НАТО АБЕЦЕДА

Поводом актуелног обележавања годишњице потписивања Кумановског споразума и прекида кампање смртоносних ваздушних удара војних снага Западне алијансе по живој сили и непокретним добрима у земљи Србији, ових дана сазнајемо многе неочекиване податке. Није реч само о ексклузивним појединостима војног и политичког карактера већ и о психолошким и социјалним моментима посебног садржаја. На пример, јавно нас упознају сa чињеницом да је НАТО по свом профилу хумана организација, дословно се каже: НАТО је позитивна сила! Дакле – позитивна сила, нешто попут лиге племенитих вилењака. Тврдња нескривене пропагандне намере складно се уклапа у садржај који јој претходи, и који поводом годишњице окончања агресије на СРЈ изриче генерални секретар НАТО-a Јенс Столтенберг, историчар новог кова уверен како је – цитирамо – историја показала да је бомбардовање СРЈ 1999. било неопходно и легитимно, јер је зауставило насиље!
Наглашавањем да је бомбардовање било „легитимно и неопходно“ управо стога што је разарањем наводно створена ситуација да су „избеглице могле да се врате кући, а Кфор помогне да се на Косову створи безбедно и сигурно окружење за све, укључујући и српске заједнице“, генсек Јенс, аутор поменуте урнебесне мисли о позитивној сили, и пригодом ове годишњице понавља горе поменуту натовску абецеду.
Са одстојања од две деценије, данас се уочава да је добрано апсурдна концептуална абецеда Алијансе, постепено уређивана и „етапно“ дорађивана, будући да је током ваздушне кампање она била више спонтано варварска, џејмишејевски муцава и импровизаторска (термин колатерална штета као назив за масовно убијање добио је заслужено место у агенди бешчашћа модерне цивилизације). Аутистично истрајавање у намери да се агресији, апсолутно нелегитимној и ничим стварно оправданој, да прихватљив „цивилизован“ облик и тако прикрије њена дивљачка суштина, уследило је у потоњим годинама стварања хуманог конструкта који је својеврсни casus belli за сатирање нападнутог. Стварање нове мреже обмана подстиче актуелни геополитички контекст који шеф Алијансе забринуто одређује као суочавање с „најнепредвидљивијом безбедносном ситуацијом у свету последњих година“. Отуда, декламујући промишљено срочену абецеду о доброти и легитимном деловању позитивне силе, натовска звер се прилагођава новом добу, како признаје – делује у правцу „стварања одрживог међународног поретка“. О прикривеној, претећој и мрачној природи новог уређенијег облика њене абецеде чији је статус догматски, суштина освајачка, а форма вештачка, речито говоре овдашњи проницљивији посматрачи.
„Осим деструкције и стварања врло опасне творевине коју воде терористи и трговци људским органима и дилери дроге на велико, последице и тековине НАТО агресије су ’загађење’ међународне заједнице и међународног поретка, јер је од тада легитимисана једнострана употреба силе мимо Савета безбедности и мимо међународног права, (…) кључна тачка након које је међународни поредак изгубио свој легитимитет и своју кредибилност. Тиме што је накнадно усвојена Резолуција 1244, чиме је ситуација враћена у оквире међународног права, разарање међународног поретка није поправљено.“ Цитиране опаске данас говори политиколог Александар Павић, подсећајући да је „уљуђивање“ НАТО дејствовања предузето да би се постигао мир и пре свега помогло НАТО-у да озакони своје тотално безакоње.
Када говоримо о новом форматирању НАТО абецеде која би требало да убудуће важи – историјски, колико и у дискурсу политичког надгорњавања, занимљива запажања о времену и генези за НАТО жељеног резултата помиње Небојша Малић: „Упркос 78 дана бесомучног бомбардовања највећег војног савеза на свету, (…) од свих напуштена земља успела је да се одбрани. Тај објективни успех биће преиначен у пораз и предају тек после, комбинацијом пропаганде и политичког преврата, којим је Империја испунила своје ратне циљеве 16 месеци касније.“
Узнемирујуће запажање о српском поразу „који је дошао после“, а не током агресије, наравно говори и о тајмингу НАТО победе која такође није дошла одмах, с бомбама, већ деловањем пропаганде, „тираније хаоса, срачунатог безнађа које убија душу, док сами себи не дођемо главе“.
Тако су се српски пораз и натовска бљутава обмањивачка абецеда прожели и укрстили касније, у наставку рата другим средствима. За утеху је што управо две деценије трајања тог рата говоре једноставну истину: нити је пораз једне стране –српске – коначан, нити је победа натовске, како рекоше – позитивне силе стварна.
Говорећи о димензијама нашег националног пораза и малигном учинку Алијансине пропаганде, присећамо се једног догађаја који сведочи о томе колико је генсек Столтенберг упоран мисионар НАТО абецеде. Када је наиме у октобру минуле године као наш гост присуствовао вежби „Србија 2018“, шеф НАТО-а први састанак у српској престоници уприличио је на Филолошком факултету, са студентима скандинавских језика. Пред високошколцима је тада инсистирао на томе да је НАТО дефанзивна организација, која постоји не да би нападала или ширила моћ него да би одбранила или сачувала неко стање мира. Потом је рекао све оно што о оправдању Агресије говори и данас: НАТО бомбардовање 1999. спроведено је ради „спасавања цивила и заустављања Слободана Милошевића“. Абецеда се увек изговара у даху, без оклевања, и тако ју је, под повлашћеним кровом Београдског универзитета, дакле у простору где њему – генсеку Алијансе – није место, изговорио Столтенберг.
Један апсурдни догађај који ових дана заокупља пажњу јавности одвија се управо на овом „локалитету“, и дешава се истовремено док Столтенберг адресира Београду оне речи које је и раније овде изговорио. Наиме, у овој високообразовној институцији, под бесрамно неубедљивим изговором, двојици врхунских професора, угледних интелектуалаца од највишег ауторитета (не припадају кругу озарених читача НАТО абецеде!), Дарку Танасковићу и Предрагу Пиперу, није продужен ангажман на матичном факултету и није им одобрен статус професора емеритуса.
Можемо ли као друштво себи лакше доћи главе од залагања да се најбољи ућуткају и „забораве“ негде у простору у којем нема одјека, где се не преносе идеје и поруке? Да ли се у избору кадрова све догађа према арбитражи која не мора бити транспарентно политичка, али одражава политичку вољу једнако колико и скривене личне интересе мањине? Декан ФФ већ је и у случају позива Столтенбергу показала да поставку неутралности тумачи на релаксиран начин, да не оклева да у стварању унутрашње конфигурације моћи потврди да је овај факултет политички и идеолошки опредељен. Већ је речено да „премда нису праћени великим интересовањем јавности, овакви догађаји показују правце дубоких друштвених процеса међу универзитетском интелигенцијом“.
Утицај и моћ снажних појединаца непожељна је околност уколико он „није с нама“! Колико је у овом случају у пуном сјају прорадила (убојитом оружју равна) скривена НАТО абецеда, она коју чине дух и програми које Столтенберг и остали неће јавно помињати? На територији која се „запоседа“ ова абецеда делује по правилима дубоке стратегије. Кадрови, дакле ауторитети, дакако су најзначајнија мета скривеног програма. Они посебно сметају, јер као независни и снажни појединци јесу кадри да обуче како да се препозна пуни опсег и дубина агресивне натовске абецеде, и – још важније – да упуте како тој абецеди супротставити аутентичну моћ националне азбуке!