Piše Ljiljana Bogdanović, glavni i odgovorni urednik
Neko mora da započne mir, kao što neko započne rat – reči su austrijskog pisca Štefana Cvajga čijim se citiranjem u programu politički angažovanog RSE ovih dana prekoreva Srbija, budući prepoznata kao tačna adresa za pomenuti piščev apel. Uočava se naime da je i sada, kao što je to kroz istoriju često bivalo, umesno poručiti srpskom (građanskom-većinskom i političkom) kolektivitetu: odložite ratne trube, prihvatite konačno mir – vi koji spremno započinjete ratove!
Šta ovaj štefancvajgovski apel stvarno znači u aktuelnim (geo)političkim i ostalim prilikama skockanim u delu sveta koji zapadnjaci zovu Zapadni Balkan, a domaći analitičari ponekad i „zapadnobalkanski logor“? Kako bi Srbija kritičku porotu uverila da je spremna da se otisne u to, za nju navodno nevoljno, putovanje u prostore započinjanja mira? Jednostavno, besede oni koji temu srpskog rata i mira lako prizivaju: valjalo bi samo da Srbija pristane na „istinu“ da je „kapitulirala na Kosovu, da je Kosovo izgubila na najklasičniji mogući način – u izgubljenom ratu“. Sagovornici pomenutog propagandnog servisa američkog Kongresa, horskim dociranjem, izražavaju zabrinutost ne samo za ovdašnji politički diskurs već za opšte stanje duha u zemlji koja, eto, punih dvadeset godina „živi u magli ubeđenja da je Kosovo ostalo srpsko“.
Istupajući kao da veruje da je Priština oaza autentične miroljubivosti, savetodavna ekipa prozapadnih aktivista pravi se mrtva povodom razumnog rezona da su za mir, ma kakav on bio, potrebne dve strane. Ovi mirotvorci, kao uostalom i brojni predstavnici zvaničnih institucija Zapada na proputovanju kroz prostore službenog Beograda, ne govore tek svoja lična uverenja nego istupaju kao programski advokati političke volje i doktrine zapadnih, pre svih – vašingtonskih bogova rata i mira. Pameti tih bogova čiji šegrti govore za RSE i slična glasila, ili pak povremeno sedaju u beržere na Andrićevom vencu, vredi uputiti pitanje: može li Srbija da „započne mir“ kakav joj se ovakvim i sličnim razmatranjima predlaže? Uz podrazumevajući nalog da, u ime političkog pragmatizma i mirenja s realnošću, pristane na sve, između ostalog i na sveobuhvatne učinke agresije koja je počela davno pre bombardovanja 1999? Da li je stvarno reč o srpskom „životu u magli zabluda“, ako se ne pristaje na pritiske, na nasilničko oduzimanje Kosova, na poniženja, izlaženje u susret sadističkim zahtevima „međunarodne zajednice“, ili na mirenje s raspomamljenom srbofobijom u regionu? U sklopu globalnog nastojanja na tzv. reinterpretaciji, odnosno izmenjenom tumačenju istorije, događa se, vidimo, i pritisak za usvajanje novog značenja pojmova, pa i pojma mir! Realno postaje pitanje: kako da mir kakav je njoj „dozvoljen“ Srbija preživi? Ozbiljnost nedoumice pokazao je i mirotvorački front „od Vardara pa do Triglava“, dakle iz više državica opsednutih neskrivenim neprijateljstvom prema srpstvu, odakle je proteklih dana nagovešteno šta jeste stvarno, a šta (ne)moguće u pitanjima započinjanja mira sa srpske strane. I u ovom broju Pečata pišemo o zlovolji podgoričkih vlasti koje u navodnom strahu od snage velikosrpskih aspiracija na Crnu Goru pripremaju oduzimanje i podržavljenje imovine SPC. Kako se volja podgoričkog režima interpretira u delu beogradske štampe? Istinoljubivim naslovom: „Srbija je u zavadi sa svima“! (Navika uspostavljanja lažnih simetrija, u vremenima bratstva i jedinstva dobro uvežban podli trik – izvođen obavezno na štetu Srbije, radi i u novom milenijumu!)
Zatamnjena uzbuđenjima oko podgoričke sage, javnoj pažnji gotovo da je izmakla zloćudna demonstracija u centru geografski udaljenom od Podgorice: u sklopu proslave Dana državnosti Slovenije, stranka Janeza Janše postavila je bilborde na kojima je slika vojnika JNA sa podignutim rukama u znak predaje!
