Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
ZAVERA SUPERBOGATIH PROTIV RADNIČKE AMERIKE
List Boston glob nedavno je izvestio o „stvaranju jednog od najznačajnijih partnerstava u modernoj američkoj političkoj istoriji“ – partnerstvu republikanskog konzervativca Čarlsa Koha i berzanskog špekulanta i „filantropa“ Džordža Soroša, koja će rezultirati osnivanjem novog tink tenka – Instituta Kvinsi. Cilj ovog instituta, koji će, kako je najavljeno, sa radom početi u septembru je da „promoviše neophodnost novog antiratnog pristupa u američkoj spoljnoj politici“
Rešenje za sve probleme s kojima se danas suočava Amerika su „otvorene granice“, smatra Džefri Majron, direktor ekonomskih studija na Institutu Kejto. „Otvorene granice znače da više ne bi bilo zidova, ograda, zamornih procedura na aerodromima, zloglasne Službe za imigraciju i carinsku kontrolu (ICE), deportacija, pritvorskih centara ili imigracionih sudova“. Koristi od ovakve politike, tvrdi Majron, daleko bi nadmašile troškove; tako bi se štedeli resursi, a „poslodavci obezbedili pristup talentovanom ljudskom kapitalu“. „Jedna akademska studija pokazuje da bi se svetski bruto domaći proizvod dva puta uvećao u odnosu na sadašnji iznos“, a ekonomska efikasnost će se navodno povećati i u SAD i u svim zemljama koje „izvoze“ imigrante.
Majron propušta da nas uputi na svoj izvor: „jednu akademsku studiju“ koja nepobitno dokazuje da bi „otvaranje granica“ donelo ekonomski procvat SAD i „ostatku sveta“. Što se tiče porasta kriminala i terorizma, koji se povezuju s „nekontrolisanom imigracijom“, prema Majronu, reč je o banalnim predrasudama.
Ukoliko SAD otvore svoje granice, predviđa Majron, imigranti neće preplaviti Ameriku i neće doći do porasta kriminala: „Imigranti nisu više skloni kriminalu nego domoroci“. Teroristi bi zaista mogli ući u SAD, ali oni ionako „već ulaze nezakonito“. Neće se promeniti ni američka kultura, barem ne dramatično. Ukoliko se i promeni, šta s tim? „Ko može da kaže da su sadašnje američke vrednosti – a neke od njih su duboko zle – uopšte ispravne?“ To je nešto, tvrdi Majron, što se stalno dešava u slobodnim društvima. Umesto apstraktne kulture i njenih vrednosti, trebalo bi misliti na novac koji bi od toga mogle da zarade multinacionalne korporacije. Doduše, politika „otvorenih granica“ ipak nosi sa sobom izvesne rizike: „Mreže socijalne sigurnosti bi se mogle naći pod pritiskom, a domoroci će se suočiti sa dodatnom konkurencijom za radna mesta“. Ipak, SAD nemaju čega da se plaše; koristi bi daleko nadmašile eventualne gubitke. Sve ove blagodeti vidimo na primeru Evropske unije, „koja je uglavnom ukinula ograničenja useljavanja među državama članicama“. Povećana imigracija smanjuje razlike između plata u svim zemljama i, na koncu, paradoksalno, eliminiše i razloge koji do nje dovode.
Herkulovski zadatak globalista
Gornji tekst objavljen je u julu prošle godine, na stranicama nedeljnika Ju-Es-Ej tudej. Čitajući Majronovu kolumnu, možemo da primetimo da se ovde ne radi o ekonomiji, već o „ideologiji, o političkoj religiji, o zavetu, o kultu“, navodi Patrik Bjukenen. Majron, zapravo, iznosi samu osnovu globalističke agende, njenu temeljnu dogmu. Što se tiče predsednika Trampa, dodaje Majron, od njega se traži da zaboravi na „zidove“ i proglasi „totalno trgovinsko razoružanje“, što bi ga iz „zlog sabotera slobodne trgovine“ trenutno preobrazilo u njenog „spasitelja“. Imigranti su, zaključuje Majron, oduvek bili „od vitalnog značaja za američku privredu i američku posvećenost slobodi“.
