Dr Ljiljana Čolić – Treći kosovski boj

Kako je jedino srpsko glasilo u Turskoj čuvalo sabornu srpsku nacionalnu svest koja nikada ranije, a nažalost ni kasnije, nije bila veća

Ljiljana Čolić, osmanista, redovni profesor Filološkog fakulteta u Beogradu, bivši poslanik u Skupštini SRJ i ministar prosvete u Vladi Republike Srbije, autor je više naučnih i stručnih radova i devet knjiga. Među njima posebno se izdvajaju: „Orijentalističko delo Gligorija Elezovića“, „Pećka patrijaršija pod upravom patrijarha Gavrila Drugog (Trećeg)“, zatim univerzitetski udžbenik „Osmanska diplomatika sa paleografijom“, koji se koristi kao obavezna stručna literatura i na nekim državnim univerzitetima van Srbije, i posebno monografija „’Carigradski glasnik’ – svetilnik srpstva u vekovnoj tami“, što je i bio povod da s njom razgovaramo.
Vaša knjiga o „Carigradskom glasniku“ bavi se stožernim časopisom srpskog naroda Stare Srbije u doba pred kraj turskog ropstva. Kakvo je to doba bilo? Kakav smo jaram nosili vo vremja ono?
Bojim se da će moj odgovor na ovo pitanje biti oprečan, a taj oksimoron glasi: Za veći deo srpskog nacionalnog korpusa to vreme bilo je neuporedivo teže, ali i isto toliko lakše od ovog našeg današnjeg. Na jugu i istoku pod turskom čizmom, u zapadnim i severnim krajevima pod austrijskom i ugarskom. Bez svoje države i zaštite „zemlja tvrda, a nebo visoko“. Ali u to nebo gledao je naš narod, ne u Brisel i u ostale centre lažne i privremene moći. Vođen našim crkvenim velikodostojnicima, činio je koliko do njega stoji, uzdajući se u Božju pomoć i zaštitu. I Gospod je pomogao da opstanemo, da jaram ne bude onoliko težak koliko je bio i da breme bude lakše.
Istakli ste da je svetosavlje bilo temelj duhovnosti „Carigradskog glasnika“. Kako je naš narod na Kosovu i Metohiji sledio svetosavski put?
Sledio ga je predano, postojano, pa i prkosno, suprotstavljajući se mnogim preprekama. Nisu dozvoljavali da ih zlo pobedi, već su zlo pobeđivali dobrim. Svetosavske proslave bile su centralni narodni praznik, ne samo na Kosovu i Metohiji već među Srbima svugde ‒ od Zagreba do Petrograda i San Franciska. Upravo su reportaže o obeležavanju Savindana pokrenule, mogu slobodno da kažem, lavinu mog interesovanja za napise „Carigradskog glasnika“. Svaki dan kosmetskih Srba, sav njihov trud i nacionalno pregalaštvo bili su svetosavljem vođeni i Svetom Savi nalikovali. Bila je to dostojanstvena borba, ispunjena neizbežnim trpljenjem, ali i strpljenjem koje je davalo snagu da se izdrži i istraje, da se bude svoj na svome i kada se takav stav suprotstavljao svakoj ovozemaljskoj logici.
Srbi u Staroj Srbiji su u to vreme vodili i borbu za svoje episkope, koji ne bi, kao fanarioti, vršili grcizaciju bogosluženja i običaja. Kako je „Glasnik“ pratio ovu borbu?
