Selektivno – u korist protivnika

Šta se želi postići umanjivanjem značaja Rezolucije 1244 kao pravne osnove za odbranu vitalnih državnih i nacionalnih interesa?

Piše Živadin Jovanović

U istupanjima srpskih zvaničnika o Kosovu i Metohiji uobličio se vrlo neobičan manir biranja, isticanja pa čak i konstruisanja isključivo ocena i teza koje su otežavajuće za Srbiju i njenu pregovaračku poziciju. Nabrajanje takvih „argumenata“ uzelo bi previše prostora. Čini se to u ime realizma, oslobađanja od mitova i okretanja ka budućnosti. Druga vrsta argumenata, onih koje treba da koristimo, za ojačavanje pregovaračke pozicije, za odbrnu legitimnih državnih prava i interesa – nije prisutna. Osim, možda, argument da je Srbija izvršila sve svoje obaveze a drugi ni jednu!
Noviji pokazatelj defetizma i selektivnog prilaza zapaža se i u tumačenju sadržine rezolucije SB UN 1244 (dalje – rezolucija SB). U izjavama zvaničnika i medijima «glavnog toka», gotovo isključivo, ističu se delovi za koje se veruje da su protiv Srbije a zaobilazi, izostavlja sve drugo čime se gradi utisak kao da u tom dokumentu nema baš ničega na što Srbija može i treba da se poziva. Iznose se čak i neistine kao što je teza da je Srbija tim dokumentom osuđena, ni manje ni više, nego za terorizam. Objašnjenje je da se sve to čini u ime realizma, otrežnjenja i istine – a gore je i od poluistine. Ranije su taj dokumenat UN bagatelisali, napadali i tražili njegovo ukidanje predstavnici «Kvinte», «nezavisni» analitičari, pojedini političari, NVO – otvoreni zagovornici hitnog priznavanje jednostranog, nelegalnog otcepljenog Kosova i Metohije, «oslobađanje od tereta Kosova», napuštanje politike «sedenja na dve stolice» i učlanjenja Srbije u NATO. Naravno, i presvučeni komndanti bivše „OVK“.

[restrict]

RELATIVIZACIJA I OBEZVREĐIVANJE Novost je što su se odnedavno, svesno ili nesvesno, u relativizaciju i obezvređivanje rezolucije SB uključili i državni predstavnici. I oni pažnju javnosti nastoje da koncentrišu samo na odredbe koje su nepovoljne za Srbiju ili na one koje su pisane u stilu tzv. „konstruktivnih nejasnoća“. Ni oni se ne pozivaju na delove rezolucije koji su bitni za odbranu interesa Srbije. Sve to stvara utisak da je Rezolucija 1244 ne samo nebitna za odbranu srpskih državnih i nacionalnih interesa već i štetna. Povremeno do javnosti dođu i tako neodgovorne i štetočinske izjave kao što je, na primer, da je rezolucija SB „mrtvo slovo na papiru“. Sa sličnim nipodaštavanjem govorilo se i o Ustavu Srbije, odnosno o delovima koji se odnose na Kosovo i Metohiju.
Treba podsetiti i na izjave u stilu – da smo sve izgubili i da samo pokušavamo da spasimo što se spasti može, da živimo u mitovima umesto u stvarnosti, da smo okrenuti prošlosti umesto budućnosti, da najradije sami sebe lažemo, da „druga strana“ ima jasan cilj od kojeg ni po koju cenu neće odustati i slično.
Sve to, logično, izaziva nedoumice, pometnju, i otvara određena pitanja. Da li se time jača pregovaračka pozicija? Kako takve poruke tumače „druga strana“, njeni pokrovitelji, a kako naši prijatelji koji smatraju da su rezolucija SB, principi međunarodnog prava i Ustav Srbije bitni, nezamenljivi oslonci za odbranu interesa Srbije? Ponekad izgleda kao da nas sve to ne zanima, da čak od pomenutih postoje neki bolji oslonci, samo se ne kaže koji? Da li je puka slučajnost što su takve izjave na liniji poruka i zahteva Bundestaga, Kongresa SAD, Evropskog parlamenta, Evropske komisije i drugih? Ko i šta su nam najveće prepreke u pregovorima – presvučeni bivši teroristi sa svakodnevnom eskalacijom ekspanzionističkih pretnji i političke agresije, ili naša javnost, narod koji navodno ne razume istinu i realnost pa ga treba podučiti, proevropski rečeno – edukovati!