Među ovdašnjim komentarima jedan je paradigmatičan: „Pitam se hoće li Slovenci dogodine postaviti bilbord sa slikom streljanja tog vojnika sa podignutim rukama? Potisnuto je da se u Sloveniji desio prvi ratni zločin na jugoslovenskom području: streljanje tih istih mladih vojnika JNA sa podignutim rukama!“
Pomenutim, ali i nizom sličnih podsticaja, suočeni sa stvarnošću osobenog tumačenja srpske krivice, i u ovom vremenu našli smo se pred dihotomijom stvarno i (ne)moguće kojoj je status matrice odgovarajuće za predstavljanje mehanizma krojenja srpske kolektivne sudbine davno dao Dobrica Ćosić. O svojim političkim ogledima naslovljenim upravo tako – Stvarno i moguće, rezignirani pisac je govorio: „Ima li izlaza i spasenja? Ako na to sudbinsko pitanje može da se odgovori, pisac ovih redova hoće da veruje: ima. Ali smatram: naši izlazi iz bespuća i naša spasenja iz nesreća koje svakim danom bivaju sve mučnije i nepodnošljivije, izuzetno su teški i dugotrajni.“ Već pet godina veliki pisac nije među nama, ali vreme proteklo od njegove smrti nije učinilo bitnije korekcije situacije koju je pre četiri decenije opisao navedenim citatom!
Danas čitamo i kako poslanik parlamentarne grupe AFD u Bundestagu Hansjorg Miler za srpske medije govori da je priznanjem Kosova zanemareno međunarodno pravo, što je, kaže, „otvorilo vrata paklu“. „Zatvorimo pakao i vratimo se pravu, vratimo Kosovo pod rezoluciju Saveta bezbednosti“, savetuje ovaj političar. Istovremeno, u intervjuu za Pečat, pisac Nikola Moravčević doslovno tvrdi: Srbiji nude samo mir iz pakla. Toliko o miru koji Srbija odbija da započne!
Da li je slučajnost što je sve pomenuto rečeno u susret srpskom nacionalnom prazniku tokom kojeg se, prema verovanju, sve vidi? Upravo povodom „epifanija“ vezanih za Vidovdan, iz istih redova koji danas Srbiji savetuju razumno mirenje s kapitulacijom, svojevremeno je odaslato zapažanje: „Proslave Vidovdana nude svedočanstva čija analiza može da nam pomogne da identifikujemo modele rituala i narativne kodove koji danas služe za artikulisanje srpske ’nacionalne vere’, to jest za reprodukciju srpskog nacionalizma kao političko-religioznog diskursa. (…) proslave ovog praznika u naše vreme daju nam priliku da utvrdimo koliki doprinos reprodukciji srpskog nacionalizma, u kojoj evokacija Kosovske bitke ima važno mesto, daju nosioci političke i crkvene vlasti, a kolika zasluga za to pripada drugim učesnicima javnog života, predstavnicima kulturne elite, političkim analitičarima, urednicima i saradnicima najvažnijih medija…“
Na tragu ove interpretacije „tradicionalnog toposa vidovdanskog diskursa“, pitamo: progledavamo li kolektivno i sada? Šta nam ove godine govori vidovdansko ogledalo? Čini se da, između ostalih, ono reflektuje ohrabrujuću istinu: Srbija ne upada u klopku Pariza, zato što ne prihvata kapitulaciju, odnosno odbija sastanak s Albancima sve dok oni ne ispune određene uslove!
Novi broj naših novina izlazi upravo na Vidovdan. Na naslovnoj strani Pečata uz spomenik na Gazimestanu „uslikana“ je munja (uklapamo se u diskurs na koji se obrušilo navedeno kritičko razmatranje), sila opasna i tajanstvena. Snažnog simboličnog značenja. Oslobađajući ogromnu energiju ona istovremeno razgoni mrak, osvetljava put i prethodi prolamanju nove snage. Psihološki, mogla bi da da se razume kao okidač za katarzu. U času mogućeg uvida u istine koje nisu ozvaničene, simbolično upućuje da se zastane, da se jasnom svešću i produbljenim saznanjem o tome ko smo i šta jesmo saberemo, nadvladamo malodušnost. I krenemo ka započinjanju mira čiju matricu nisu skrojili oni koji se sada za mir najglasnije zalažu.