Ne bih rekla da je „Glasnik“ tu borbu samo pratio. U njoj je aktivno učestvovao. Bio je jedina truba koja je odjekivala na čitavom tamošnjem srpskom nacionalnom i duhovnom prostoru. Tako se jačala kolektivna svest i uvećavala snaga za otpor. Srbi iz jednog kraja pratili su šta se u drugim oblastima dešava i to ih je pokretalo na delovanje u njihovoj sredini. „Carigradski glasnik“ je nesumnjivo doprineo da se ne osećaju usamljeni i hrabrio ih je da ne pokleknu. U to vreme i Osmanskoj carevini je bilo potrebno da smanji tenzije i ukupno narastajuće nezadovoljstvo. Kad je o Srbima reč, imenovanje vladika našeg roda značilo je pola slobode, a turskoj državi svakako nije štetilo. Kolika je pažnja bila poklonjena ovom neprikosnoveno važnom pitanju govori izbor vladike Firmilijana Dražića za mitropolita Skoplja i područnih mesta. Reč je o tako snažnoj ličnosti i velikom eruditi da ga se ni danas ne bi postideo nijedan evropski univerzitet, pa ni akademija nauka.
Kako je izgledalo nastojanje da izgradimo svoj školski sistem u Turskoj?
I ova borba u najširem javnom smislu vodila se na stranicama „Glasnika“, a u suštini bilo je to udruženo delovanje Kraljevine Srbije, kroz diplomatske aktivnosti, i naše crkve. Često citiram reči Sv. Vladike Nikolaja Velimirovića: „Srpska crkva je jedina srpska država koja nikada nije prestajala da postoji.“ U evropskom delu Osmanske carevine bila je to jedina institucionalna infrastruktura koju smo imali. Ta sinergija svetovne i duhovne vlasti izgradila je mrežu obrazovnih institucija kroz delovanje u sklopu crkvenih opština. Što se učiteljskog i nastavnog kadra tiče, brojni napisi u „Glasniku“ svedoče o izuzetno produbljenoj učenosti prosvetnih poslenika. Prosto je neverovatno s koliko pedagoškog i stručnog znanja su ti skromni ljudi iz nekih zabačenih sredina zastupali i branili svoje stavove. Ako ništa drugo, dovoljno je samo, na primer, pogledati polemike o školskom nadzoru. Bila je to prava, suštinska srpska obrazovna elita, bar kad je o nižim nivoima školovanja reč.
Srbi Stare Srbije pratili su život svojih sunarodnika na celom Balkanu i u dijaspori. Koliko je u ono vreme bila razvijena svest o srpskom duhovnom i kulturnom jedinstvu?
Da Srbe na Kosmetu i u Makedoniji nije u tako velikoj meri zanimalo kako žive njihovi sunarodnici u Bosni i Hercegovini, Slavoniji i Vojvodini, u Dalmaciji, Americi, Crnoj Gori, sasvim je izvesno da dopisi o tamošnjim događanjima ne bi imali toliki prostor u jedinom srpskom glasilu u Turskoj. Usudiću se da kažem da saborna srpska nacionalna svest nikada ranije, a nažalost ni kasnije, nije bila veća. Čini mi se da su poslednje decenije 19. i prve dve decenije 20. veka najslavnija deonica naše istorije upravo zbog svesti o potrebi duhovnog i kulturnog jedinstva. Nije čudo što je baš ovo vreme iznedrilo prvu generaciju srpskih novovekovnih intelektualaca koji su se u inostranstvu školovali, a u Srbiju vraćali, iako ih ovde nisu čekale ni velike plate ni idealni uslovi za život i rad. Kao što znamo, danas je taj smer obrnut.
Kako su naši novinari pratili život Srba u Turskoj? Cenzura je bila snažna, ali – da li se nešto moglo reći, a da se kaže, bar delimična, istina?
Danas je praktično nemoguće tačno utvrditi kolike su cenzorske intervencije bile, ali iz samih kratkih povremenih napomena u listu nazire se prilježnost državnih turskih cenzora. Njima je redakcija, uz navođenje konkretnog imena, redovno zahvaljivala u prigodnim prilikama, najčešće povodom godišnjice izlaženja lista. Biće da je osoba sa cenzorskim zadatkom taman toliko vremena provodila u službenim prostorijama „Glasnika“ koliko i novinari i ostalo tehničko osoblje. U prilozima posvećenim istoriji štampe o tome se već često pisalo i ponavljalo. Navođene su zanimljive dogodovštine kao, na primer, ona da je taj i taj Srbin iznenada preminuo od bolesti zvane „olovac“. Međutim, veštim novinarskim manevrisanjem, srpsko slovo istine plivalo je kroz uske klisure i stizalo do čitalaca.