GREŠKE BIVŠIH REŽIMA Da bi se objasnila teška pozicija Srbije, često se koriste greške „bivših režima“. Treba konstatovati da je grešaka, i to ozbiljnih, zaista bilo. Eklatantna, teška greška učinjena je 2010. kada je na inicijativu Srbije pregovarački proces s koloseka UN prenet na kolosek EU što je Srbiju lišilo delotvornije podrške Rusije i Kine, a i drugih uticajnih zemalja koje nisu priznale ilegalno otcepljenje. Druga je bila pogrešno obraćanje Međunarodnom sudu pravde za savetodavno mišljenje. Međutim, i zbog takvih grešaka ondašnje vlasti su zamenjene novim. Greške prethodnika ne treba da budu pokriće ili opravdanje da se nastavi njihovim putem, ili da se prave nove. Nismo li čuli ocene da su nam u Briselu pretili, ponižavali nas, prevarili? Najzad, i rezolucija Generalne skupštine UN (GS UN) i mišljenje Međunarodnog suda pravde (MSP) su savetodavnog, neobavezujućeg karaktera. Ako rezoluciji SB, dokumentu imperativno-obavezujućeg karaktera, nalazimo nedostatke, zašto prećutkujemo da kažemo da su stavovi GS UN i MSP neobavezujućeg, savetodavnog karaktera, zašto bar s jednakom posvećenošću ne konstatujemo njihove više nego očigledne nedostatke, zašto javnosti ne iznesemo celinu, uopšte, zašto ne afirmišemo argumente ZA, već samo one PROTIV?!

DUPLI ARŠINI Selektivni prilazi, dvostruki standardi i nastojanja da se promeni svest srpskog naroda dugo su poznate odrednice politike zapadnih centara moći. Otkako je Srbija (SRJ) izvršila sve svoje obaveze iz Rezolucije SB UN 1244, od časa kada je na red došlo da i svi drugi (tzv. međunarodna zajednica, EU, NATO, tzv. OVK, lideri kosmetskih Albanaca) izvrše svoje obaveze, počelo je sistematsko obezvređivanje, izvrtanje njene sadržine i sejanje sumnje u njen značaj i vrednost. Ako se takva nastojanja odgovornih za podršku terorizmu i separatizmu, za NATO agresiju i ilegalnu secesiju i mogu razumeti, dosta je teško razumeti negativistički selektivni prilaz srpskih državnih predstavnika prema dokumentu najviše pravne snage u svetskom pravnom poretku, kojim se potvrđuje suverenitet i teritorijalni integritet naše države u periodu kada je najgrublje napadnut! Šta se želi postići umanjivanjem njegovog značaja kao pravne osnove za odbranu vitalnih državnih i nacionalnih interesa? Zaista, po kojem obrascu i s kojim ciljem se biraju i javnosti saopštavaju samo delovi koji, po njihovom mišljenju, nisu dobri, a ne pominju se kristalno jasni oslonci za odbranu interesa Srbije, njenih neotuđivih prava kao države i prava njenih građana?
Da li je moguće da, na primer, predsednici Rusije Vladimir Putin i Kine Si Đinping nisu realni kada, prilikom poseta Srbiji i inače, ističu da je mirno, pravedno i održivo rešenje moguće jedino u okvirima Rezolucije SB UN 1244, međunarodnog prava i Ustava Srbije? Da li smo razumeli da to nije samo prijateljska i principijelna podrška, iako je, razume se, to u osnovi, već ujedno, državni i nacionalni interes dve stalne članice SB UN i globalne sile? I ne samo Rusije i Kine već i mnogih drugih država i nacija rastuće moći.

