MODERNI KONTEKST DRUGOG SVETSKOG RATA

ISTORIJSKE LEKCIJE

Da li je Vladimiru Putinu, ili bilo kojem drugom istinskom evropskom lideru, uopšte mesto na atlantističkim komemoracijama događaja iz Drugog svetskog rata? Iskustvo jednog od najvećih državnika u istoriji Starog kontinenta nam govori da nije

Kancelarija predsednika Poljske Andreja Dude saopštila je da lider Rusije Vladimir Putin nije dobrodošao na obeležavanje 80. godišnjice početka Drugog svetskog rata. „Rusija se ne nalazi na spisku pozvanih država“, rekao je portparol predsednika Blažej Spičalski i dodao da su „pozivnice slate u skladu s modernim, a ne istorijskim kontekstom“. Verovatno iz sličnih razloga, iako Pariz to nije zvanično tako saopštio, Putin nije bio pozvan ni na obeležavanje 75. godišnjice savezničke invazije na Normandiju kojoj su, između ostalih, prisustvovali predsednik SAD Donald Tramp, britanska premijerka Tereza Mej, pa i nemačka kancelarka Angela Merkel. Putina ovo nepozivanje, po svemu sudeći, nije mnogo uvredilo i on je samo lakonski prokomentarisao kako ga i ne interesuje da svuda bude „dežurni gost“. Ali pogađa ga – i na to često upozorava – prekrajanje i krivotvorenje istorije.
To na šta Putin upozorava i što ne sme da dopusti, ne zbog sebe, svog ugleda i časti nego zbog 27 miliona poginulih sunarodnika, jeste evidentno u, na primer, francuskim istraživanjima javnog mnenja. Tako je po anketi francuskog centra Ifop, sprovedenoj neposredno po završetku rata, maja 1945, skoro 60 posto Francuza verovalo da je Sovjetski Savez dao najveći doprinos pobedi, dok je manje od 20 odsto navelo SAD. Sada su se stvari obrnule i prilikom 60. godišnjice invazije, 2004, kada je Rusija bila prvi put zastupljena na komemoraciji, 58 posto ispitanika na prvo mesto stavlja SAD, a 20 Rusiju. Ovo iako su Amerikanci ukupno, i u Evropi, i na Pacifiku, izgubili oko 400.000 ljudi, što je samo delić žrtve koju je podneo Sovjetski Savez. Ko se kako borio govore i statistike o nemačkim žrtvama. Do 31. decembra 1944. godine na Istočnom frontu poginulo je 2.742.909 Nemaca, dok ih je na Zapadnom život izgubilo 339.957. U poslednjim mesecima rata, tokom 1945. godine, poginulo je 1.230.045 nemačkih vojnika, od čega 83 posto na istoku.

[restrict]