U kampanju „protiv zidova“ ubrzo se uključio i industrijalac i milijarder Čarls Koh, koji, zajedno sa bratom Dejvidom, već godinama predstavlja „jednog od najimućnijih donatora Republikanske stranke“. Čarls Koh, vlasnik razgranate poslovne imperije, čiju osnovu čini Industrija Koh, žestoko se obrušio na Trampa i protekcionizam, i na sve one koji „čine sve što mogu kako bi se izolovali od inovacija, držali se prošlosti i sprečili promene“. Prema Čarlsu Kohu, borba protiv protekcionizma je „herkulovski zadatak“ koji stoji pred američkim političkim elitama: „Protekcionizam pervertira ključne institucije našeg društva. Stvorene su ogromne prepreke koje vraćaju narod u prošlost. Dakle, ako želimo da pomognemo svim ljudima da ostvare svoje mogućnosti, moramo da razbijemo te barijere“. Protekcionizam je „politika koja šteti narodu“, zaključuje Koh, „i u to nema nikakve sumnje“.
Poslovna „imperija“ porodice Koh finansira veliki broj različitih organizacija, a ova mreža poznata je pod nazivom Kohtopus. Neke od većih organizacija koje čine Kohtopus su libertarijanski Institut Kejto (za koji, uzgred, radi gorepomenuti radi Džefri Majron), Centar Merkatus, uticajne organizacije Amerikanci za prosperitet i Partneri slobode. Novinarka Džejn Majer je godinama istraživala poslovanje ove „imperije“: „Poreski izveštaji“, ukazuje Majerova, „ukazuju da su 2008. godine tri glavne fondacije porodice Koh finansirale čak 34 političke organizacije… Kohovi i njihove kompanije delili su milione dolara raznim političkim kampanjama, interesnim grupama i lobistima“. Tokom predsedničke kampanje 2016, braća Koh su, koliko je poznato, uložila 889 miliona dolara – 50 odsto više nego Republikanski nacionalni komitet i Demokratski nacionalni komitet zajedno.
Globalistička braća Koh protiv Trampa
Spoljnu politiku za koju se godinama i decenijama zalažu najveći donatori Republikanske stranke, braća Čarls i Dejvid Koh, teško je opisati kao pacifističku. Zapravo, Kohovi su sve do sada zagovarali i sprovodili veoma agresivni intervencionizam. Što se tiče unutrašnje politike, program imperije Koh je kristalno jasan. Kako tvrdi senator Berni Sanders: „Cilj braće Koh je da obore svaki važniji zakon donesen u poslednjih 80 godina koji štiti srednju klasu, starije, decu, bolesne i nezaštićene u ovoj zemlji“.
Preostaje da zaključimo: pravi cilj braće Koh nije blagostanje „običnih Amerikanaca“, američke radničke klase, onih „jadnika“ kojima se podsmevala Hilari Klinton, već, naprotiv, potpuno obespravljena i jeftina radna snaga. To je pravi smisao zalaganja za „slobodnu trgovinu“, bez carinskih barijera, i za „politiku otvorenih granica“. U pitanju je politika koju su bez iznimke vodile sve američke predsedničke administracije tokom poslednjih četvrt veka, što je na koncu i dovelo do „povratnog udara“, u vidu Trampa i trampizma. Efekti takve politike su bili više nego porazni po „radničku Ameriku“, primećuje Patrik Bjukenen: „Razmotrimo plodove politike slobodne trgovine u proteklih 25 godina: zamrznute plate američkih radnika, 12 biliona dolara američkog trgovinskog deficita, gubitak 55.000 fabrika, nestanak šest miliona radnih mesta u proizvodnji, kinesko prevazilaženje Amerike u proizvodnji, što je, sve zajedno, izazvalo povratni udar koji je političkog novajliju gurnuo na mesto republikanskog kandidata, a potom i na predsedničku funkciju“.
„Održavati veru u superiornost slobodne trgovine nad ekonomskim patriotizmom i pored takvih rezultata“, zaključuje Bjukenen, „znači priznati da je ovaj sistem uverenja imun na dokaze koji ga pobijaju“.
