NATO ABECEDA

Povodom aktuelnog obeležavanja godišnjice potpisivanja Kumanovskog sporazuma i prekida kampanje smrtonosnih vazdušnih udara vojnih snaga Zapadne alijanse po živoj sili i nepokretnim dobrima u zemlji Srbiji, ovih dana saznajemo mnoge neočekivane podatke. Nije reč samo o ekskluzivnim pojedinostima vojnog i političkog karaktera već i o psihološkim i socijalnim momentima posebnog sadržaja. Na primer, javno nas upoznaju sa činjenicom da je NATO po svom profilu humana organizacija, doslovno se kaže: NATO je pozitivna sila! Dakle – pozitivna sila, nešto poput lige plemenitih vilenjaka. Tvrdnja neskrivene propagandne namere skladno se uklapa u sadržaj koji joj prethodi, i koji povodom godišnjice okončanja agresije na SRJ izriče generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg, istoričar novog kova uveren kako je – citiramo – istorija pokazala da je bombardovanje SRJ 1999. bilo neophodno i legitimno, jer je zaustavilo nasilje!
Naglašavanjem da je bombardovanje bilo „legitimno i neophodno“ upravo stoga što je razaranjem navodno stvorena situacija da su „izbeglice mogle da se vrate kući, a Kfor pomogne da se na Kosovu stvori bezbedno i sigurno okruženje za sve, uključujući i srpske zajednice“, gensek Jens, autor pomenute urnebesne misli o pozitivnoj sili, i prigodom ove godišnjice ponavlja gore pomenutu natovsku abecedu.
Sa odstojanja od dve decenije, danas se uočava da je dobrano apsurdna konceptualna abeceda Alijanse, postepeno uređivana i „etapno“ dorađivana, budući da je tokom vazdušne kampanje ona bila više spontano varvarska, džejmišejevski mucava i improvizatorska (termin kolateralna šteta kao naziv za masovno ubijanje dobio je zasluženo mesto u agendi beščašća moderne civilizacije). Autistično istrajavanje u nameri da se agresiji, apsolutno nelegitimnoj i ničim stvarno opravdanoj, da prihvatljiv „civilizovan“ oblik i tako prikrije njena divljačka suština, usledilo je u potonjim godinama stvaranja humanog konstrukta koji je svojevrsni casus belli za satiranje napadnutog. Stvaranje nove mreže obmana podstiče aktuelni geopolitički kontekst koji šef Alijanse zabrinuto određuje kao suočavanje s „najnepredvidljivijom bezbednosnom situacijom u svetu poslednjih godina“. Otuda, deklamujući promišljeno sročenu abecedu o dobroti i legitimnom delovanju pozitivne sile, natovska zver se prilagođava novom dobu, kako priznaje – deluje u pravcu „stvaranja održivog međunarodnog poretka“. O prikrivenoj, pretećoj i mračnoj prirodi novog uređenijeg oblika njene abecede čiji je status dogmatski, suština osvajačka, a forma veštačka, rečito govore ovdašnji pronicljiviji posmatrači.
„Osim destrukcije i stvaranja vrlo opasne tvorevine koju vode teroristi i trgovci ljudskim organima i dileri droge na veliko, posledice i tekovine NATO agresije su ’zagađenje’ međunarodne zajednice i međunarodnog poretka, jer je od tada legitimisana jednostrana upotreba sile mimo Saveta bezbednosti i mimo međunarodnog prava, (…) ključna tačka nakon koje je međunarodni poredak izgubio svoj legitimitet i svoju kredibilnost. Time što je naknadno usvojena Rezolucija 1244, čime je situacija vraćena u okvire međunarodnog prava, razaranje međunarodnog poretka nije popravljeno.“ Citirane opaske danas govori politikolog Aleksandar Pavić, podsećajući da je „uljuđivanje“ NATO dejstvovanja preduzeto da bi se postigao mir i pre svega pomoglo NATO-u da ozakoni svoje totalno bezakonje.