ZAPADNI INTERES Dok je Zapad (SAD, VB, SRN, EU, NATO) imao interesa, dotle je zahtevao primenu rezolucije SB vršeći neprekidne pritiske da SRJ, odnosno Srbija, izvrše i ispoštuju sve svoje obaveze. Danas Zapad vrši sasvim drugu vrstu pritiska: da se Srbija ne poziva na taj dokumenat, da ne traži izvršavanje neizvršenih obaveza prema Srbiji, da se odrekne rezolucije SB! Zapad je zamrznuo konflikt tako što je u određenoj fazi zaustavio sprovođenje delova rezolucije SB koji se ne uklapaju u njegove geopolitičke planove i interese, a pregovore izmestio na kolosek konsolidovanja silom otete državne teritorije Srbije. Paradoksalno je da je Srbiju, njenu političku elitu, uveo da sarađuje u tome i da na sebe preuzme odgovornost zato što je konflikt zamrznut. Stigli smo dotle da evropsku, demokratsku i miroljubivu opredeljenost srpske elite lideri vodećih zemalja Zapada i njihovih integracija mere stepenom njene saradnje u konsolidovanju nove albanske države na delu srpske državne teritorije, faze u stvaranju tzv. Velike Albanije!
Zapad duže vreme pokušava da nametne ocenu da je rezolucija SB izvršila svoju ulogu, da je treba ukinuti. Na toj liniji je ocena da više nisu potrebni ni izveštaji UNMIK-a Savetu bezbednosti. Zahtevi da se, u skladu s rezolucijom SB, u Pokrajinu vrate kontingenti srpske vojske i policije radi vršenja predviđenih funkcija, ili da se slobodno i bezbedno vrate oko 250. 000 proteranih Srba i drugih ne-Albanaca, po oceni Zapada nisu realni. Za njih je pitanje statusa rešeno otcepljenjem i stvaranjem još jedne albanske države. To što je otcepljenje izvršeno jednostrano, ilegalno, u toku mandata UN, kršenjem Ustava, rezolucije SB, Povelje UN i Završnog dokumenta iz Helsinkija, međunarodnog prava u opšte, oni bi želeli da se zaboravi, da Srbija odustane od odbrane svojih prava i interesa.
Zahtevi sa Zapada da se rezolucija SB ukine, da se SRJ, odnosno Srbija odrekne tog dokumenta, jačaju već od 2005. Paradoksalno da je šef UNMIK-a Soren Jesen Peterson, iako na tu dužnost postavljen na osnovu te rezolucije SB, u intervju „Večernjim novostima“ januara 2006. iznosi zahtev za njeno ukidanje. Gotovo u isto vreme, albanski šef diplomatije Besnik Mustafa na ministarskoj konferenciji zemalja jugoistočne Evrope u Atini 24. januara 2006. traži da se iz završnog dokumenta izostavi pozivanje na rezoluciju SB. Predstavnici bivših režima u Srbiji su spremno prihvatali „poruke“ zapadnih partnera, pa su svoju kooperativnost i političku zrelost iskazivali izbegavanjem da se pozivaju na principe prava, odluke SB UN a na Ustav ni u primisli. To je bio njihov način iskazivanja odgovornosti, predvidivosti, proevropskih manira političara orijentisanih ka budućnosti i EU kao opciji bez alternative.

