ŠTAFELAJ I NOJEVA BARKA SEĆANJA (2)

Srpski slikari u anegdotama: Nepoznati likovni život

S uverenjem da anegdote, slično kao izreke ili aforizmi, otkrivaju karakter ličnosti, ali i duh vremena, i s pouzdanim saznanjem da čitaoci više nego „dosadne teorije“ vole anegdote tako neposredne i nalik umetničkom činu, objavljujemo ovaj prilog (tri dela) za moguću antologiju neobičnih pričica o srpskim umetnicima i umetničkim epohama, prošlim i sadašnjim

Jedan od najboljih slikara, Protićev i Vozarevićev saborac iz Decembarske grupe, profesor na beogradskoj Primenjenoj akademiji, bio je Aleksandar Tomašević. Snažan i prek čovek, odličan konzervator, umeo je da se sa Šiptarima potuče pesnicama, dok je boravio na Kosovu i restaurirao freske. Ugrinov opisuje streljačku metu, iscrtani karton, pričvršćen na zadnji zid njegovog ateljea, uz bar stotinu ispucanih čaura, koje su svedočile o iscrpljujućem nadmetanju u gađanju prošle noći. „Dolazio je, naravno, Krata!“, uzviknuo bi pred tim prizorom. Posećivao ga je njegov prijatelj, nekadašnji reprezentativac u plivanju i streljaštvu, poznati skulptor – Jovan Kratohvil. Sa niskog ležaja, koji se nalazio u najtamnijem ćošku prostorije, gađali su iz sedećeg i klečećeg položaja u metu na suprotnom kraju ateljea. Pucalo se tu iz pištolja (ređe iz puške), nemilosrdno i žestoko, po čitav sat bez prestanka, kako se, uostalom, i sve drugo činilo u tom potkrovlju. Bila je to neka vrsta inspiracije i podstrek neobuzdanom Tomaševićevom temperamentu.

KONVOJ OD 16 KAMIONA ZA OTPAD Negde u literaturi postoji druga anegdota vezana za Tomaševića, a koju ne pominje Ugrinov. Jednom je na vrata ateljea došao po dogovoru francuski ambasador, u želji da kupi sliku. Ugledao je bizaran i opasan prizor: Tomaševićeva žena je sedela mirno pri otvorenom prozoru sa podosta popušenom cigaretom, a slikar je s drugog kraja ateljea gađao iz pištolja u pepeo na njenoj cigareti.

Ugrinov piše i o Vidi Jocić, jednoj od naših najboljih vajarki koja je kao mlada komunistkinja preživela Aušvic. Živela je sa slikarom Stojanom Kovačevićem, zvanim Grande. On je po ulicama sakupljao krvave krpe i okrvavljene hartije i donosio ih kući, čuvajući ih u sobi. Zbog toga se redovno motao oko kasapnica ili mesarskih radnji na pijacama. U sobi je nepodnošljivo bazdilo, kada je Vida htela da ga spreči, on je pokušao da je udavi. Išla je kod psihijatra i on joj rekao da tu hartiju i krpe ne iznosi, neka pusti muža da sobu napuni, pa će ih on sam izneti. Dogodilo se suprotno, Grande je napunio sobu i predsoblje. I Grande je išao kod psihijatra i ovaj je zaključio da ta morbidna potreba vuče koren od smrti njegove majke. Za vreme bombardovanja on je našao majčin leš potpuno raskomadan u parčiće i pokušavao je, skupljajući ih, da njeno telo ponovo sastavi… Ugrinov ne opisuje kako su Vida i Grande živeli, što je beskrajno zabavljalo sjajnog slikara Radovana Hirša, koji je voleo Leonida Šejku a i sam pravio objekte od odbačenih stvari. Ona je dobila atelje jednog predratnog vajara na Karaburmi, građen po propisima, u kome se mogu raditi skulpture visine pet metara. Grande je voleo da donosi stare i odbačene stvari koje bi našao na otpadu ili na ulicama. Vida se tome nije protivila. Tako je on ispunio jednu, pa drugu sobu i kasnije ceo atelje do vrha, čak i sobu u kojoj su spavali. U njoj je bila samo mala slobodna staza do kreveta i rešoa pored. Kada su Vida i Grande umrli, naslednici su rešili da raščiste taj prostor. Doveli su ekipu Gradske čistoće, ali đubretari su ubrzo odustali. Morali su da se iznajme najveći kamioni, koje nema Gradska čistoća i ekipa studenata koja je nedelju dana radila. Izgleda da je na otpad prevezeno šesnaest takvih kamiona, Grande je navukao u veliki atelje i dvorište stotine starih televizora, veš-mašina, frižidera, bicikala i svega drugog što je mogao da preveze na svojim kolicima, bez kojih nije išao. Da paradoks bude veći, Vida a posebno Grande bili su privatno krajnje blagi, fini, pitomi, tihi i blagorodni ljudi. ’