Kada govorimo o novom formatiranju NATO abecede koja bi trebalo da ubuduće važi – istorijski, koliko i u diskursu političkog nadgornjavanja, zanimljiva zapažanja o vremenu i genezi za NATO željenog rezultata pominje Nebojša Malić: „Uprkos 78 dana besomučnog bombardovanja najvećeg vojnog saveza na svetu, (…) od svih napuštena zemlja uspela je da se odbrani. Taj objektivni uspeh biće preinačen u poraz i predaju tek posle, kombinacijom propagande i političkog prevrata, kojim je Imperija ispunila svoje ratne ciljeve 16 meseci kasnije.“
Uznemirujuće zapažanje o srpskom porazu „koji je došao posle“, a ne tokom agresije, naravno govori i o tajmingu NATO pobede koja takođe nije došla odmah, s bombama, već delovanjem propagande, „tiranije haosa, sračunatog beznađa koje ubija dušu, dok sami sebi ne dođemo glave“.
Tako su se srpski poraz i natovska bljutava obmanjivačka abeceda proželi i ukrstili kasnije, u nastavku rata drugim sredstvima. Za utehu je što upravo dve decenije trajanja tog rata govore jednostavnu istinu: niti je poraz jedne strane –srpske – konačan, niti je pobeda natovske, kako rekoše – pozitivne sile stvarna.
Govoreći o dimenzijama našeg nacionalnog poraza i malignom učinku Alijansine propagande, prisećamo se jednog događaja koji svedoči o tome koliko je gensek Stoltenberg uporan misionar NATO abecede. Kada je naime u oktobru minule godine kao naš gost prisustvovao vežbi „Srbija 2018“, šef NATO-a prvi sastanak u srpskoj prestonici upriličio je na Filološkom fakultetu, sa studentima skandinavskih jezika. Pred visokoškolcima je tada insistirao na tome da je NATO defanzivna organizacija, koja postoji ne da bi napadala ili širila moć nego da bi odbranila ili sačuvala neko stanje mira. Potom je rekao sve ono što o opravdanju Agresije govori i danas: NATO bombardovanje 1999. sprovedeno je radi „spasavanja civila i zaustavljanja Slobodana Miloševića“. Abeceda se uvek izgovara u dahu, bez oklevanja, i tako ju je, pod povlašćenim krovom Beogradskog univerziteta, dakle u prostoru gde njemu – genseku Alijanse – nije mesto, izgovorio Stoltenberg.
Jedan apsurdni događaj koji ovih dana zaokuplja pažnju javnosti odvija se upravo na ovom „lokalitetu“, i dešava se istovremeno dok Stoltenberg adresira Beogradu one reči koje je i ranije ovde izgovorio. Naime, u ovoj visokoobrazovnoj instituciji, pod besramno neubedljivim izgovorom, dvojici vrhunskih profesora, uglednih intelektualaca od najvišeg autoriteta (ne pripadaju krugu ozarenih čitača NATO abecede!), Darku Tanaskoviću i Predragu Piperu, nije produžen angažman na matičnom fakultetu i nije im odobren status profesora emeritusa.
Možemo li kao društvo sebi lakše doći glave od zalaganja da se najbolji ućutkaju i „zaborave“ negde u prostoru u kojem nema odjeka, gde se ne prenose ideje i poruke? Da li se u izboru kadrova sve događa prema arbitraži koja ne mora biti transparentno politička, ali odražava političku volju jednako koliko i skrivene lične interese manjine? Dekan FF već je i u slučaju poziva Stoltenbergu pokazala da postavku neutralnosti tumači na relaksiran način, da ne okleva da u stvaranju unutrašnje konfiguracije moći potvrdi da je ovaj fakultet politički i ideološki opredeljen. Već je rečeno da „premda nisu praćeni velikim interesovanjem javnosti, ovakvi događaji pokazuju pravce dubokih društvenih procesa među univerzitetskom inteligencijom“.
Uticaj i moć snažnih pojedinaca nepoželjna je okolnost ukoliko on „nije s nama“! Koliko je u ovom slučaju u punom sjaju proradila (ubojitom oružju ravna) skrivena NATO abeceda, ona koju čine duh i programi koje Stoltenberg i ostali neće javno pominjati? Na teritoriji koja se „zaposeda“ ova abeceda deluje po pravilima duboke strategije. Kadrovi, dakle autoriteti, dakako su najznačajnija meta skrivenog programa. Oni posebno smetaju, jer kao nezavisni i snažni pojedinci jesu kadri da obuče kako da se prepozna puni opseg i dubina agresivne natovske abecede, i – još važnije – da upute kako toj abecedi suprotstaviti autentičnu moć nacionalne azbuke!