SVEOBUHVATNI, PRAVNO OPŠTEOBAVEZUJUĆI SPORAZUM Separatizam i terorizam, zloupotrebe tih fenomena od zapadnih centara moći za širenje globalne dominacije vraća se Zapadu kao bumerang. Mir, stabilnost i razvoj trpe zbog toga. Mnoge zemlje, uključujući i više članica EU, u velikim su problemima zbog prakse dvostrukih standarda u tretmanu terorizma i separatizma. Zato je istrajavanje Srbije na principijelnom, uravnoteženom rešenju statusa KiM na osnovama međunarodnog prava, u okviru rezolucije SB i Ustava, važna pretpostavka za jačanje i širenje međunarodne podrške. Nejasni stavovi, udaljavanje od principijelnih i pravnih oslonaca i traženje prečica u merkantilističkim „dilovima“ put su ka slabljenju podrške, destabilizaciji i privremenom odlaganju sukoba.
Radi se, dakle, o odluci Saveta bezbednosti UN, najvažnijeg organa za pitanja mira i bezbednosti u svetu, o sveobuhvatnom pravno opšteobavezujućem dokumentu. To je dokument o čijoj sadržini su vođeni teški pregovori na najvišem nivou. Rezolucija SB treba za Srbiju da ostane trajni, pravno opšteobavezujući dokument kojim se izričito potvrđuje njen suverenitet i teritorijalni integritet a status Kosova i Metohije definiše kao suštinska autonomija u okviru Srbije. Srbija treba u svakoj prilici da se poziva na rezoluciju SB i da odlučno zahteva njeno poštovanje i sprovođenje svih odredaba koje nisu izvršene.

SUŠTINSKA AUTONOMIJA Nedavni komentar jednog „nezavisnog“ analitičara u uglednom dnevnom listu sadrži i tezu da rezolucija SB garantuje suverenitet i teritorijalni integritet „Kosova“ što, po njemu, isključuje sve mogućnosti ili kombinacije osim priznanja „Kosova“ takvog kako je. Njemu je „promaklo“ da se „Kosovo“ u celom tekstu rezolucije SB, kao i u aneksima, tretira isključivo kao „suštinska autonomija“ (t. 10), „suštinska autonomija i samouprava“ (t. 11), „suštinska samouprava“ (aneks 2, t. 5 i 8), redovno uz dodatak „u okviru SR Jugoslavije“. Ni u jednoj odredbi preambule, operativnog dela, kao ni u aneksima ne postoji bilo kakav drugačiji tretman „Kosova“ osim kao autonomije u okviru SR Jugoslavije, odnosno Srbije kao pravne sledbenice SRJ. U nizu odredaba se afirmiše privrženost svih članica UN suverenitetu i teritorijalnom integritetu SR Jugoslavije, odnosno Srbije, dakle sa Kosovom i Metohijom u njenom sastavu. Ali „nezavisni“ analitičar je očigledno preterao shvatajući svoju „nezavisnost“ kao pravo da vidi samo ono što odgovara geopolitičkim interesima Zapada i da ignoriše kao nepostojeće sve što odgovara legitimnim interesima Srbije.
To su, na primer, odredbe o pravu izbeglica i raseljenih lica, uključujući i 250.000 Srba i drugih ne-Albanaca, na slobodan, bezbedan i dostojanstven povratak u svoje domove (preambula, stav 4, operativni paragraf 11, pod k), odredbe o bezbednom okruženju i javnoj bezbednosti (op. par. 9, pod c. i d.), odredbe o pravu na povratak dogovorenih kontingenata naše vojske i policije, koje bi, pored drugih lokacija i dužnosti, bile raspoređene i „na glavnim graničnim prelazima“ (op. par. 5, kao i tač. 6, alineja 4, aneks 2). Zašto srpski predstavnici u pregovorima i odgovarajućim međunarodnim forumima ne održavaju stalnu inicijativu radi izvršavanja ovih pravno obavezujućih odredaba rez. SB UN 1244? Ne može se poreći da su to važna pitanja.