Donald Tramp je odbio zahteve braće da ukine granice poručujući im putem Tvitera da mu ne treba njihov novac: „Globalistička braća Koh, koji su za prave republikance postali obični klovnovi, protive se snažnim granicama i moćnoj trgovini. Nikada nisam tražio njihovu podršku jer mi ne treba njihov novac, niti njihove loše ideje. Ja sam ih učinio bogatijim… Njihova mreža je veoma precenjena, pobeđivao sam ih na svakom ćošku. Oni žele da zaštite svoje kompanije izvan SAD od poreza, a ja sam za Ameriku na prvom mestu i za američkog radnika – nisam ničija lutka. To su dva fina tipa sa lošim idejama…“
Ono što zagovaraju braća Koh i njihov glasnogovornik Majron je imigracija bez kontrole ili „razvaljivanje granica“, sa čime se Evropa suočila još 2015. godine: „Ako razvalimo američke granice i pozovemo svet da dođe i popravi našu naciju – pomislite samo koliko novca bismo mogli da zaradimo i uštedimo“. Politika „otvorenih granica“ prouzrokovala je ili produbila već postojeću krizu unutar EU, do neslućenih razmera. Njena neposredna posledica je uspon evropskih „populista“. Da li su „republikanski globalisti“ u stanju da nešto nauče iz takvih primera? Bjukenen smatra da nisu. „Republikanski recidivizam – povratak odbačenim otvorenim granicama, agendi slobodne trgovine Bušovih republikanaca – raspalio bi (u Americi) vatrenu oluju…“ A ta oluja bi urušila čitav američki politički sistem, koji je i ovako postao trošan.
Mit o Sorošu
List Boston glob nedavno je izvestio o „stvaranju jednog od najznačajnijih partnerstava u modernoj američkoj političkoj istoriji“ – partnerstvu republikanskog konzervativca Čarlsa Koha i berzanskog špekulanta i „filantropa“ Džordža Soroša, koja će rezultirati osnivanjem novog tink tenka – Instituta Kvinsi. Cilj ovog instituta, koji će, kako je najavljeno, sa radom početi u septembru je da „promoviše neophodnost novog antiratnog pristupa u američkoj spoljnoj politici“. Prema Boston globu, u pitanju je prava senzacija i „radikalna pojava“ na američkom političkom nebu, posebno s obzirom na činjenicu da „skoro svaki veliki tink-tenk u Vašingtonu trenutno promoviše neku varijantu militarizma ili liberalnog intervencionizma“.
Džordž Soroš (pravo ime mu je Džerdž Švarc) je dobro poznat na istoku Evrope. Svoj politički angažman ovaj „državnik bez države“ je započeo 1979, kada je formirao Fond za otvoreno društvo, koji je ubrzo prerastao u široku i razgranatu mrežu transnacionalnih fondacija. U početku, Soroš je svoje delovanje usmerio na tada još komunističku Istočnu Evropu. Uoči raspada Istočnog bloka, Soroš finansira disidentske pokrete Solidarnost u Poljskoj i Povelju 77 Vaclava Havela u Čehoslovačkoj. Od 1991. njegov Institut za otvoreno društvo finansira „demokratske promene“ nudeći stipendije i donacije širom istoka Evrope, od Srbije i Rusije, do Ukrajine i Gruzije. Nešto kasnije svoje aktivnosti je proširio i na SAD, gde ubrzo postaje „jedan od politički najuticajnijih filantropa“. Aktivnosti njegovog Fonda se zasnivaju na idejama liveralnog britanskog filozofa Karla Popera, koji je zagovarao vrednosti „otvorenog društva“ – društva koje se ne potčinjava autoritetima, političkim ili verskim, već „garantuje i štiti racionalnu razmenu mišljenja“.
Ideje Karla Popera, filantropija i „humanitarne aktivnosti“ Soroša predstavljale su tek paravan za širenje političkog uticaja. Na primer, samo u Ukrajini od 1990. Soroš je „investirao“ približno 120 miliona dolara, pomažući prvu „narandžastu revoluciju“, potom „majdan“ i „pokrete za evropske intergracije“. Godine 2014. izjavio je da je njegov pokret imao „ključnu ulogu u svemu što se događa u Ukrajini“. Soroš je sklon preterivanju i mitomaniji ali njegova uloga u pripremanju rata u Ukrajini je nesumnjivo bila važna.
