Ratno drugarstvo nikada ne prestaje

Uz godišnjicu NATO agresije

Vojnici i starešine iz 53. graničnog bataljona su srčano, nepokolebljivo, čvrsto, odlučno, znalački, bespogovorno i odsudno branili državu i narod. Oni su danas svuda oko nas, skromni, tihi, gordi, dostojanstveni i nenametljivi. Kada smo neke od njih pitali da li bi ponovo branili Srbiju, svi odreda su to potvrdili

Piše Zvonimir Pešić

Bili su na prvoj stopi otadžbine. Više od jedne godine pre agresije odbijali su napade terorista, ne dozvoljavajući da im otmu ni pedalj teritorije. U granične jedinice upućivani su samo vojnici prve kategorije. Dakle, odabrani, kao dren zdravi, psihički stabilni, moralno čvrsti, nepokolebivi, s najboljim ljudskim karakteristikama…

MARTOVSKA GENERACIJA 1998 Najveći teret u odbrani zemlje podneli su graničari martovske generacije iz 1998. godine, koji su na prvoj borbenoj liniji ostali i posle odsluženja redovnog vojnog roka. Ovo je istinita priča o ratnom drugarstvu koje je još jednom potvrđeno pri nedavnom susretu graničara 53. graničnog bataljona, te 1999. godine raspoređenih na karaulu, za čije ime je vezano junaštvo golobradih mladića i ratni podvig koji se prepričava širom Srbije i sveta.
Oko 50 vojnika i starešina koji su pre 20 godina „na bajonet“ branili i odbranili Kosovo i Metohiju i Srbiju okupili su se u Užicu da bi obeležili najljuću, najkrvaviju i najdugotrajniju bitku tokom agresije NATO-a na Srbiju (SRJ), koja je trajala od 9. aprila do 14. juna 1999. godine.
Na 115 graničara (i 10 vojnika iz 125. motorizovane brigade) krenulo je tada između 1.500 i 2.000 terorista, stranih plaćenika i instruktora. Zaustavljeni su u operaciji „Strela“ koja je trebalo da obezbedi prolaz za jake snage NATO-a kroz Kosmet prema unutrašnjosti Srbije. Nisu prošli jer su se ispred njih postavili hrabri, odlučni, istrajni, čvrsti i rodoljubljem zadojeni graničari karaule „Košare“, koji pripadaju 53. graničnom bataljonu Prištinskog korpusa VJ.

OČI ZAGLEDANE U PROŠLOST Na dogovorenom mestu u zakazano vreme, u predgrađu Užica, okupljaju se junaci naše odbrane. Pozdravljaju se i grle ratni drugovi. Sve delija do delije. Među njima podosta dvometraša. Neki nasmejani, drugi neraspoloženi, treći samo ćute. A oči tih junaka naše odbrane, blage, čedne, zagledane u prošlost.
Odazvali su se bivši vojnici Aćim Šarović, Željko Miljković, Ivan Ostojić, Dragan Vučković, otac i sestra poginulog Dragana Milićevića zvanog Šumar, Ivan Dražić, Nenad Golubović, Milenko Marić, Časlav Radomirović, Mile Pantović, Savo Kosanović, Jugoslav Zorić, Darko Simić, Nebojša Džamić, Dragan Krivokuća, Miroslav Maljah, Darko Šmigić, Nenad Filipović, Dejan Jovanović, Jugoslav Arsenijević, Milorad Rauški, Dimitrije Župić, Branko Ristanović, Ivan Marković, Boban Nikolić, Perica Conić, Radojko Ravčanin, Milan Proroković, Nenad Jovanović, Nemanja Sandić, Dejan Jovanović, Ivica Mihajlović… Sa njima su i starešine: pukovnik Duško Šljivančanin, komandant 53. graničnog bataljona, potpukovnik u penziji Dragutin Dimčevski, zamenik komandanta bataljona, zastavnik prve klase Dejan Agočević, komandir karaule „Košare“, zastavnik prve klase Saša Radojević, zamenik komandira karaule, zastavnik prve klase Vladan Avramović, komandir odeljenja na karauli i vodnik prve klase u rezervi Tomislav Račić, komandir minobacačkog odeljenja.
Teče program susreta.
Odlaze junaci sa Košara na lokalno groblje da bi odali poštu Darku Jokiću, kome se život ugasio 2010. godine. Kraj spomenika vojniku sa karaule „Košare“ majka Milenija i sestre Danka i Branka.
„Zajedno smo otišli u vojsku, zajedno na karaulu ’Košare’. Bio je vedar, šaljiv i pozitivan tip. Onda sam ja dobio prekomandu u interventni vod 53. graničnog bataljona. On je ostao na karauli. Već prvog dana napada, na tački Raša e košares, ranila ga je minobacačka mina“, veli Veselin Đokić, jedan od organizatora susreta graničara.
Brižna majka i sestre imale su mnoga pitanja koja su postavile Darkovim drugovima…