DE GOLOV STAV To što Putin nije dobrodošao, ili nije zainteresovan za razna obeležavanja događaja iz Drugog svetskog rata, danas nikoga iole upućenog u međunarodnu političku scenu ne čudi. Međutim, mnoge će iznenaditi činjenica da legendarni lider francuskog otpora nacističkoj okupaciji, potonji predsednik i tvorac Pete republike, general Šarl de Gol ne da nije bio zainteresovan nego je žestoko odbijao da odlazi na komemoracije savezničkog iskrcavanja u Normandiji, zbog čega je ulazio u sukob i sa svojim najbližim saradnicima, poput njegovog premijera i naslednika na čelu Republike Žorža Pompidua. „Ali već sam vam rekao! Nema govora o tome da odem tamo (na komemoraciju)! Nisam išao ni na petu godišnjicu, niti na desetu, niti na petnaestu. Zašto želite da odem na dvadesetu?“, rekao je 13. maja 1964. De Gol svom ministru informisanja Alenu Pejrefitu, kojeg je Pompidu zamolio da utiče na predsednika. „Jel’ vas to Pompidu zamolio da zastupate njegovu želju? Moja odluka je doneta“, odbrusio je De Gol nešto ranije, 30. oktobra 1963, navodi se u Pejrefitovoj knjizi „Ko je bio De Gol“ iz 1997. godine. Tada je bio i direktniji u svojim mislima o tom događaju: „Iskrcavanje 6. juna bila je stvar Anglosaksonaca iz koje je Francuska bila isključena. Oni su bili odlučni da se ustoliče u Francuskoj kao na neprijateljskoj teritoriji! Kao što su to učinili u Italiji i kao što su se spremali da učine u Nemačkoj! I vi želite da ja idem na komemoraciju njihovog iskrcavanja koje je bilo tek uvod u drugu okupaciju zemlje? Ne, ne računajte na mene! Ja želim da sve lepo prođe, ali meni nije tamo mesto!“
De Gol je, ispostaviće se, bio potpuno u pravu što se tiče američkih planova da Francusku i ostatak Evrope okupiraju. Prema njegovim rečima, Amerikanci su po iskrcavanju u Francusku („koju su želeli da oslobode isto onoliko koliko i Sovjeti Poljsku“) planirali da uvedu svoju „Savezničku vojnu vladu za okupirane teritorije“ i već su bili odštampali „svoju lažnu valutu“ koju su nameravali da nametnu. „Ponašali bi se kao u osvojenoj zemlji“, rekao je De Gol. Da bi sproveli svoju nameru, Amerikanci su, kako je De Gol napisao u svojoj knjizi „Sećanja iz rata“, želeli da njega i njegove pristalice gurnu u stranu i na vlast instaliraju Eduara Erioa, premijera iz vremena Treće republike, ali i Pjera Lavala, premijera Višijske Francuske Filipa Petena, kojima bi mogli lako da upravljaju. Ideja je bila da postojeći kolaboracionisti samo promene gazdu, kao što je to učinjeno u Alžiru s admiralom Fransoa Darlanom, koji je do savezničke invazije na Sever Afrike služio Nemcima. Američki general Dvajt Ajzenhauer ovakve namere nije ni krio. „Naravno da sarađujem sa Darlanom, pošto mi Darlan daje Alžir! Sutra ću sarađivati sa Lavalom, ako mi Laval bude davao Pariz“, rekao je on De Golovim izaslanicima novembra 1942. pošto su mu tražili da ovog kvislinga skine s vlasti. Jasno je da su Ruzvelt i vladajući američki krugovi želeli saradnju s višijskim režimom, jer su, kao i Hitler, želeli da imaju „pripitomljenu“ Francusku. To su im mogli dati „višijevci“, ali ne i De Gol, koji nije želeo da bilo ko drugi, osim Francuza, vlada Francuskom. Na sprovođenju ovog plana, tvrdio je De Gol, radili su Alen Dals, potonji šef CIA, tada smešten u Ženevi, i nacistički izaslanik za Francusku Oto Abec.

AMERIČKA OKUPACIJA O tome kakva bi bila sudbina Francuske da su Ruzvelt i Čerčil uspeli u svom naumu, kao i da je De Gol bio u pravu, svedoči i stanje u severozapadnim regionima ove zemlje neposredno posle invazije. O tome je ovih dana pisao najtiražniji francuski politički nedeljnik „Poen“ pod naslovom „U jesen 1944. Francuzi i američke snage bili su na ivici sukoba“. „Divljaštvo i zverstva razaraju naša sela. Pljačka se, siluje se, ubija se. Svaka bezbednost nestala je kako u našim domovima, tako i na putevima. Ovo je istinski užasavajući teror. Očaj naroda je na vrhuncu“, pisao je 17. oktobra 1944. lokalni list „Pres šerburžoaz“, a preneo „Poen“, precizirajući da zločinci nisu nemački okupatori, nego američki „oslobodioci“. Da li je moguće da je „očaj naroda na vrhuncu“ neposredno posle oslobođenja od četvorogodišnje nacističke okupacije? Pri tome treba imati u vidu da je izražavanje bilo kakve simpatije prema doskorašnjim okupatorima u ovom trenutku u Francuskoj bilo nemoguće, jer je u jeku bilo „Čišćenje“ u okviru kojeg se Francuska vrlo brutalno obračunala sa svojim kvislinzima. Lokalni dnevnik ide još dalje poredeći „oslobodioce“ s okupatorima: „Ne bi se moglo reći da su odnosi (s Nemcima) bili srdačni, ali bili su korektni.“ Iz ove rečenice da se zaključiti da u očima žitelja Normandije ne samo da je jedna okupacija zamenjena drugom nego je ova druga još gora.
Istoričar Stefan Lamanš, koji se ovim fenomenom bavio u knjizi „Američka Normandija“, navodi i nekoliko mogućih uzroka za ovakvo raspoloženje među lokalnim stanovništvom. Na prvom mestu tu su bahatost američkih vojnika, nasilje, pljačke i silovanja. On piše da je zbog ovakvih ekscesa francuski general Alfons Žuen američkom kolegi Dvajtu Ajzenhaueru poslao upozorenje rekavši da svi žitelji Lamanša i Normandije doživljavaju Amerikance kao okupatorsku vojsku. Odgovora američke strane na ovo nije bilo. Lamanš navodi još jedan ilustrativan detalj o tome kako su se Nemci, odnosno Amerikanci odnosili prema domicilnom stanovništvu podsećajući da su krajem avgusta 1944. Amerikanci uposlili 7.000 lokalnih radnika za 75 franaka dnevno. „Organizacija Tod zadužena za izgradnju Atlantskog zida nije štedela na sredstvima. Sa 100 franaka dnevno, Nemci su plaćali bolje“, naveo je on ističući da je nezadovoljstvo francuskih radnika ovakvim tretmanom ubrzo dovelo dotle da su bili zamenjeni nemačkim ratnim zarobljenicima.