SRJ I SRBIJA Razume se, za Srbiju su najvažnije odredbe Rezolucije SB UN 1244 koje se tiču suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije.
Prvo, što s tim u vezi ističu naši državni predstavnici jeste da se u tom dokumentu UN nigde ne pominje Srbija već isključivo SRJ. Zašto u obraćanjima srpskoj javnosti previđaju činjenicu da je Srbija, u skladu s međunarodnim pravom, praksom kao i dogovorom sa Crnom Gorom, pravna sledbenica SRJ i da se, shodno tome, sve odredbe u toj rezoluciji u kojima se pominje SRJ odnose na Srbiju – nije sasvim jasno. Uostalom, Narodna skupština Srbije, a ne Savezna skupština SRJ, usvojila je 3. juna 1999. godine dokument Milošević–Ahtisari–Černomirdin koji je 10. juna 1999. pretočen u Rezoluciju SB UN 1244. Takođe, Srbija je postala članica UN kao sledbenica SRJ, i to s međunarodno priznatim granicama prema kojima je, razume se, KiM integralni deo Srbije.
Drugo, odredbe Rezolucije SB UN 1244 o potvrđivanju suvereniteta i teritorijalnog integriteta SRJ, odnosno Srbije kao pravne sledbenice SRJ, i o širokoj, suštinskoj autonomiji Kosova i Metohije u okviru SRJ (Srbije) sadržane su u više odredaba.
Stav 10 preambule odluke SB UN glasi: „Ponovo potvrđujući privrženost svih država članica suverenitetu i teritorijalnom integritetu SR Jugoslavije i drugih država regiona, kako je navedeno u Helsinškom dokumentu i aneksu 2.“ Slične garancije sadržane su i u nizu drugih odredaba ove rezolucije, kao i u više prethodnih rezolucija SB UN, kao i u zaključcima Kontakt grupe i G-8. Ovo je kristalno jasna potvrda suvereniteta i teritorijalnog integriteta SRJ, odnosno Srbije kao nesporne pravne sledbenice SRJ. Isti je smisao i odredaba o raspoređivanju dogovorenih kontingenata vojske i policije na glavnim državnim graničnim prelazima prema Makedoniji i Albaniji.
Što se tiče pozivanja na aneks 2 u citiranom stavu preambule, važno je zadržati se na tački 8 tog aneksa koja u celini glasi: „Politički proces u cilju uspostavljanja sporazuma o privremenom političkom okviru koji će obezbediti suštinsku samoupravu za Kosovo, uzimajući u potpunosti u obzir sporazume iz Rambujea i principe suvereniteta i teritorijalnog integriteta SR Jugoslavije i drugih zemalja regiona, kao i demilitarizaciju OVK.“
Svako pravo je važno a pravo na suverenitet i teritorijalni integritet je egzistencijalno pravo države. Kada je ono, u dramatičnim okolnostima agresije najmoćnije vojne alijanse u istoriji, potvrđeno od najmoćnijih zemalja sveta i pretočeno u sveobuhvatnu, pravno opšteobavezujuću odluku najvišeg organa za pitanja mira i bezbednosti – onda se za njeno poštovanje vredi odlučno i postojano boriti. To je dužnost koja nije oročena ni godinama ni izbornim mandatima.
U odredbama operativnog dela rezolucije takođe se potvrđuje suverenitet SRJ, odnosno Srbije kao pravne sledbenice SRJ a za Kosovo i Metohiju „uživa suštinsku autonomiju u okviru SR Jugoslavije“ (op. paragraf 10), ili „suštinska samouprava“ (aneks 1, alineja 6), u okviru suvereniteta i teritorijalnog integriteta SRJ, odnosno, Srbije kao pravne sledbenice SRJ. „Suštinska autonomija i samouprava“ za Kosovo i Metohiju još se navode u op. paragrafu 11, pod (a) i tački 8 aneksa 2.