Pre nego na plitkim idejama Popera, Soroš je na Istoku gradio svoj uticaj na onom što se naziva „mitom o Sorošu“: mitom o „kapitalističkom Robin Hudu, koji špekulacijama na berzama otima novac od bogatog Zapada kako bi ga ulagao na siromašnom Istoku, doprinoseći izgradnji prosperitetnih i slobodnih društava“. Priča o Sorošu i njegovom meteorskom uspehu, od siromašnog dečaka izbeglice iz Mađarske, do multimilijardera posvećenog filantropiji je prava moderna bajka – bajka u koju, posle skoro četiri decenije, više niko ozbiljno ne veruje. Kako priznaje i britanski Gardijan, danas je „Soroš omrznut jednako kao i Klinotonovi“. U javnom mnjenju on više nije dobrotvor već „zlokobna osoba koja konce povlači iz senke“, čije ime se sve češće, i na Istoku i na Zapadu, povezuje sa „obojenim revolucijama“ i pokušajima destabilizacijom vlada. „Čak i onim konzervativcima koji odbacuju desničarski ekstremizam“, podvlači Gardijan, „Brajbartov opis Soroša kao `globalističkog milijardera odlučnog da od Amerike napravi liberalnu pustoš više nije kontroverzan“.
Mase novih robova u Evropi
Posle 1990-tih, uprkos „filantropskom radu“ teškom na stotine miliona dolara, Sorošev projekat se u Istočnoj Evropi suočava s neuspehom. Ovaj neuspeh priznaje i sam Soroš, prema kojem je Zapad „omanuo u svom epohalnom zadatku“ trajne demokratizacije Istočne Evrope, navodno „investirajući u industriju, umesto u demokratske institucije i izgradnju grass-roots zajednica“, što je, navodno, omogućilo „antidemokratskim snagama da očuvaju svoju moć“.
Godine 2015. Rusko državno tužilaštvo utvrdilo je da njegov Fond za otvoreno društvo i Fondacija OSI nisu poželjni u Rusiji i da „predstavljaju pretnju ustavnom poretku Rusije“. „On se meša u stvari širom sveta“, konstatovao je za Soroša predsednik Putin, „ali Stejt department će vam reći da to nema veze s uplitanjem, već da se on bavi svojim ličnim poslovima.“
I u Češkoj i Slovačkoj Soroš se suočio sa sličnim optužbama za pokušaje destabilizacije vlade. Rad njegovih fondova zabranjen je i u Mađarskoj. Prošle godine se osamdesetak zaposlenih u Fondaciji za otvoreno društvo preselilo iz Budimpešte u glavni grad Nemačke. Predsednik Mađarske Viktor Orban optužio je Soroša da vodi zaveru čiji je cilj preplavljivanje Evrope izbeglicama iz Azije i Afrike. Uostalom, kako konstatuje i hrvatski sajt Logično: „Postoje brojne indicije da upravo Soroševo Otvoreno društvo i razne nevladine organizacije povezane s njim stoje iza plimnog talasa izbeglica iz Turske, koje su više od tri godine živele u tamošnjim izbegličkim kampovima i krenule put Evrope tek pošto je vešto pripremljen teren za njihov dolazak“.
Sorošev plan da EU otvori svoje granice, primajući „u doglednoj budućnosti najmanje milion tražilaca azila“, bila je kap koja je prelila čašu. Soroš je time konačno diskreditovao svoj „humanitarni rad“. Motiv za ovakvo zalaganje sigurno nije humanitarni. Prave razloge za podsticanje migracija u Evropu objašnjava italijanski mislilac Dijego Fuzaro: „Masovna imigracija, koju žele apolidni gospodari globalno-elitističkog sistema i međunarodnih poslovnih banaka, jeste deportacija u Evropu – Evropu namerno podvrgnutu procesu svog pretvaranja u `treći svet` – mase novih robova spremnih da učine bilo šta samo da prežive, a lišenih klasne svesti i osećanja da imaju socijalna prava“. I takođe: „Narodi se zamenjuju bezobličnim mnoštvom bez korena i recipročno ravnodušnim, pa i neprijateljskim individuama, bez ikakvog osećanja solidarnosti i pripadnosti, koje se međusobno povezuju prema logici bellum omniam contra omnes (rat svih protiv svih), što je idealan prostor za stvaranje Roba i nesmetane vladavine Gospodara“.