VITEZOVI ZA „VJEČNAJU PAMJAT“ Manastir Rujno, u ataru sela Vrutci, na desnoj obali istoimenog jezera. Otac Teodosije, koji je doživeo pogrom u Hrvatskoj, sa još dvojicom sveštenika služi parastos za sve poginule graničare. Pominju se vitezovi „za večnaju pamjat“. Darko Bjelobrk, Milenko Božić, Ivan Bogosavljević, Predrag Bogosavljević, Predrag Leovac, Dragan Milićević, Dejan Misirlić, Miroslav Stojanović, Ivan Vasojević i Slavko Krunić.
Lelujale svetlosti sveća obasjavaju lica, pred kojima titraju slike teških borbi na Košarama… Sveštenici pominju i sve mučenike od Kosovskog boja do današnjih dana koji su položili živote na oltar otadžbine.
Koji minut kasnije, u gostoprimnici manastira, komandant 53. graničnog bataljona pukovnik Duško Šljivančanin biranim rečima zahvaljuje sveštenicima, bratstvu manastira i Srpskoj pravoslavnoj crkvi što večno bdiju nad usnulim graničarima i vazda pominju junake da se ne zaborave.
„Ne samo da cenimo to što ste vi kao mladići tamo uradili već reč poštovanje nejaka je da iskaže divljenje kod nas istinskih Srba. To je deo naših srca i života. Nemojte misliti da je vaše stradanje zaboravljeno i da se ne ceni. Sve je to ušlo u svetinju. Molimo se Gospodu i svake nedelje pominjemo sve borce koji su se borili za našu otadžbinu i veru. Ovde, u domu Svetog Đorđa, čast je da možemo da ugostimo vas koji ste deo srpske istorije. Kosovo je oduvek bilo srpsko i tako će i ostati“, kazao je između ostalog otac Teodosije, iguman manastira.
Po pamćenju autora ovog teksta, koji je boravio u više naših manastira, kada su u poseti bile visoke državne delegacije, nikada tako svečano, dostojanstveno i s tolikim dignitetom nije dočekana jedna grupa kao što je to bio slučaj sa junacima Košara u manastiru Rujno…
Put dalje vodi na Zlatibor.
U vili „Mina“ goste iščekuje turistički poslenik i vlasnik više od trideset apartmana Janko Ilić. Dugo se raspitivao dok nije došao u kontakt sa graničarima. Onda ih je pozvao da svi odreda, koliko ih god ima, dva dana budu njegovi gosti.
„Mnogo sam maštao da vidim ko su ti ljudi. Da im se kao građanin makar malo odužim. Kada smo te 1999. godine bili u rezervi, pričali smo o tome ko su heroji sa Košara. Znali smo da je reč o ljudima što imaju veliko srce“, kaže Janko Ilić, koji je graničare dočekao uz rakiju staru deset leta, tek pečeno prase i jagnje.
Gazda Janko naručio je junacima i muziku, da ih malo razgali…
Sutradan izjutra kolona automobila vijugala je ka Sjenici.
Naviru sećanja…

