Нови успон Мирка Шаровића

Може ли нови лидер СДС-а да успостави јединство у подељеној и посрнулој странци уколико се одлучи да игра на карту одржавања баланса између националне и „грађанско пробосанске струје“ у партији

Мирко Шаровић је на Изборној скупштини Српске демократске странке изабран за новог, седмог по реду председника некада најјаче партије Републике Српске, али ова персонална промена на врху није никакав гарант да ће СДС у наредном периоду водити нову политику, односно радикално одступити од досадашњег, ако је судити по резултатима избора, очигледно неуспешног курса. Под поменом радикалног, наравно, подразумева се повратак на некадашњу чврсту националну политику СДС и њену искрену сарадњу са блоком Милорада Додика у одбрани државних интереса, дакле, напуштање опасног „пробосанског курса“ који је суштински значио испуњење већине захтева западних центара моћи.

ПОДЕЉЕНА ПАРТИЈА Резултати избора потврдили су дубоку подељеност у редовима партије која је имала кључну улогу у стварању Републике Српске.
Новом лидеру је подршку на Изборној скупштини пружило 205 делегата, док је његов противкандидат, начелник Општине Теслић Милан Миличевић, добио 181 глас оних који су имали право да бирају председника. Два кандидата су претходно одустала од трке, а интересантно је да је један од њих, досадашњи први човек партије Вукота Говедарица, „абдицирао“ управо у корист Шаровића.
Остаје да се види хоће ли Говедарица, за подршку коју је пружио свом наследнику, бити награђен неком функцијом, односно задржавањем утицаја на политику СДС. С обзиром на то да је новим, измењеним статутом странке председник добио право да сам бира свога заменика и чланове Председништва, може се десити да се за Вукоту нађе нека прикладна фотеља, али је наравно далеко важније хоће ли задржати утицај на политику партије коју ће сада креирати његов наследник.

[restrict]

ПОВРАТАК НА ВРХ Током готово тродеценијске политичке каријере Мирко Шаровић је показао способност да релативно брзо стигне до челних државних функција али и да се, не мање важно, после неочекиваног тешког пада – током кога је не само био принуђен да поднесе оставку на место члана Председништва БиХ, већ и једно време проведе у затвору – најпре врати на велику сцену, а затим пронађе путеве за повратак на врх. За сада је, додуше, тај повратак ограничен само на водећу позицију у странци, али Шаровић не скрива амбицију да СДС опет постане партија власти. Бар до даљег је неизвесно планира ли да до тог циља дође редовним путем, дакле након евентуалне изборне победе у РС, или опасном „пречицом“ која би значила да најјача опозициона партија РС, иако поражена на изборима, поново са СДА уђе у коалицију у органима власти БиХ.
На већ саопштену одлуку новог вође СДС да неће улазити у коалицију са Додиковим блоком утицали су како политички разлози, тако и лична искуства стечена током две деценије супротстављања али и повремене сарадње са дефакто лидером мањег ентитета Босне и Херцеговине. Подсетимо да је још увек актуелни министар спољне трговине и економских односа БиХ (у техничком мандату) политичку каријеру почео да гради као кадар тек формиране српске националне странке у граду на Миљацки. Стартовао је 1992. као секретар Скупштине општине Ново Сарајево, две године касније је напредовао до места председника Извршног одбора Општине Источно Ново Сарајево, да би по окончању рата 1996. био изабран за градоначелника Источног (српског) Сарајева.
Уследио је муњевити политички успон: 1998. је постао потпредседник РС, а само две године потом и први човек овог ентитета, пошто је на изборима за ову функцију као кандидат СДС убедљиво победио Милорада Додика. У марту 2001. је у Бањалуци са Војиславом Коштуницом потписао Споразум о специјалним паралелним везама Републике Српске и тадашње СР Југославије, да би наредне године започео нови посао члана Председништва БиХ.