U REŽIJI POLITIKE U to vreme je jedna od najmarkantnijih figura bio slikar Igor Vasiljev. Po sećanjima njegovog najboljeg prijatelja voleo je da se penje na bandere i skida sijalice, sakupljao je table s natpisima ulica i nije podnosio grbavce, kada bih ih video na ulici, tukao ih je. Rodonačelnik srpske fantastike pored Vasiljeva je stariji slikar Milan Popović, koji je imao nadimak „Krompir“. Jednog jutra došao je seljak da prodaje krompir po ateljeima, ide od vrata do vrata i tako dođe do Popovićevih. Zakuca, slikar otvori i seljak samo reče: „Krompir“. Popović, misleći da ga i on zafrkava, reče „Pa, zar i ti?“ i zalupi vrata.
Kada je pomenut Milo Milunović, treba reći da je on cenio mlade i darovite slikare kao Miluna Mitrovića, Ljubu Popovića i crtača Dragana Lubardu. Njemu je doneo iz inostranstva prve flomastere, koji su u to vreme bili tehnički nesavršeni pa je mladi crtač odbio da ih koristi, sa obrazloženjem: „Škripe dok crtam.“ Za sledeću anegdotu treba imati u vidu političke odnose snaga. Milunović nije bio predratni komunista niti u pokretu otpora, ali je student Aleksandar Luković Lukijan bio pripadnik radničkog pokreta još pre Drugog svetskog rata i u partijskom smislu veoma uticajna figura na Likovnoj akademiji, i zato je starom profesoru i te kako mogao da naudi. U Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić“ bila je organizovana velika smotra srpske umetnosti, na kojoj je bila i Milunovićeva slika, ali je došlo do zamene i na to najbolje mesto u galeriji koje je ona zauzimala stavljena je slika Aleksandra Lukovića. Na svečanosti otvaranja ulazi u Paviljon svita s Milunovićem na čelu a pored njega je Lukijan, koji veseo želi da se pohvali svojim novim delom. Videvši zamenu i Lukijanovu „majstoriju“, Milo sa vrata pre nego što je Luković išta izustio reče: „A čije je ovo govno?“ „Moje“, odgovori Luković, na šta Milunović uzvrati: „Dobro govno, dobro govno.“

Kada je reč o proizvodima te vrste, nezaobilazna je i anegdota sa Zukom Džumhurom i Milićem od Mačve. Za nju je takođe potrebno imati u vidu političke odnose tog doba. Džumhur je bio crtač, više karikaturista, nikakav slikar i nije ostavio neki trag u srpskoj umetnosti. Bio je u partizanima i kao komunista jedan od najmoćnijih ljudi u likovnoj umetnosti i predsednik ULUS-a. Milić je za razliku od njega bio rođeni slikar, član prokažene Mediale i nacionalno najistaknutiji umetnik, pravoslavac za razliku od Džumhura, koji je bio musliman. Jedino su Miliću i Mići Popoviću u Titovoj Jugoslaviji bile zabranjene dve izložbe iz nacionalnih razloga. Zato se i dogodilo da vrednu sliku mladog majstora na značajnoj grupnoj izložbi u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić“ Džumhur smesti na najgore mesto, kod stepeništa. Mačvanin je ubrzo smislio osvetu. Nabavio je poveći keramički ćup, vršio danima u njega veliku nuždu i kada ga je napunio do vrha, zatvorio masnom hartijom. Spakovao ga je u kartonsku kutiju i poslao na adresu Zuke Džumhura, u Paviljon. Kažu da je Zuko primio pošiljku, otvorio je, a onda se Paviljonom razlegao urlik: „Nosite to odavde!“

ŽIVOT JE UVEK PARADOKSALAN Čudne su sudbine umetnika, život je katkad škrt na jednoj a štedar na drugoj strani prema njima a još češće bizaran. Čuveni slikar Boža Ilić, najveći umetnik u Jugoslaviji u vreme socijalističkog realizma, videvši u Luvru dela Gustava Kurbea, izjavio je da ne slika ništa lošije od tog tvorca realizma. Kasnije je postao uspešan modernista, bio je gluvonem i osvajač mnogih žena kao i slikar Slobodan Sotirov, koji je imao noćne more da ga prva žena otkriva u preljubi. Ko zna kakvim stvaralačkim putevima, hobi Bože Ilića bio je pravljenje violina. Kako Nikola Kusovac kaže, to nisu bili nikakvi suveniri, niti zaludne rukotvorine, već izvanredni instrumenti, visokog kvaliteta. U toj majstoriji ima nečeg i tužnog i vedrog, život je uvek paradoksalan.

Kada se pominju Milić od Mačve i Mediala, treba imati u vidu mnoge izvanredne anegdote, ta grupa imaginativaca pravi je rudnik drugačijih storija. Jednu manje zabavnu, ali veoma životnu ispričao je Ljuba Popović. Na nekoj izložbi kada je Ljuba već bio stariji ali držeći, prišla mu je vremešna žena, naborana, bez zuba i kose. Obesila mu se o vrat, počela da ga grli i ljubi zavapivši: „Ljubo, moj Ljubo!“ On se lecnuo, onda se pribrao, odmakao od nje i upitao je: „Izvinite, gospođo, ja vas uopšte ne poznajem, ko ste vi?“ Kako me Ljubo ne poznaješ, ja sam ta i ta, uzvratila je ona. Ljubi njeno ime u prvi mah ništa nije značilo, a onda se kroz maglu setio. Bila je to lepotica, jedna od najlepših devojaka u Beogradu, kojoj su se svi, pa i Ljuba, bezuspešno udvarali i samo mogli da maštaju o njoj. Povodom ove zgode, upućeni svedoče da je takvog majstora kakav je Ljuba, eksperta za istraživanje „truleži i raspadanja”, zaprepastio takav „rad“ vremena.