BRANILI SMO NEJAČ I SVETINJE „U odbrani Košara prvih 48 sati bilo je najteže. Kao u paklu, gađali su nas svim i svačim. Odolevali smo jer smo znali da su iza nas nejač i svetinje. Nismo ni pomišljali na hranu. Jedina potreba bila je da branimo i odbranimo Kosmet. Najteži trenutak za mene bio je onaj kada smo, zbog nestanka municije, morali da se povučemo na rezervni položaj. Naime, bili smo u svojevrsnoj potkovici. Nemate ranjenog ni poginulog, a morate da se povučete… Tamo smo dočekali kraj rata, a neprijatelj nije uspeo da nas pobedi. Major Dimčevski nam je govorio je da svaki metak ne ubija. Znao je da podigne moral. Ako odemo dole, u ravnicu, govorio je, poklopiće nas avion. Tešio nas je da će nam doći pomoć i pojačanje. I došli su“, govori Saša Radojević, tada vodnik i zamenik komandira karaule „Košare“, a sada aktivni zastavnik prve klase koji će uskoro završiti Fakultet bezbednosti. Ovih dana je predložen za vanredno unapređenje u čin potporučnika. Srećni mu bili oficirski dani.
Na druženje je došao Pavle, mlađi brat potporučnika Predraga Leovca, koji je poginuo u pokušaju da zajedno sa svojim vojnicima povrati položaj na C-4 Maja glava.
„Posle terorističkog napada 1998. godine Predrag je bio na lečenju u Pljevljima. Čim je čuo da je karaula napadnuta, spremio se da se vrati u jedinicu. Još je jeo blendiranu hranu. Govorio je da mora među svoje vojnike. I naš deda bio je graničar… I eto, hrabro je poginuo Predrag braneći čast i dostojanstvo oficira“, napominje Pavle.
Leovac je, kako nam rekoše njegovi saborci, bio sportski tip, nije pio ni pušio. Predvodeći jedinicu 11. aprila, pokušao je da izađe na C-4 Maja glava. U žestokoj borbi likvidirali su nekoliko terorista. Teroristi uporno kidišu.
„Dvojica vojnika, Simo Popović i Radiša Ilić, krenula su da donesu municiju i hranu. Naleteli na zasedu i poginuli. Potom se Leovac spustio u Batušu i tamo prenoćio. Sutradan se ponovo prebacuje u rejon karaule Morina. Opet se vraćaju i kreću na Maja glavu. Izvukli su jednog vojnika. Upadaju u zasedu. Vraćaju se na polazni položaj. Leovac dobija naređenje da mora da zauzme tačku C-4. Samo je rekao da će povesti iskusne borce. Rame uz rame s njim je krenuo Zlatko Kostić. Onda je u ljutoj borbi ranjen. Izvukao ga je Zlatko. I pušku mu je poneo. Leovac je teško ranjen stigao do Batuše. Odatle je javljeno da je preminuo od posledica ranjavanja. Posle rata bio sam u porodici Leovac, otišao na njegov grob, zapalio sveću. Jedna ulica u rodnim Pljevljima dobila je njegovo ime. I jedna karaula u Crnoj Gori prema Albaniji, takođe. Bio je izuzetan starešina“, ispričao nam je potpukovnik u penziji Dragutin Dimčevski.

RATNI PLAMEN Tomislav Račić, iz Kragujevca, čije je ime u ratu bilo Plamen, učinio je podvig prvog dana agresije. „Pošto mi je stigla zamena na dužnosti komandira minobacačkog odeljenja 82 mm prethodne večeri spustio sam se u Batušu. Čuvši za napad, zajedno sa jednim vojnikom i jednim rezervistom, seli smo u traktor i kroz kišu mina probili se do karaule. Uz put smo dva puta vodom iz potoka hladili moćnu mašinu jer je inače po mnogo čemu neispravni traktor bio na granici da prokuva… Vodnika Vladana Avramovića zatekao sam kako, po zadatim elementima, ispaljuje mine na albanske položaje. Nas dvojica smo do jutra ispalili još stotinak mina“, navodi tadašnji aktivni vodnik, a sada civil Tomislav Račić.
Čulo se i to da su gubici mogli da budu i veći. Ispresecano zemljište, a naročito potoci, pokazali su se dobrom zaštitom. Dok bi u potoku zahvatali vodu ili se umivali, oko vojnika i starešina padale su mine agresorske, ali bi najčešće završavale u vodi ili pesku, a da nisu eksplodirale…