SPORAZUM IZ RAMBUJEA U izjavama državnih predstavnika, uključujući i one povodom zasedanja Svetog arhijerejskog sabora SPC, ukazuje se na to da odredbe Rezolucije 1244 o potvrđivanju suvereniteta i teritorijalnog integriteta sadrže pozivanje na „Sporazum iz Rambujea“ koji navodno sadrži odredbu „o referendumu posle tri godine“. Kontekst je da potvrđivanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta od strane SB UN nije jasno i pouzdano, a da javnost i oni koji se pozivaju na rezoluciju SB UN, u stvari, i ne znaju šta tamo piše. Iza svega ostaje jasna, iako ne direktna poruka, da se na rezoluciju SB ne vredi pozivati. Nema odgovora šta je to bolje od međunarodnog prava, odluka SB UN i Ustava na šta se vredi pozivati i oslanjati, ili se ni na šta ne treba pozivati već i dalje ići na brisani, principima neobeleženi teren – u pogađanje, u „dil“. Jedno od mnogih pitanja koja se nameću je – da li su ovim istupanjima državni zvaničnici želeli da doprinesu boljem informisanju javnosti i članova nekih nacionalnih institucija, ili se radi o otklonu od rezolucije SB UN, ili se oslobađa prostor za nešto drugo?
S tim u vezi treba konstatovati da tekst tzv. „Sporazuma iz Rambujea“ nigde ne pominje referendum. Istina je da je državna sekretarka SAD Madlen Olbrajt 22. februara 1999. delegaciji Albanaca sa Kosova i Metohije u Rambujeu uputila pismo u kome se, pored ostalog, kaže da će SAD smatrati „da odredba glave 8, član 1(3) znači potvrđivanje prava naroda Kosova da održi referendum o konačnom statusu Kosova, posle tri godine“.
Ostavljajući za trenutak po strani činjenice da cilj sazivača nije bio bilo kakav sporazum u Rambujeu već isključivo alibi za pripremljenu agresiju, da tamo nije bilo nikakvih pregovora niti je zaključen bilo kakav sporazum već alibi za agresiju, treba podvući da pismo Olbrajtove nije deo tzv. „Sporazuma iz Rambujea“, i da je imalo tajni, interni karakter prepiske između Olbrajtove i delegacije Albanaca.
Glava 8, član 1, tačka 3, tzv. „Sporazuma iz Rambujea“ glasi: „Tri godine nakon stupanja na snagu ovog sporazuma, biće sazvan međunarodni sastanak da odredi mehanizam za finalno rešenje za Kosovo, na osnovu volje naroda, mišljenja relevantnih vlasti, napora svake strane u pogledu primene ovog sporazuma i Završnog dokumenta iz Helsinkija i da obavi sveobuhvatnu ocenu primene ovog sporazuma i da razmotri predloge bilo koje strane za dodatne mere.“ (Arhiva Haškog tribunala br. KO364665).
U vezi sa ovom odredbom, s obzirom na različita mišljenja i interpretacije u javnosti, treba konstatovati sledeće:
U Rambujeu nije bilo ni pregovora, ni razgovora delegacija. Srpsko-jugoslovenska delegacija nije potpisala tekst koji je u delovima našoj delegaciji uručivao američki pregovarač, ambasador Kristofer Hil, u ime KG, odnosno grupe međunarodnih pregovarača (Volfgang Petrič u ime EU i Majorski u ime Rusije). Srpska delegacija nije potpisala ponuđeni tekst jer se njegovim poglavljima 5 i 7 zahteva bezuslovno prihvatanje kapitulacija i okupacija cele zemlje od strane NATO snaga. Ruski predstavnik Majorski takođe nije potpisao taj tekst.
Prema tome, taj nepotpisani tekst zauvek ostaje to što jeste, pokušaj nametanja ultimatuma koji je odbijen, a ne sporazum. Može sila taj tekst, usmeno i pismeno, nazivati sporazumom, može nastojati da tamo predviđene ciljeve i zamisli pritiscima pretnjama i ucenama nameće u praksi, ali jednostavno „sporazum iz Rambujea“ nije potpisan i ne postoji. Bivši američki državni sekretar Henri Kisindžer je odavno rekao da je to sramni dokumenat koji nikada nije trebalo da se pojavi i da je jedina njegova svrha bila da opravda napad na Jugoslaviju. Sličnu ocenu dao je i bivši italijanski premijer Lamberto Dini.
Saglasno tome, nezaključeni „sporazum iz Rambujea“ nikad nije stupio na snagu, niti je mogao, niti je iko ikada proglasio stupanje na snagu tog diktata u pokušaju.
Nezavisno od činjenice da „sporazum iz Rambujea“ ne postoji, u citatu se pominje održavanje „međunarodnog sastanka“ (konferencije) s nizom prethodnih pretpostavki i zadataka, kako su tamo navedeni. „Volja naroda“ kao prethodna pretpostavka za održavanje „međunarodnog sastanka“ nije utvrđena, kao što je ostala neprecizirana teritorija na kojoj se volja naroda utvrđuje. Poznato je da izražavana volja naroda kanadske provincije Kvebek za osamostaljenjem nije bila priznata kao osnov za otcepljenje.
Za Srbiju je bitno da se na više mesta u rezoluciji SB izričito i bezuslovno potvrđuje suverenitet i teritorijalni integritet SRJ, odnosno Srbije, a za Kosovo i Metohiju se predviđa suštinska autonomija u okviru Srbije. One pak odredbe u kojima se navodi „uzimajući u obzir sporazume iz Rambujea (8/1999/648)“, kao na primer u op. par. 11, pod (e), ili u aneksu 2, alineja 6, složenije su nego što se javnosti predstavlja. Radi se upravo o odredbama iz kategorije „konstruktivnih nejasnoća“. U tim odredbama se, pre ili nakon pominjanja „sporazuma iz Rambujea“, navodi obaveza poštovanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta SRJ (Srbije) i drugih država u regionu, Završnog dokumenta iz Helsinkija, dakle kategorija i dokumenata najviše pravne i političke težine. Nepostojeći „sporazumi iz Rambujea“ nikada se ne mogu porediti težinom Završnog dokumenta KEBS (OEBS) iz Helsinkija koji ne priznaje nasilnu promenu međunarodno priznatih granica država članica. SRJ, a od 2006. i Srbija su punopravne članice OUN i OEBS s međunarodnom priznatim granicama u čijem okviru je i Kosovo i Metohija kao autonomna pokrajina. I upravo zato što Povelja OUN i Završni dokument OEBS-a iz Helsinkija ne priznaju i ne dopuštaju nasilnu promenu međunarodno priznatih granica, Zapad vrši pritisak i ucenjuje Srbiju da takvu promenu prizna potpisivanjem „sveobuhvatnog pravno-obavezujućeg dokumenta“ s Prištinom. Tim činom nasilna promena granica, odnosno nasilno otimanje dela suverene državne teritorije bilo bi priznato kao nenasilno, pravno i dobrovoljno.

