanja jedna druga izjava iskusnog političara kome su se teško mogle „omaći“ neželjene reči: „Da bi SNSD i dalje mogla da pobeđuje, njen lider (Dodik) zna da mora da nastavi da proizvodi stalne tenzije i konfuzije u zemlji i izmišlja spoljnopolitičke neprijatelje koji ugrožavaju Republiku Srpsku.“
Da li čovek koji se i sam našao na udaru međunarodnih upravnika Bosne zaista iskreno veruje da Republiku Srpsku ne ugrožavaju spoljni neprijatelji?!
Odgovor na ovo pitanje može dati samo Mirko Šarović, koji se na početku svog stranačkog predsedničkog mandata nalazi pred značajnim izborom. Ako se, kako neki najavljuju, odluči da postane partner Stranci demokratske akcije u organima BiH, obezbediće deo vlasti i verovatno dobiti pohvale zapadnih „prijatelja“. Pragmatični političar iz Istočnog Sarajeva je sa druge strane svestan da bi ovakav rizičan potez mogao da ima opasne posledice, kako zbog snage koju poseduje Dodikova pobednička koalicija, tako i negativnih reakcija u njegovoj partiji. Nezadovoljna „nacionalna struja“, koja je na izborima za predsednika uglavnom podržala Milana Miličevića, mogla bi da izazove ozbiljne probleme, pa i prouzrokuje cepanje stranke što je novom lideru SDS-a sigurno najmanje potrebno.

[/restrict]