АФЕРА „ОРАО“ На овој дужности се, међутим, задржао знатно краће него што је било предвиђено јер је у априлу 2003. био присиљен да поднесе оставку због, како је тада речено, „објективне одговорности“ у „Афери Орао“. Ову аферу је, како многи тврде, иницирала британска обавештајна служба а затим ју је, наравно, искористио високи представник Педи Ешдаун да оптужи ваздухопловни завод „Орао“ из Бијељине и одговорне кадрове у РС да су извозом оружја у Ирак кршили санкције УН према овој земљи.
Мада није формално смењен, Шаровић је заправо био жртва „сече српских кнезова“ којом је свемоћни лорд Ешдаун желео да „обезглави“ СДС. Тада је (у јуну 2004.) под оптужбом да су представљали мрежу подршке Караџићу и Младићу, смењено чак 59 функционера СДС, а већини њих је, баш као и Шаровићу, изречена и „административна мера“ забране бављења политичким активностима.
Занимљиво је да је изнуђену оставку члана Председништва БиХ поздравио ондашњи љубимац Запада, који се касније трансформисао у националног државника из Лакташа. Додик је, истина, тада оценио Шаровићеву оставку као „частан и исправан потез“ али је истовремено, констатацијом да су органи Републике Српске погрешили, фактички пружио подршку адмистративним мерама високог представника.

НЕДОСТАТАК ДОКАЗА Оставком, међутим, нису окончане невоље са којима се суочавао доскорашњи члан највишег државног органа дејтонске творевине.
Ухапшен је 29. новембра 2005. под оптужбом да је „као функционер града Српског Сарајева вршио злоупотребе у пословању преко Привредне банке Момчила Мандића“. Провео је у затвору готово годину дана да би га Суд БиХ на крају због недостатка доказа ослободио оптужбе.
Након што је добио материјалну одштету за време проведено у затвору, а затим поново добио право да се бави политиком, Шаровић се 2011. по други пут активирао у СДС-у. За разлику од времена „изворног СДС-а“, челници „реформисане“ странке, суочени са последицама жестоких удара глобалистичких центара моћи, настојали су да пут према власти трасирају вођењем максимално „кооперативне политике“ према Сарајеву и његовим западним заштитницима.
У овакав „умерени курс“ партије уклопио се и Шаровић који је 2012, у ери сарадње Додиковог Савеза независних социјалдемократа и СДС-а, први пут изабран за министра спољне трговине и економских односа у Савету министара БиХ. На овом послу није, међутим, остао дуго пошто је након сукоба Додика и тадашњег лидера СДС-а Младена Босића у октобру 2013. смењен са функције. Политичар који је већ показао да зна да преживи озбиљне ударце у исту министарску фотељу се вратио две године касније, када је у Парламенту БиХ формирана коалиција у којој није било места за Додикову странку.
Шаровић протеклих година није био на мети критика политичких и медијских кругова из Сарајева, а у једној анкети спроведеној међу новинарима у БиХ оцењен је као најуспешнији министар у још увек актуелном Савету министара. За разлику од двојице српских колега, Драгана Мектића и Игора Црнадака, није се протеклих месеци јавно залагао за улазак БиХ у НАТО, али се исто тако од њега није могла чути било каква критика оних који доводе у питање политику војне неутралности РС.

ОДРЖАВАЊЕ БАЛАНСА Поставља се питање може ли нови лидер да успостави јединство у подељеној и посрнулој странци уколико се одлучи да игра на карту одржавања баланса између националне и „грађанско пробосанске струје“ у партији. Лепо је што Шаровић поручује да СДС „треба да се модернизује и баштини патриотске вредности“, потпуно је у праву када тврди како „Додик не може да одређује ко је бранилац Републике Српске“, а охрабрујуће звучи и његова вербална спремност да „са онима са којима неће ићи у коалицију сарађује на питањима од заједничког интереса за РС“.
Ову спремност на сарадњу у „државним питањима“, међутим, у најмању руку доводи под знак питања једна друга изјава искусног политичара коме су се тешко могле „омаћи“ нежељене речи: „Да би СНСД и даље могла да побеђује, њен лидер (Додик) зна да мора да настави да производи сталне тензије и конфузије у земљи и измишља спољнополитичке непријатеље који угрожавају Републику Српску.“
Да ли човек који се и сам нашао на удару међународних управника Босне заиста искрено верује да Републику Српску не угрожавају спољни непријатељи?!
Одговор на ово питање може дати само Мирко Шаровић, који се на почетку свог страначког председничког мандата налази пред значајним избором. Ако се, како неки најављују, одлучи да постане партнер Странци демократске акције у органима БиХ, обезбедиће део власти и вероватно добити похвале западних „пријатеља“. Прагматични политичар из Источног Сарајева је са друге стране свестан да би овакав ризичан потез могао да има опасне последице, како због снаге коју поседује Додикова победничка коалиција, тако и негативних реакција у његовој партији. Незадовољна „национална струја“, која је на изборима за председника углавном подржала Милана Миличевића, могла би да изазове озбиљне проблеме, па и проузрокује цепање странке што је новом лидеру СДС-а сигурно најмање потребно.

[/restrict]