JURIŠOM REŠILI BORBU Kolona stiže u Donje Goračiće. Tamo ih dočekuju otac poginulog Ivana Vasojevića, zvanog Jaguar Grujo, supruga mu Anđelija i ćerka Biljana.
Dalje se moralo peške strminom do vrha obližnjeg brda, gde se nalazi desetak spomenika tamošnjih Vasojevića, među kojima i Ivanov.
Nariče majka Anđelija, pominje sinovljeve ratne drugove, tešku sudbinu i teskobu u srcu. Niko nije ostao ravnodušan. Iz očiju ratnika nehotice su se niz lica kotrljale suze… Čini se da tome niko nije odoleo. Minut ćutanja. Jecaji. Zapaljene sveće. Sećanja…
Na granični kamen C 4/6 (oko 400 m od karaule, na 1.134 metara nadmorske visine) koji je sa 12 vojnika, 9. aprila, branio vodnik Ivan Vasojević, preko proplanka je krenulo u napad oko 300 boraca specijalne jedinice OVK (svi u crnim uniformama).
Vasojeviću je naređeno da se povuče stotinak metara unazad i da zauzme rastresitiji raspored. Izvršio je naređenje. Potom mu je naređeno da se u slučaju ozbiljnijeg prodora neprijatelja povuče na rezervni položaj, da ne otvara vatru bez velike potrebe i da strpljivo čeka pojačanje koje je već upućeno. Izvestio je da je razumeo naređenje.
Usledilo je zatišje. Vasojević je izvestio o brojnosti protivnika i zahtevao artiljerijsku podršku u slučaju da krenu dublje na našu teritoriju. Naređeno mu je da ne preduzima ništa osim već naređenih mera. Izvestio je da je razumeo.
Desetak minuta kasnije odjednom se u radio-vezi čuo njegov glas. Pripremao je vojnike kojima je komandovao. Izdavao im je poslednje instrukcije za pravi juriš! U prvom trenutku delovalo je da se šali i da pokušava da zavara neprijateljske snage i posebno stručnjake koji su slušali našu radio-vezu.
Međutim, ubrzo je shvaćeno da je Vasojević slučajno zaglavio mikrotelefonsku kombinaciju u uprtaču, čime je nesvesno omogućio da svi koji su imali radio-uređaje, a to je stotine učesnika a uz njih i oko njih još 5-10 boraca, slušaju uživo protivnapad 12 vojnika na najmanje 300 arnautskih i ostalih specijalaca.
Čulo se „Uraaaa!“ kao u najluđim filmovima i krenula je neviđena bitka! Bitka koja je nekoliko minuta išla uživo i u kojoj je njih 13 jurišalo na njih 300. I bukvalno, prsa u prsa, oči u oči! Nakon petnaestak minuta je usledilo zatišje…
Neprijatelj se povukao, a u našim redovima bio je ranjen samo jedan vojnik.
„Bio je dvometraš, blage naravi, naočit, strog ali pravičan starešina. Kada nam je naređeno da povratimo Raša e košares, rekao sam vodniku Ivanu da želim s njim da idem u akciju. Odbio me je rečima – ti si jedinac u majke i oca, moraš ovde da ostaneš. Posle njegove hrabre pogibije saznao sam da je i Ivan bio jedinac“, ispričao je svoje sećanje vojnik Trajko, koji je zamolio da mu prezime ne pominjemo.
Nažalost, posle dva dana, na Opljazu, iz jednog „džepa“ privukla se grupa neprijateljskih specijalaca u našim uniformama i iz neposredne blizine otvorila vatru. U toj borbi smrtno su stradali Ivan Vasojević, legendarni Jaguar, i vojnici Predrag Bogosavljević, Milenko Božić i Darko Bjelobrk.
U tom napadu stradao je i graničarski pas Lister koji je kidisao na teroriste, ali je dva puta presečen rafalom…