PRESEDAN S GLOBALNIM POSLEDICAMA Rezoluciju kao međunarodno-pravni dokument najveće pravne snage treba poštovati i zahtevati da se izvrše sve neizvršene obaveze prema Srbiji. Odustajanje od zahteva za vraćanje 250.000 proteranih Srba i drugih ne-Albanaca u njihove domove i na njihova imanja na Kosovu i Metohiji značilo bi prihvatanje diskriminacije srpskog naroda i saglašavanje s posledicama etničkog čišćenja. Borba za poštovanje osnovnih principa međunarodnih odnosa, međunarodnog prava, Rezolucije SB UN 1244 i Ustava Srbije svakako će biti teška i dugotrajna. Upravo zato ta borba mora biti jasna, uporna i odlučna, da ne ostavlja dileme ni prostore za bilo čije kalkulacije, ucene ili nove prevare. To je ujedno šansa da Srbija, braneći odlučno i principijelno svoje interese, doprinosi i miru i bezbednosti u Evropi. Evropa se teško može okrenuti sebi, svojoj ulozi u svetskim odnosima, svom identitetu i razvoju držeći se postulata duboko kompromitovane politike Klinton–Olbrajt–Bler.
Ilegalna secesija Kosova i Metohije odavno nije „unikatni“ slučaj niti „lokalni“ problem, niti se u to može nasilnom ili prevarnom transakcijom naknadno pretvoriti. Jer ni ilegalna NATO agresija 1999. u savezu s terorističkom OVK, iz koje se „porodila“ ilegalna secesija, nije bila „unikatni“, „mali kosovski rat“ već presedan s globalnim ciljevima i globalnim posledicama.

[/restrict]