Aneksija Bosne i Hercegovine od strane Beča izazvala je burne reakcije u „Carigradskom glasniku“. Zašto?
Zar je Srbima u Bosni i Hercegovini bilo malo turske vlasti, pa da požele neku drugu, težu i čvršću, i to upravo u vreme kada je Osmanska carevina već prilično oslabljena i naziru se obrisi slobode? Tamošnji živalj pravoslavne i islamske veroispovesti bio je dovoljno mudar da u otporu austrijskom okupatoru vidi zajednički interes. Uredništvo „Carigradskog glasnika“ prepoznalo je preteću opasnost koja je, nakon samo šest godina od aneksije, u Velikom ratu buknula punim žarom.
Kako je Kraljevina Srbija pomagala svoj narod u Staroj Srbiji? Pisali ste, između ostalog, o ulozi Stojana Novakovića.
Bilo je to vreme obnavljanja srpske državnosti i sticanja nezavisnosti Kneževine, a potom Kraljevine Srbije, kada su se u redovima srpske diplomatije našli najugledniji predstavnici srpske intelektualne elite, među kojima Stojan Novaković svakako zauzima značajno mesto.
Mlada srpska država nastojala je da kroz sveobuhvatne aktivnosti prema susednim srpskim krajevima iskoristi novonastale okolnosti za poboljšanje položaja Srba u evropskoj Turskoj. Rad na otvaranju srpskih škola i objavljivanje novina na srpskom jeziku bili su najznačajniji deo tog projekta, za šta posebne zasluge pripadaju Stojanu Novakoviću – „duhovnom ocu celokupne srpske radnje u Turskoj“, kako ga s pravom naziva prof. Mihailo Vojvodić, navodeći: „Pokretanje listova na srpskom jeziku i štampanje i doturanje knjiga i učila postojećim školama i onima koje bi se tek osnovale, trebalo je po njemu da dobije zamašne razmere.“
Stupivši u diplomatsku službu s mesta ministra prosvete, Stojan Novaković je 1892. započeo svoju plodnu nacionalnu misiju u Carigradu, gde je na dužnosti srpskog poslanika u prvom mandatu proveo sedam, a kasnije u drugom još tri godine. Od ukupno 15 godina diplomatske karijere, čak dve trećine proveo je u Osmanskoj carevini.
I danas smo na kosovskoj raskrsnici koja je, kao i uvek, senka krsta. Hoćemo li ostati u Zavetu?
Kao što sam rekla, aneksija Bosne i Hercegovine bila je poslednja rana na telu „Carigradskog glasnika“. Noseći podvižnički tu krvareću ranu više od godine, list se ugasio. Tri godine kasnije poslednji srpski krajevi – Južna i Stara Srbija – oslobođeni su turskog ropstva, da bi samo dve godine nakon toga, u Velikom ratu, zapadna čizma ponovo svom silinom krenula da gazi srpske zemlje. Bila je to druga kosovska bitka u kojoj smo trijumfovali. Naravno, govorim u ravni večnog i nepropadljivog, jer „zemaljsko je za malena carstvo…“. Nisu naši preci mislili na sebe kad su tamo krv prolivali, već su mislili na nas. Zar da mi pokleknemo i izdamo njih sada kada vodimo treći kosovski boj! Ne, nemamo pravo na to. To se jednostavno ne sme dogoditi i dozvoliti. Uvek postoji i lična i kolektivna žrtva koja se može i mora podneti. Bude li potrebno, iz dubine duše se nadam da nećemo izneveriti Boga u sebi.