Slično propadanje se ni slučajno nije dogodilo Olji Ivanjicki, u koju su, kako kaže Miro Glavurtić, bili zaljubljeni svi njeni saborci iz Mediale. Ona je bila zaljubljena u Leonida Šejku, neformalnog vođu te grupe. Raskinuli su vezu zato što je Olja pronašla u Šejkinim spisima kompromitujući materijal. Veliki klasifikator, koji je tvrdio da prolazi kroz život klasifikujući, uporedio je Oljine telesne mere sa istim neke mlade zgodne balerine i izvukao zaključak da je balerina bolje građena. O Olji i Šejki postoje i dve najlepše anegdote. Šejka se nikada, ni u muškom društvu, nije „opuštao“ i nikada preko njegovih usta nije prešla psovka ili ružna reč, a Olja ni o kom celog života nije rekla ništa loše. Nisu, međutim, svi u Mediali bili zaljubljeni u nju, zapravo samo jedan nije bio, crni mag, Raspućin-crtač i mitski ratnik-slikar Uroš Tošković. On ju je nazvao „Zolja Pihvinjicki“; htela je da ga tuži za uvredu, ali je odustala, shvativši da je Tošković izvan svih kategorija. Pre trideset pet godina dok smo se družili u Beogradu, Tošković me je iznenađivao kopanjem po kantama za đubre, čak i na Trgu republike i vađenjem iz njih raznih stvari. Upitah ga: „Šta to radite?“ „Nosim siromašnim komšijama Ciganima“, odgovori Tošković. On je po sećanju Mira Glavurtića, njegovog saborca iz Mediale, umeo da ide ulicom, zastaje ispred prozora kuća i baca na njih kamenčiće. Kada bi se neko od muških ukućana pojavio, zvao ga je da siđe, da bi se bili.

ŽIVO LJUDSKO SRCE Kada se vratio iz Pariza, Toškovićeve crteže sakupljali su i lekari pa je on jednom kardiohirurgu nudio da pokloni crtež ako mu dozvoli prisustvo u operacionoj sali. Želeo je da drži živo ljudsko srce dok kuca. Tošković je autoru ovih redova pričao da je u Americi uzimao i heroin, ali nije postao narkoman. Govorio je da čovek treba da živi krajnje asketski, na medu, mleku i orasima, uz stalne fizičke vežbe, što je i sam upražnjavao. U njegovu „alternativnu medicinu“ ulazilo je tokom boravka u Crnoj Gori, u poznije dane njegovog života, prehranjivanje čistom bivoljom krvlju, što rade i Masai. Odlazio je u tu svrhu redovno u klanicu, smatrao je da ga to jača, sve dok se nije otrovao, mislio je da su mu dali ovčiju krv. Za Toškovića je vezana jedna od najoriginalnijih scena, o kojoj je pričao slikar Momčilo Moma Antonović, prisutan kada se događala. Želeći da pomogne siromašnom umetniku, cenjeni pariski i beogradski slikar Vladimir Veličković doveo je Toškoviću u atelje uglednog jevrejskog galeristu. On je tražio da vidi sve radove u ateljeu, strpljivo dugo ćutke razgledao i na kraju mu rekao da želi da radi s njim. Ostavio je ček da ga Tošković popuni na sumu koju želi i ugovorio samostalnu izložbu u njegovoj pariskoj galeriji. Krenuli su ka izlazu, ali se galerista sagnuo da veže pertlu, i okrenuo leđa Toškoviću. Na to ga je Crnogorac udario nogom u stražnjicu, pocepao ček i sve ih izbacio napolje. Još veći karambol napravio je s predstavnicima aktuelne crnogorske vlasti. Po njegovom trajnom povratku u Crnu Goru organizovana mu je veća izložba. Na nju je došao predstavnik iz ministarstva rekavši mu da vlast želi da zadrži celu izložbu i otkupi je, jer je on veliki nacionalni umetnik. Upitao je kolika bi bila cena cele izložbe. Tošković je kratko razmislio i rekao 70.000 evra, na šta je ministrov pomoćnik rekao „U redu“. Poslednjeg dana izložbe došao je isti čovek iz vlasti i doneo novac. Tošković je smesta zavrteo glavom i rekao: „A ne, ne, 70.000 evra samo za jedan crtež.“ Reč je o slikaru koji je govorio da ga ništa toliko ne zabavlja kao kada vidi leđa tajkunu, koji razočaran odlazi od njega ne kupivši ništa, jer mu Uroš traži za crtež 5.000 evra.

Kraj u sledećem broju