Soroš u Americi
Izgleda da se poslednjih godina Soroš sve više okreće ka Americi, gde je „potrošio najmanje 25 miliona dolara na mobilizaciju glasača kako bi pomogao Hilari Klinton tokom izbora 2016. godine“. Ali slične optužbe protiv Soroša se ponavljaju i u Sjedinjenim Državama, gde ga je predsednik Tramp već optužio da stoji iza antitrampovskih nereda, čiji su demonstranti „plaćeni od Soroša i ostalih“.
Poraz Hilari Klinton je iznenadio Soroša. Od 2016, on u Americi pripada gubitničkoj strani. Značajno je opao i politički uticaj braće Koh, koja su, prema navodima Ju-Es-Ej tudej, „logistički i finansijski doprinosili borbi protiv Donalda Trampa tokom predsednilke trke od samog početka, kada se sadašnji predsednik nadmetao protiv kandidata unutar Republikanske stranke“. Bez uspeha. Kohovi su ove navode demantovali. Ipak, sukob Kohovih sa Trampom postao je očigledan 2017, kada je američki predsednik doneo odluku o zabrani ulaska u SAD za državljane pojedinih muslimanskih zemalja.
Milijarderi Koh su oštro osudili ovaj Trampov potez. Brajan Huks, jedan od presedavajućih na seminaru braće Koh, tada je izjavio: „Verujemo da je moguće očuvati bezbednost američkih građana bez zabrane“, dodajući da će Trampova odluka „veoma verovatno biti kontraproduktivna“, a da se „mreža kojom upravljaju braća Koh zalaže za slobodno i otvoreno društvo“. Još tada je najavljeno i da će braća Koh prikupiti između 300 i 400 miliona dolara koji će biti iskorišćeni „za uticaj na američku politiku u naredne dve godine“.
Profit „über alles“
Savez globaliste Džordža Soroša i „republikanskih globalista“ – braće Čarlsa i Dejvida Koha, „čiji je uticaj u poslednje vreme oslabio“, izgleda kao logičan korak. Čarls Koh se u prvom redu bori „za liberalnu imigracionu politiku i protiv protekcionizma“, a to je stav koji „nailazi na sve slabiji odjek u Republikanskoj partiji“, čiji uticajni članovi sada prelaze u Trampov tabor.
Upravo ovaj „proimigrantski“ stav pribiližava Kohove nešto liberalnijem Sorošu. U uvodnom tekstu novoosnovanog „trusta mozgova“, Instituta Kvinsi, navodi se da američka vlada ubuduće treba da igra na kartu diplomatije, a ne „večitih ratova“ – tvrdnja koja izgleda krajnje neubedljivo ukoliko imamo u vidu političku prošlost Kohovih i samog Džordža Soroša, koji se, na primer, 1999. zalagao za „humanitarnu intervenciju“ protiv SR Jugoslavije. Godine 2014. Soroš je pozivao evropske zemlje na rat s Rusijom: „Zemlje EU treba da se prenu iz sna i da počnu da se ponašaju kao države koje su, mada ne direktno, uvučene u rat”. Njegovo zalaganje za pacifizam je u najmanju ruku oduvek bilo dvosmileno. Ruska slabost je, prema ovom osvedočenom „humanitarcu“, „to što na Ukrajince gledaju kao na svoje“. „Evropa će zato pobediti“, izjavio je Soroš 2014. u intervjuu nemačkom magazinu Cicero, „čak i ako cela Ukrajina postane velika hrpa pepela posuta smrdljivim leševima“.
Ono što ideološki približava ili ujedinjuje sadašnje gubitnike na američkoj političkoj sceni protiv Trampa – braću Koh i Soroša – nije pacifizam već proimigrantska politika. To je politika „otvorenih granica“ i „slobodne trgovine“, u znaku devize „profit iznad svega“ ili, prema rečima Patrika Bjukenena, „ekonomije über alles – ekonomije iznad države“. A to je upravo ono što Tramp ne može da prihvati čak i ako bi hteo, ono što je politički pokopalo njegovog prethodnika, i što bi u samoj Americi moglo izazvati „vatrenu oluju“, koja bi oduvala i samog Trampa.