GENERALOV SUVERENIZAM Izvesno je da general De Gol svest o neophodnosti da Francuska bude suverena i nezavisna od bilo kog stranog faktora nije izgradio tokom rata zbog odnosa koji su prema njemu i njegovim sunarodnicima imali britanski premijer Vinston Čerčil i američki predsednik Teodor Ruzvelt. Da je tako, ne bi bilo poziva na otpor Nemačkoj 10. juna 1940, nego bi se De Gol pridružio brojnim ratnim drugovima, među kojima su mnogi odlikovani zbog otpora pruženog tokom nemačke invazije, i po kapitulaciji učestvovao u nemačkom „ratu protiv boljševizma“. Važno je napomenuti da su pripadnici „Francuske dobrovoljačke legije“, kasnije preimenovane u Vafen SS diviziju „Karlo Veliki“, učestvovali u brojnim krvavim borbama na Istočnom frontu, i bili među poslednjim nacističkim vojnicima koji su branili Hitlerov bunker u Berlinu.
Isto tako je izvesno da su ga dešavanja tokom Drugog svetskog rata samo učrvstila u tom stavu. Jedan ovakav događaj opisao je u svojoj knjizi. Radi se o razgovoru sa Čerčilom kojem je zamerio „da se potčinjava Ruzveltovim naređenjima, umesto da mu nametne evropsku volju“. „Vikao je na mene iz sve snage – De Gol, shvatite da ću, ako budem morao da biram između vas i Ruzvelta, uvek birati Ruzvelta! Kada budemo morali da biramo između Francuza i Amerikanaca, uvek ćemo izabrati Amerikance! Kada budemo morali da biramo između kontinenta i Atlantika, uvek ćemo izabrati Atlantik“, piše De Gol.
Put kojim je De Gol želeo da vodi Francusku bio je drugačiji od onog kojem je težila Britanija. De Gol je shvatao da je američka okupacija Evrope podmuklija i gora i od one nacističke i od one komunističke. Birao je telurski princip, umesto onog talasokratskog. Njegovo protivljenje atlantističkom imperijalizmu kulminiralo je sredinom 1960-ih godina kada je izvukao svoju zemlju iz komande NATO-a i proterao NATO snage sa svoje teritorije.
„Ruzveltova politika je tačno ona koju Amerikanci danas vode na jugoistoku Azije. Oni ne mogu da zamisle drugačiju. Marionete, to je ono s čim žele da imaju posla“, rekao je De Gol maja 1964. Tačnost njegovih reči je očigledna i danas i odavno se više ne odnosi samo na jugoistok Azije. Tako je sada, nažalost, u najvećem delu Evrope, pa čak i u njegovoj Francuskoj, gde su ovog velikog državnika nasledili ljudi poput bivših predsednika Žaka Širaka i Nikole Sarkozija, koji su, tvrdeći da slede De Golove ideje, prvo 1999. godine uvukli Francusku u atlantistički rat protiv SR Jugoslavije, a potom je 2009. potčinili komandi NATO-a, odnosno SAD. O Emanuelu Makronu, marioneti koja se trenutno nalazi u Jelisejskoj palati, da i ne govorimo. I to je jedini istorijski, odnosno „moderni kontekst“ iz kojeg treba posmatrati odsustvo Putina i nekih drugih lidera s dešavanja na kojima se obeležavaju neki događaji iz Drugog svetskog rata. Kao što De Golu tamo nikada nije bilo mesto, tako nije ni njima.

[/restrict]