SVI SMO BILI KAO JEDAN Milenko Marić je iz Ostružnice. Napunio je 39 godina. Radi kao metalostrugar na surčinskom aerodromu. Otac i majka mu preminuli. Ostao je sam.
„Jednom smo dva dana vodili borbu. Na nas četrdesetak graničara krenulo je oko 1.000 terorista. Zamislite 25 na jednoga. Na Rasa e košares. Sa osmatračnice sam video Tropoju, Bajram Curi… Oko 9 ujutru krenuli su da gađaju artiljerijom. Odbili smo prvi napad. Onda su nastavili još žešće artiljerijom…“, veli Milenko i nastavlja: „Imao sam automat i snajper. Bombe, mine i metaka – ko može koliko da ponese. Bili smo graničari. Geler u nogu pogodio kolegu. Zvao me imenom da mi saopšti kako je ranjen. A onda se oglasio neki Albanac, obraćajući mi se prezimenom, da se predam… Oni krenuli, ja bacim dve bombe i čujem jauke… Svi smo bili kao jedan. I vojnici i podoficiri i oficiri. Nisu bili odnosi kao u kasarni. Zavisili smo jedni od drugih. Šalili se o svemu. Da su znali koliko nas ima, brzo bi nas pregazili.“
Da li bi ponovo otišao na Košare?
„Voleo bih da izađem bar još jednom na Košare“, odgovara Milenko.
Vojnik Milorad Arsenijević ranjen je od minobacačke vatre. O danima provedenim na karauli govori pomešanim osećanjem. „Bilo nam je i teško i lepo. Stekao sam dobre drugove i kuma Jugoslava Zorića. Najteži trenutak mi je bio kada sam u jednom danu izgubio šest drugova. Nikada nisam razmišljao da se ne borim. Ponovo bih se borio kada bi nas neko napao“, podvlači Milorad.
Zahvalio je otac Grujo ratnim drugovima na grobu njegovog sina Ivana, rekavši da je od dve mogućnosti ‒ da živi ili da sebi uskrati život, odlučio da brine o sinovljevom spomeniku i bdi nad uspomenama o junaku sa Košara, za kojeg drugovi kažu da je bio jedan od najpopularnijih starešina.
„Narod kaže: vreme leči ranu! Ovu ranu vreme ne može da izleči. Vama hvala svima što ste posetili večnu kuću mojeg sina. Da ste vašim majkama i očevima živi i zdravi i da Bog da ratova više nikada ne bude“, tihim glasom rekao je Grujo.

POSLEDNJI DAN NA KOSMETU Pred rastanak, graničari su se prisetili poslednjeg dana na Kosovu i Metohiji. Bio je 14. jun 1999. godine. Kolona od oko sto vozila spremna za marš. Jedan autobus bio je rezervisan za graničare. Ukrcalo se njih četrdesetak. Ostali su ili bili na lečenju ili na nekom drugom zadatku.
„Kolona je krenula, a autobusu u kojem smo bili pukla je sajla za gas. Kolona kada krene, nema više stajanja. Začas je vojnik Boban Radojević krampom otvorio zadnju haubu i za kramp privezao sajlu. Zatezao ju je na glas vozača i otpuštao je. U autobusu je vladala mučna tišina. Tako smo se vozili sve do Brusa, gde je autobus popravljen“, priseća se potpukovnik Dragutin Dimčevski, zamenik komandanta 53. graničnog bataljona.
Umalo da dođe do ratne nesreće!
Pa ipak, sreća prati hrabre.